Film

‘’Toma’’, sjajan film o pesniku ljubavi i tuge

Foto: Youtube/printscreen

Foto: Youtube/printscreen

Nakon veličanstveno propraćenih festivalskih projekcija u Sarajevu i Nišu (gde je osvojio niz glumačkih nagrada), film Dragana Bjelogrlića Toma je krenuo u svoj bioskopski život premijerom u Centru ‘’Sava’’. Publika je zdušno i vrlo emotivno primila film o legendarnom boemu, iza koga su ostale nezaboravne pesme, a čiji se život prerano okončao nakon teške bolesti, 1991. godine.

Ceo biopik o Tomi Zdravkoviću vrti se oko njegove tragične sudbine i preranog odlaska, iako je načinom života pomalo i prizivao vlastiti kraj, nošen ponekad jasnim izvorima patnje, poput neuzvraćene ljubavi, a često i neobjašnjivom, mitskom tugom.

Njegova bolest uporišna je tačka oko koje se razvijaju još neki karakteri, poput doktora koji ga leči i njegove žene, koja se takođe teško razboli. Ta 1991. godina je temporalno odredište, kome se Bjelogrlić i njegova ekipa scenarista (Zoran Lisinac, koji je učestvovao i u režiji, Nikola Pejaković, Maja Todorović i još nekoliko saradnika) vraćaju kao mestu definitivnog rastanka, iako se sam junak trudi da činjenicu o bliskom kraju potceni, omalovaži ili ignoriše, želeći da boje života, njegova lepota, prekriju senku smrti koja se nad njim nadvija.

Pokušava to gorkim humorom ali i koncertima za publiku koja ga obožava, te upornim vraćanjem ambijentu kafane, gde se osećao najslobodnije za izražavanje svojih emocija kroz pesmu. Film furiozno, ali veoma upečatljivo i funkcionalno prati razvoj mladića iz Pečenjevca kod Leskovca, koji oseća da u svetu muzike ima šta da kaže, iako se iz bede i blata siromaštva zaista teško stiže do pristojnog života i bilo kakve šanse.

Ipak, Bog će ga pogledati kada u Leskovac stigne pevačica Silvana (odlična Tamara Dragičević), koja će otkriti njegov talenat i pružiti mu prvu priliku za nastup. On će joj, kasnije, vratiti time što će joj pokloniti jedan od najvećih hitova njene karijere.

U filmskoj priči, počinje da varniči između mladog Tome i Silvane, mada ga ona više doživljava kao brata, dok glavni junak istinski i teško pati u svojoj zaljubljenosti.

Kad se izmeste u njenu sobu od dima i zapaha kafane, sanjaju o odlasku u Italiju, o Veneciji i San Remu. Ona mu kasnije otvara i vrata Beograda, festivalskih nastupa i izdavačkih kuća, ali iako mu se karijera kreće u dobrom pravcu, zahvaljujući i probitačnosti menadžera (odlično, veoma duhovito izdanje Andrije Kuzmanovića, koji tumači raspojasanog menadžera Vladu Drdu, prototip svih onovremenih, svim bojama ofarbanih zastupnika estradnih zvezda koji su diljem Jugoslavije krstarili sa turnejama tipa ‘’Pesma leta’’, ovde ‘’Zvezdani karavan’’), on nije srećan.

Razočaran Silvaninom udajom za tenisera Radmila Armenulića, Toma kreće u vlastite ljubavne avanture koje završavaju jednim, pa drugim brakom. Dosta prostora je posvećeno i liku njegovog brata Novice (Milan Kolak), koji u potrazi za vlastitom srećnom zvezdom, a obeležen čemerom provincije, kreće u delinkvenciju i završava u popravnom domu u Kruševcu. Kad vidi svog brata na putu propasti, Toma odlučuje da ga povede sa sobom u veliki grad.

Neke od izuzetno snažnih dramskih scena, izvan onih koje se tiču bolesti pevača, vezane su za Tomine najbliže. Jedna je scena sa bratom u dvorištu popravnog doma, koja završava zagrljajem uspešnog brata sa onim koji je na ivici očaja, a druga je kada Tomi u posetu dođe majka (sjajna epizoda Mirjane Karanović). Ali on, koji je osvojio beli svet, nemajući ni filera u džepu zbog kockanja, dođe u situaciju da u restoranu račun plati upravo njegova majka, Kosara.

Film jako inteligentno vozi kroz vreme i oživljava njegov duh, vešto dočaravajući zbivanja na estradi ali i pop-kulturne reference, uz ličnosti koje su davale pečat jednom dobu, sa puno šmeka podsećajući na ‘’Jugu’’, na opuštene izlaske, na koncerte, na provode i na srednju klasu koja je postojala i mogla sebi često da priušti provod i uživanje, u Skadarliji, na izboru za Mis leta, u kafani ili gde god.

Lik Tome je sa puno truda, dara, duboke želje da se pronikne u stvaralački nerv, patnju i ljubavne ushite i ponore, te sa vrhunskom senzibilnošću, doneo glumac Milan Marić (Nagrada ‘’Car Konstantin’’ na Filmskim susretima u Nišu). Drugi, ne manje nesrećan lik, a potpuna suprotnost glavnom junaku, jeste njegov doktor, sa do sada najvećom i najznačajnijom filmskom ulogom Petra Benčine.

Doktor radi zapravo sve po p.s.-u, uspešan je, disciplinovan, bez poroka, sterilan u ponašanju kao objekat u kome radi, ali sreće nigde za njega, a još manje za njegovu ženu Ljiljanu (sjajna Paulina Manov), koja umire od raka. Ona ceo život čezne za nečim drugim, da izađe iz te otmene ljušture uspeha i pravila, željna ludovanja i provoda.

Zato će u Tomi i njegovim pesmama videti jednu potpuno drugu dimenziju života, gde se živi slobodno i punim plućima, gde se istinski voli i pati. Tamara Dragičević (Nagrada ‘’Carica Teodora’’ na Filmskim susretima u Nišu) je, vođena dobrom rediteljskom rukom, udahnula osobitu, filmsku harizmu Silvani.

Njena junakinja je uporna u želji da i sama pobegne od blata i anonimnosti, postane deo otmenog sveta. Međutim, i taj lik je obeležen tugom, jer kad to postigne, već je pomalo zasićena estradom, koja joj donosi neprijatnosti i repove afera. Snaga filma Toma je i u tome što na ubedljiv način pokazuje ljudsku dimenziju i ogoljenu nesreću, koju nose poznati kad se slegne zvezdana prašina.

Mane filma uglavnom se tiču nekih neočekivanih gafova i proizvoljnosti i to na polju gde se u najvećem delu može podičiti preciznošću faktografije i lociranja kad su u pitanju vreme i mesto dešavanja.

Na primer, Lepa Lukić (Olivera Bacić), koja je ovde predstavljena kao drčna i prefrigana samoljubiva zvezda narodne muzike, koja mnogo voli lovu i ne da da je bilo ko zavrće, nikako nije mogla da peva svoj veliki hit ‘’Srce je moje violina’’ na koncertu u Valjevu, 1973. godine.

Čuvena pesma kompozitora Miše Markovića, koji je komponovao i za Tomu, nastala je znatno kasnije, 1989. godine, što se vidi i po njenom modernijem aranžmanu, i teško da je mogla da se uklopi u narodnjački izraz 70-ih.  Dalje, kada je poginula Silvana Armenulić (zajedno sa šefom Narodnog orkestra RTB, Miodragom Jašarevićem, i sestrom Mirjanom Bajraktarević), bilo je to posle ponoći, 10. oktobra 1976, posle koncerta prethodne večeri u Aleksandrovcu Župskom (kao deo čuvene turističke manifestacije ‘’Župska berba’’), dok ovde na tragičnu poslednju vožnju kreću usred sunčanog dana (Silvana još tada kaže Jašareviću da je boli glava i da ne može ona da vozi), kada, navodno, pevačica telefonom poslednji put pozove Tomu, koji je tada u Čikagu.

To nisu nepoznate činjenice i trebalo je da scenaristi povedu računa o tome.

Generalno, film Toma donosi punoću bioskopskog doživljaja, produkcijski i umetnički, što je potpuno suprotno od onoga što nam uglavnom servira domaća kinematografija. Nije isključeno da će kvalitet i uspeh ovog ostvarenja ‘’povući nogu’’ i doneti čitav talas sličnih biografskih filmova. Bivša, velika zemlja nam je prepuna dragocenih i zanimljivih ličnosti iz raznih sfera koje zaslužuju svoju filmsku priču.

Projekcije filma “Toma” u Centru za kulturu u Požarevcu su u:
– nedelju i ponedeljak, 19. i 20. septembra u 17:30
– sredu, 22. septembra u 20h i
– četvrtak, 23. septembar u 20:30

Cena ulzanice je 350 dinara.