Kritika filma “Duboka voda“: Dragocen povratak Adrijana Lajna

Američka spisateljica Patriša Hajsmit jedna je od najcenjenijih književnica u žanru psihološkog trilera i vrlo često je njeno štivo privlačilo pažnju filmskih stvaralaca. Njena dela ekranizovali su Alfred Hičkok, Klod Otan Lara, Rene Kleman, Vim Venders, Klod Šabrol, Mišel Devil, Entoni Mingela, Lilijana Kavani, Rodžer Spotisvud…

Njen peti roman, ’’Duboka voda’’, već je transponovan na veliki ekran i to 1981. godine. Učinio je to Francuz Mišel Devil a igrali su Žan Luj Trentinjan i Izabel Iper. U tom romanu Patriša Hajsmit istražuje delikatnost i nepouzdanost liberalne odluke bračnog para Van Alen da im već napuklu vezu ne ugrožava doslovna vezanost za partnera, te da žena ima slobodu da povremeno ugodi sebi izletima izvan braka. Međutim, dok supruga to u izobilju počne da koristi, muž kuva u sebi i teško doživljava njene susrete sa drugim muškarcima, što mu polako izmiče tlo i on kreće da ih eliminiše.

Adrijan Lajn je napravio ogromnu pauzu od 20 godina, a sada se vratio filmom koji predstavlja najnoviju ekranizaciju ovog ostvarenja Hajsmitove. Dvoje glavnih glumaca je sjajno odabrano. Ben Aflek, koji igra Vika, već ima iskustva sa sličnim sadržajima, a naročito je ostala upečatljiva njegova rola iz filma ’’Nestala’’ Dejvida Finčera. Partnerka mu je atraktivna i izuzetno seksepilna kubansko-španska glumica Ana de Armas koja igra Melindu Van Alen.

Kao i u slučaju Šabrolove ’’Neverne žene’’, Adrijan Lajn još jednom ide putem kojim je već prošao jedan francuski autor. Mišel Devil je, rekosmo, pre više od 40 godina ekranizovao ’’Duboku vodu’’, obogaćujući respektabilnu arhivu mračnih trilera ove kinematografije.

Ana de Armas veoma senzibilno, pa na neki način i potresno, donela je svoju suštinski depresivnu junakinju, koja u vezama koje stalno iznova započinje želi da iživi onu stranu svoje ličnosti koja žudi za društvenim životom, prijateljstvom, flertom, zapravo za svim onim čemu, kako joj se čini, mrgudni muž ne doprinosi u njihovoj zajednici sa puno naprslina. Ipak, bar u ovoj Lajnovoj verziji, strast među supružnicima gori ispod, iza i ispred svih tih njenih mladića koje usput negde pokupi ili ih zna još od ranije, i ona i te kako konzumira prilično uzbudljiv seks sa svojim mužem. S druge strane, ona se pretvara u pravu zver kada oseti makar i nagoveštaj Vikovog njuškanja kada ona želi da bude u društvu nekog drugog. Tada provocira njegovu mračnu stranu, koja je ipak negde realna, i on kao da ide za njom i nekom ubilačkom metlom čisti njene brljotine. Od navodnog aranžmana kako su oni u slobodnom, otvorenom braku/odnosu tu nema ništa. On praktično ubija sve koji su primamljeni, čak i neke koji nisu ni stigli da ostvare bliži telesni kontakt sa njegovom ženom.

Lajn uspeva vešto da učini ovu priču iz romana, koji je prvi put objavljen 1957. kod Harper&Brothers, prilično modernom i u savremenom ruhu, a malo mu i trendovi i okolnosti  idu na ruku jer je institucija braka odavno u krizi, a i kad zaživi počesto jako kratko traje a razvodi su masovni. Sebične potrebe, nesposobnost za bilo kakvu žrtvu da bi zajednica opstala, nepodnošenje navika i osobina onog drugog, krah iluzija o dugačkoj romansi koju ubija banalnost i rutina svakodnevice ostvarene veze vode u krah. Iako Vik i Melinda svoju presahlu ljubav održavaju na aparatima, više zato da bi poštedeli sebe velikog maltretiranja oko razvoda, njegov ego je povređen a naročito dok je u prilici da gleda flertove svoje žene koja se baš nešto i ne trudi da ih sakrije, a ponekad kao da svesno ide na to da ga iritira i raspaljuje njegovu ljubomoru.

Takođe, u nekim momentima film ’’Duboka voda’’ deluje veoma zanimljivo i uzbudljivo, pa i Lajnova režija povremeno zaliči na one superiorne momente iz ’’Fatalne privlačnosti’’ i ’’Neverne žene’’.