Supermarket kulture: Pozitivna okolnost je da muzika nema rok trajanja

Muzička rok scena u Srbiji ima bogatu i raznovrsnu istoriju koja seže unazad decenijama. Uvek je bila popularna među mladima i starijim generacijama u Srbiji, i to se i danas održava kroz mnoge aktivne bendove i ljubitelje ovog žanra. Rok scena u Srbiji je i dalje vrlo aktivna. Mnogi novi bendovi su se pojavili, a neki od njih su stekli i međunarodnu popularnost. Posebnu pažnju ovog puta posvećujemo ljubiteljima underground muzike, strastvenim i posvećenim, koji često igraju ključnu ulogu u očuvanju i promociji rok kulture u zemlji.

U petom izdanju Supermarket kulture razgovarali smo sa Draganom Milanovićem. Tema je muzička scena u Srbiji i kakva je ona sada u odnosu na period od pre nekih 20 godina. Takođe, razgovarali smo o mladim neafirmisanim bendovima i kako se oni danas snalaze.

Borac, entuzijasta, čudak, kolekcionar, neko ko se već decenijama ne uklapa u konvencionalne norme. Poznat po svojoj strastvenosti prema muzici. Najviše je prepoznatljiv nezavisnim underground bendovima koji nisu deo mainstream medija. Njihovu muziku deli po društvenim mrežama, preporučuje, a nekad organizuje koncerte kako bi ih promovisao. Povezuje  istomišljenike, razmenjuje informacije o novim bendovima i koncertima, podržava i jača domaću neafirmisanu scenu. Svoju strast prema muzici koristi i kao platformu za društveni aktivizam i izražavanje političkih stavova, jer rok muzika je često sredstvo izražavanja društvenih promena.

I kada ga nose noge od stakla, Dragan Toza Milanović se ne zaustavlja.

Sve je počelo pre nekih 30 godina na Radio Bum 93, gde je u prvom angažovanju proveo osam godina. Godine 1997. radio Bum 93 je u koprodukciji sa izdavačkom kućom B92 objavio kompilaciju “Ovo je zemlja za nas. Toza je posebno ponosan na ovu komplilaciju kao njen urednik, jer je u recenziji “XZ magazina” proglašena za najbolju domaću kompilaciju 90-ih, a poznata je najviše po obradi AC/DC hita “Let There Be Rock”, u izvođenju Dece Loših Muzičara, ali i po drugim sjajnim numerama.

Takođe je, kako kaže, bio novinar-saradnik u četiri muzička časopisa, među kojima je izdvojio “Sound and Music magazine”. Kao buking agent iza sebe ima oko stotinak koncerata, kao i nekoliko turneja domaćih i stranih bendova. Par godina je bio deo organizacije “Kulturanova”, a bio je i u žiriju Velikogradištanske gitarijade.

Živi i radi u Novom Sadu. Otac dečaka Davida.

“Trenutno radim emisiju Domus-domaća muzička scena na novosadskom Undergrand radiju. Godinama se borim za starateljstvo nad svojim sinom koji ima autizam, jer sam uveren da će mu Novi Sad obezbediti daleko bolje uslove za napredovanje, nego što ih sada ima u Kladovu. Najaktuelnije je to da sam sticajem okolnosti uz pomoć kolega sa radija uspeo konačno da spojim muziku i autizam, dve teme koje me najviše zanimaju. Kako? Pa tako što smo objavili kompilaciju novosadskih bendova pod imenom “Novosadska Undergrand scena vol. 1”,  gde je učešće sa po jednom pesmom uzelo simbolično (nula)dvadeset i jedan aktuelni i aktivni novosadski bend. “Volume one” znači da je ovo tek prva kompilacija u nizu, a biće ih bar četiri, a možda i pet. Mi trenutno po gradovima u zemlji promovišemo ovu prvu kompilaciju, a prihod od prodaje diskova i ulaznica sa koncertnih promocija namenjen je osnivanju fonda podrške deci sa autizmom. Kao roditelj smatram da je takva akcija neophodna kako bi se bar malo pomoglo i deci i njihovim roditeljima.”

Digitalna kopija kompilacije po ceni od 600 dinara ili 5 evra može da se kupi na Bandcamp stranici Undergrand radija, a na istom mestu možete pouzećem naručiti i CD po ceni od 800 dinara. U Požarevcu će uskoro biti koncertna promocija kompilacije, najverovatnije u petak 1. decembra.

S obzirom da si dugo na muzičkoj sceni, kako ti se ona čini u odnosu na period od pre 20 godina? Kakvi su bendovi i publika danas?

Mnogo toga se i na sceni i u našim životima u međuvremenu promenilo, uglavnom na gore, nažalost. Iz ugla scene, mediji danas gotovo da i ne postoje, odnosno izostaje onaj edukativno-informativni deo o subkulturi koja itekako postoji, a za medije je nevidljiva. Naravno, reč je o domaćoj muzičkoj sceni. Samim tim, mnogo se teže izvođači spajaju sa potencijalnom publikom i pored dostupnosti interneta. Publika se informiše od usta do usta i preko društvenih mreža. Sve je nekako na niskim granama. Ne postoji nekakva infrastruktura koja je ranije koliko-toliko ipak bila prisutna.
Međutim, s druge strane, kao neko ko scenu sve vreme detaljno prati, tvrdim da su kvalitet i kvantitet scene su manje-više ostali isti, iako je scena na neki način ostala “ispod radara”, jer je gotovo nedostupna širem auditorijumu. Pouzdano znam da današnji bendovi itekako vredno rade i stvaraju i pored surove činjenice što unapred znaju da od svog talenta neće moći da žive. Verovatno se onda pitate zašto to uopšte rade. Pa pre svega zato što muziku jako vole. Ogromna ljubav stoji iza čitave domaće muzičke scene i iskreno se nadam da će to jednog dana shvatiti i taj tzv. “malo širi auditorijum”.

Ima li danas omladina gde da se okuplja, prati koncerte, informiše se?

Postoje klubovi, ali sve ih je manje. Ima ih po nekoliko u Beogradu i Novom Sadu… U manjim gradovima su retkost. Održavaju ih neki uporni entuzijasti, ali uprkos tome sam siguran da nikada neće potpuno iščeznuti. Ima omladina kako da se informiše ako dobro istraži internet, recimo.

Da li su društvene mreže olakšale prodor bendova?

Sigurno da jesu. Ali postoji tu jedan drugi problem, da je količina najčešće bespotrebnih informacija kojom je potencijalna publika obasuta mnogo veća od one koju prosečan slušalac može da primi. Samim tim, prava informacija često ostaje ispod radara. Osim toga, sve je postalo nekako instant. I kultura i muzika i obrazovanje i politika i naši životi, sve je to postalo instant, pa zašto ne i sam čin preslušavanja muzike. Oko 15 do 20 sekundi je prosečnom konzumentu dovoljno da navodno zaključi o čemu se radi i da već sledećeg momenta to zaboravi. Samo onaj koji mnogo kopa i istražuje, može doći do muzike koju zaslužuje. Eto, i rimuje se.

Koje su prednosti imali, ako su imali, stariji bendovi?

Možda iz perspektive ovih 20-ih godina 21. veka zvuči apsurdno, ali stariji bendovi su imali mnogo više medijske pažnje. Mi smo se žalili i na tu pažnju 90-ih, jer je recimo 80-ih ta pažnja bila mnogo usmerenija na rokenrol i alternativnu scenu, iako su te pomenute 90-te zbog svega što se dešavalo i nažalost ogromne inspiracije iz užasnih događaja donele u umetničkom smislu neki novi kvalitet na scenu. Danas je sve u ruševinama i prinuđeni smo da gradimo scenu maltene iz temelja i nadamo se nekim boljim vremenima.

FOto: privatna arhiva

Kako jedan bend može opstati danas, po tvom mišljenju?

Možda je to više pitanje za bendove, ali ono što vidim sa strane jeste ulaganje ogromne volje, ogromnog entuzijazma i vremena. O novcu i talentu ne bih govorio jer su oni promenljivi. Takođe, maločas pomenuta inspiracija je sve vreme prisutna, na sreću ili na žalost. Primera radi, naša kompilacija je pomogla da se otkrije činjenica da samo u jednom gradu trenutno aktivno funkcioniše više od 80 možda i 100 bendova, i to dokazuje da se uprkos svemu taj plamen nikada neće ugasiti. Naravno, govorim o Novom Sadu, gradu koji je uvek predstavljao jednu od najsvetlijih tačaka kada je scena na ovim prostorima u pitanju. Dakle, grubo sažeto, trenutno u Novom Sadu, verovali ili ne, više od tri stotine mladih ili manje mladih muzičara i dalje sa jednakim žarom i entuzijazmom ulaže svoje vreme, novac, energiju i živce u bend koji im najverovatnije neće ni delić uloženog vratiti, bar ne u materijalnom smislu. Ti ljudi su na neki način sve vreme humanitarci i pre ove naše humanitarne akcije. Pod ogromnim sam utiskom izazvanim tom činjenicom i mislim da toliko kreativnosti i entuzijazma ipak ne sme ostati neprimećeno.

Ima li dovoljno festivala? Da li podržavaju autorske bendove, kakva je organizacija?

“Odavno je jasno da festivali već decenijama vrte jedne te iste izvođače. Šansu manje poznatim bendovima daju isključivo festivali koji imaju takmičarski deo. Tim bendovima to jeste šansa da ih čuje više ljudi nego inače. Ali samo jednom. Tako da se odgovor sam nameće.”

Koliko se ceni autorski rad?

Sve manje. Većina klubova je okupirana nekim skidačima tuđe muzike koji sebe nazivaju “cover” ili “tezga” bend i to najviše ubija autorski rad. Previše muzičara bira lakši put i traći svoj talenat na reprodukciju tuđe muzike. Oni su estrada umesto estrade, a scene u toj priči i dalje nema nigde.

Šta je potrebno da se scena malo proširi, sredi?

Mislim da već dugo izostaje infrastruktura. Postoji mnogo kvalitetnih i talentovanih bendova, ali mediji i izdavači su u jurnjavi za brzim novcem i to pravi ogroman disbalans na sceni. To je kao da imate ogromnu proizvodnju kvalitetnih recimo malina, ali vas okolnosti sprečavaju da ih plasirate na tržište. Pozitivna okolnost je da muzika nema rok trajanja.

Na koji način ti učestvuješ u održavanju rok scene?

Već sam pomenuo da radim emisiju koja se bavi scenom, sada sam zauzet svim aktivnostima vezanim za kompilaciju i promociju iste. Sve to radim volonterski i iz ljubavi prema muzici.

Hvala puno. Nadam se da se uskoro vidimo u klubu KB na promociji tvoje kompilacije radija Underground.

Hvala ti na pozivu da uradimo ovaj razgovor za radio Boom 93 na kojem sam proveo nezaboravnih osam godina u teškim vremenima. Radio je opstao već 31 godinu i nadam se da će još dugo postojati. Sve najbolje!

https://www.mixcloud.com/Radio_Boom_93/supermarket-kulture-5-pozitivna-okolnost-je-da-muzika-nema-rok-trajanja/?fbclid=IwAR3Mchx3VpY_J6Uwopqq9K-SRsWWcScMr3_XOlsTtF62vnjSlL2mN62Dirk

Projekat „Supermarket kulture”, koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ova emisija, ima za cilj da afirmiše kulturne vrednosti i stvaralaštvo, da predstavlja stvaraoce i umetnike, ali i da obrađuje ključne teme od značaja za položaj kulture i umetnosti u društvu i našoj lokalnoj zajednici, da pruži podršku i istakne važnost kulturne politike za budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.