FLEX program: Priča Katarine Todić o iskustvu iz Amerike

FLEX je program koji organizuje Američki savet za međunarodno obrazovanje, a podržava ga Kancelarija za obrazovanje i kulturu Stejt departmenta Vlade SAD. Ovaj program omogućava đacima iz cele Srbije da besplatno provedu jednu školsku godinu u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom tog perioda, oni idu u američke škole i žive sa američkim porodicama. Boom 93 nedavno je razgovarao sa Katarinom Todić, učenicom četvrte godine Požarevačke gimnazije, koja je podelila svoje iskustvo sa nama o nedavnoj razmeni. Kroz razgovor sa Katarinom, otkrivamo detalje o njenom putovanju u Ameriku, istražujući kako je iskustvo razmene obogatilo njen život i oblikovalo njen pogled na svet.

Osnovni cilj FLEX programa je unapređenje razumevanja i razvijanje dugoročne saradnje između građana SAD i drugih država sveta. Stejt department Vlade SAD podržava razmenu učenika iz preko 50 zemalja kroz FLEX i druge programe. Od osnivanja programa 1993. godine na FLEX programu učestvovalo je do danas preko 30 hiljada učenika.

FLEX program srednjoškolcima širom sveta nudi mogućnost da godinu dana provedu u nekom američkom gradu uz stipendiju. Svaki od učesnika dobija finansijsku podršku (sve troškove pokriva Američka vlada, koja učesnicima obezbeđuje i mesečni džeparac), ali i svoju host-porodicu kod koje će boraviti tokom razmene.

Kako izgleda program, kako se za njega prijavila, šta se sve kroz njega može naučiti, podelila je alumnistkinja FLEX programa Katarina Todić.

Katarina je za FLEX razmenu prvi put čula u osmom razredu od osoba koje su već bile u programu i koje su došle da prezentuju sam program te je do tada već razmišljala o učenju u Americi, ali je to bilo u vidu studiranja. Čim je saznala da postoji tako nešto, Katarina se raspitala na Flexovom sajtu i kontaktirala druge alumne koje je poznavala od ranije te je rešila da se prijavi. 

„Za FLEX sam saznala prvenstveno tokom prezentacija tj. osoba koje su već učestvovale na razmeni, koje su zadužene za prezentovanje programa. Prvo u osnovnoj školi, a godinu nakon toga u Požarevačkoj gimnaziji. Nisam prelazila starosnu granicu da mogu da se prijavim u osmom razredu, tako da sam morala da čekam prvu godinu. FLEX program je program koji već 30 godina uspešno šalje učenike iz Evrope i Azije u Američke porodice i to je u trajanju od 9 do 10 meseci. Tu imate razna putovanja, programe, volontiranja u toku samog boravka. Takođe, možete ostati u programu i nakon samog bravka u Americi ukoliko se odlučite da budete u njihovim aktivnostima u vidu putovanja kroz razne države, kao seminari, razna usavršavanja ili promovisanje samog programa po Istanbulu, Parizu,Mongoliji i tako dalje” rekla je Todić.

Katarina je bila prva godina kada se prvi put prijavila za program FLEX, ali tada nije prošla jer je godinu dana pre toga vladala pandemija korona virusa i cela grupa je kasnila te je morala naredne godine ponovo da se prijavi. Ona je bila treća godina Požarevačke gimnazije kada se prijavila i prošla za program razmene FLEX.

Kako nam je rekla Katarina, na prvi propušteni poziv se nije javila, iako je znala da u tom periodu očekuje odabir kandidata.

„Pomoćnik predstavnika FLEX programa organizacije u Srbiji, Gordrana, nazvala me je opet nakon već jednog propuštenog poziva i rekla da sam postala finalista. Čestitala mi je i u toj sekundi nisam verovala da je to stvarno. Nisam bila svesna iako mi je želja bila od osmog razreda. Jako sam bila srećna i čak sam i vrisnula u slušalicu na šta se žena uplašila i pitala me je da li sam dobro. U početku nisam verovala, tek nakon dve nedelje mi je prešlo u glavu da ću zapravo da se odvojim godinu dana od roditelja, škole, društva i da živim preko okeana”, navela je Todić. 

Grad u kome je Katarina boravila deset meseci, celu školsku godinu zove se Hartsel i nalazi se u američkoj saveznoj državi Alabama. 

Flex program počinje pre samog odlaska, kada odaberu i kada kažu ko je finalista. Oni prave orijentaciju pre polaska u Ameriku na Srebrnom jezeru u hotelu 3 dana gde jasno ukazuju sva pravila koja će morati da poštuju finalisti pre, tokom i nakon boravka u Americi.

„Pomažu nam da shvatimo šta nas čeka, kakve su situacije koje mogu da nas zadese tamo i kako da na njih pravilno reagujemo, kao i posledice koje nas mogu zadesiti ukoliko ne reagujemo na neke situacije pravilno. Takođe, objasnili su nam kako bolje da trošimo novac, pametnije, i kako da se ophodimo”, rekla je Todić.

U školu koju je pohađalala bila je jedna od šest učenika sa razmene. Škola je bila velika i primala oko 1500 učenika. Kako kaže Katarina, bila je prihvaćena jako dorbo od strane dece i profesora  Da li u pripremi koreografije za njihov praznik, kantini za vreme ručka ili bilo kojoj od učionica, uvek bi je okružilo najmanje 20 deteta koje bi interesovala bilo šta o Srbiji, njoj lično, o tome kako je došla, kako se snalazi, pitali bi je konstantno da li hoće da izađe sa njima, pozivali bi je na razne događaje i žurke.

„Mene je njihova pažnja pratila tokom cele godine. Od momenta kad sam došla, do kad sam otišla. Imala sam veliku žurku ispraćaja na kojoj je bilo do 150 ljudi na kojoj je bila moja host porodica, rodbina, prijatelji, deca iz škole, hora, glume apsolutno svi, nastavnik i vannastavnih aktivnosti”, kazala je Todić.

Njena host porodica, prijatelji i njihova šira porodica su je vodili po raznim restoranima njihove lokalne hrane. Išla je na razne događaje, koncerte njihove tradicionalne muzike i malo modernije muzike. Profesorka istorije se svojski trudila da je upozna sa njihovom kulturom i običajima.

„Noć veštica mi je jedan od najjačih iskustava. Umesto da idemo od vrata do vrata, svi smo se skupili u dvorištu najveće crkve koja im ne služi samo kao religijski prostor, već kao prostor za druženje celog grada, mesta i okolnih gradova. I onda smo ukrasili gepeke od svojih automobila i sebe smo obukli u tu temu te smo išli od gepeka do gepeka i skupljali slatkiše”, rekla je Katarina.

Katarina nije imala velike i značajne izazove i ne smatra da joj je bilo šta predstavljalo problem sem njihove religije koja je drugačija od naše i na koju je njena host porodica pomalo pritiskala.  Išla je u njihovu crkvu i danima kada nije htela i danima kad je htela i taj neki pritisak i osećaj obaveze odlaska u njihovu crkvu je bio i jedini izazov koji je imala tamo.

Jedna od najlepših uspomenaza nju je predstavljala i sama Noć veštica, kao i putovanja sa različitim učenicima sa razmene koji su iz drugih država.

„U mom slučaju to su bile tri savezne države: Alabama, Džordžija i Tenesi. Od pedeset učenika razmene, samo jedna je bila iz Srbije. Tako da sam imala priliku da se upoznam sa učenicima iz mnogobrojnih zemalja Azije i Evrope, gde smo zajedno obilazili Atlantu, Čatanugu, što je u Tenesiju, kao i još mnoge zanimljive gradove. Takođe, odlazak na Diznilend na Floridi sa školskim horom, gde smo predstavili svoj novogodišnji program za koncert hora na Dizni Springz sceni. Odlazak sa prijateljima koje bih jako volela da istaknem - Maršel i Markom na zip lajn. Takođe odlazak u razne specifične restorane. Čak su me odveli u Srpsku i Grčku pravoslavnu crkvu. Mjuzikl u Brodvejskoj školi koji je rađen po Brodvejskom mjuziklu Šreku, plesni tim škole koji me je pratio na aerodrome i mali milion tih nekih sitnih događaja se sklopila u tu jednu godinu gde sam tek tada nakon što sam se vratila razumela tu rečenicu koju su nam rekli – FLEX nije godina u života, nego život u godini”, rekla je Katarina.

Na pitanje novinara Boom 93 kako je iskustvo razmene uticalo na njen lični razvoj, Katarina ističe nezavisnost. što smatra da je donekle već bila i pre samog programa, što je jedna od vrlina svakog finaliste na FLEX program.

„Morate biti donekle zreli da biste otišli na samu razmenu kao i nezavisni. Takođe sam naučila da se lako prilagodim u bilo kakvoj sredini zato što morate kuću koja je preko pola sveta da učinite svojim domom na godinu dana u što kraćem roku jer će vam tako biti najlepše. Takođe, same jezičke sposobnosti su se poboljšale, i generalno snalaženje u potpuno novoj sredini”, rekla je Katarina.

Ostali učenici koji razmišljaju o sličnoj razmeni, Katarina poručuje da ukoliko postoji bar 1% ideje i želje da učestvujete u razmeni, prijavite se. A ukoliko budete prošli, kako ona kaže, samo znajte da ste vi ambasadori kako svoje zemlje tako škole, porodice i svega ovde i da predstavljate svoju zemlju tako da se potrudite da bude u najbolje mogućem svetlu.

Nakon promene sredine, jezika, a i školskog sistema, Katarini su osećanja nakon povratka iz Amerike bila čudna. Kako ona kaže, kada je ušla u učionicu, društvo je nije prepoznalo.

„Razbila se nostalgija za gradom, za školom, za društvom i kada sam opet čula svoj jezik u tako velikom broju preplavile su me emocije, pozitivne naravno. Prilikom povratka u školske klupe, sada u četvrtoj godini, sam školski sistem je jako drugačiji i iskreno utisci su pozitivni sada kada sam se vratila”, rekla je Katarina. 

Katarina je boravkom u Ameriku stekla mnogobrojne prijatelje, kako u školi, vannastavnim aktivnostima, tako i u crkvi u koju je išla.

„Ostala sam u kontaktu sa većinom prijatelja. Čak se dešava i više puta mesečno da mi stižu pisma i pokloni od prijatelja i porodica na kućnu adesu. Stižu mi pokloni od roditelja, baki i deki drugara i drugarica sa kojima sam se družila, koji su me isto zavoleli ili u tim vanškolskim aktivnostima ili u crkvi i nadam se da ćemo te kontakte gajiti još dugo”, rekla je Katarina.

Kada smo je upitali da li razmišlja da u budućnosti živi u Ameriku, ona kaže kako je samu idealizovala kao zemlju, a sada kada se vratila i kada je sagledala obe strane, ima osećaj da nigde nije savršeno i da samo možemo videti gde se najbolje uklapa. Katarina ima plan da upiše Medicinski fakultet u Beogradu, a kao plan za specijalizaciju je dečja neurohirurgija.

„Trenutno planiram da na generalnim studijama ostanem u Srbiji ali razmišljam o specijalizaciji u Americi. Ne verujem da ću ostati tamo da živim, ali bi mi se definitivno svidelo da odem na neko kratko vreme ponovo”, navela je Katarina.

Iako je Katarina pre samog odlaska u Ameriku na testu imala nivo C2, kako kaže, imala je osećaj kao da joj je razmena mnogo pomogla pri razumevanju konveracionog engleskog jezika, gde sada pri gledanju serije, filmova ili pričanja sa društvom iz Amerike može da razume njihov govor bez problema kao i da se lako uklopi u akcenat.

Kako se nosila sa nostalgijom i kućom, Todić objašnjava da se pozivima, video-četovima povezivala sa svojim roditeljima i prijateljima. 

„Dešavalo se da kada je nama tj mojoj porodici bila slava, uključili su me na video-čet kada je pop osveštavao slavski kolač. Takođe se dešavalo da su slavili moj rođendan ovde, pa sam bila na video-četu. Moja porodica u Americi se povezala sa mojom porodicom ovde i svi smo zajedno četovali. Moja porodica je poprimila njihove običaje, dok je moja američka porodica tamo poprimila naše i lepo smo se uklopili”, rekla je Katarina.

Katarina je podelila jednu anegdotu sa razmene. Naime, prvo jutro kada se probudila u Americi, imala je osećaj kao da se budi u Srbiji. 

„Čim sam sišla na doručak, moja američka porodica me je čekala da čuje prve utiske i sve vezano o mojoj zemlji, a ja sam sa njima krenula da pričam na srpskom jeziku. Pogledali su me čudno, a meni nije bilo jasno zašto me ne razumeju. Trebalo mi je dva minuta. Mogu da okrivim neispavanost ili 4 dana konstantnih letova”, zaključila je Katarina Todić.

Iskustvo Katarine Todić sa FLEX programom predstavlja inspirativnu priču o ličnom razvoju, kulturnoj razmeni i nezavisnosti. Kroz godinu dana provedenu u Sjedinjenim Američkim Državama, Katarina je stekla brojne prijatelje, obogatila svoje jezičke sposobnosti, i razvila sposobnost prilagođavanja različitim sredinama. FLEX program, kao inicijativa Američkog saveta za međunarodno obrazovanje, pokazuje posvećenost unapređenju međunarodnog razumevanja i saradnje između građana SAD i drugih zemalja.

Kroz Katarinino iskustvo, vidimo da program pruža ne samo obrazovnu, već i duboko emotivnu avanturu, u kojoj učesnici postaju ambasadori svoje zemlje, škole i porodice. 

Važno je istaći i podršku koju program pruža učesnicima, kako kroz finansijsku podršku Američke vlade, tako i kroz pripremne orijentacije koje im pomažu da se snađu u novoj sredini. Kroz ovo iskustvo, Katarina je razvila ne samo svoje akademske veštine, već i duboko lično razumevanje i samostalnost.

Katarinina priča može poslužiti kao inspiracija mladima da se otisnu u slične avanture, prigrle nove kulture, i doprinesu izgradnji mostova među ljudima različitih nacija. FLEX program, kao deo šireg napora za globalno obrazovanje, ostvaruje svoj cilj unapređenja međunarodnog dijaloga i razumevanja.

Projekat „Može i ovako – to sam ja” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da promoviše mlade ljude, da osnaži njihov položaj i ukaže na važnost podrške mladim ljudima koji predstavljaju budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.