Od Medicinske škole do klinike u Beču uz trud, odricanje i rad: Milica je medicinska sestra, a ovo je njena priča

Dugo se već govori o odlascima zdravstvenih radnika iz naše zemlje. Prema nezvaničnim podacima, čak 300 njih godišnje ode u inostranstvo u potrazi za boljim poslom i boljim životom. Jedna od njih je Milica Mitrović, koja je već dve godine u Beču, a za Boom93 je pričala o poslu u Beču i zbog čega ne želi da se vrati u Srbiju.

Milica je Medicinsku školu završila u Požarevcu, kao i pripravnički staž, ali nakon više podnetih prijava u zdravstvenim ustanovama u gradu, izostali su pozivi za posao.

“Diplomirala sam 2014. godine na obrazovnom profilu medicinska sestra-vaspitač, nakon čega donosim odluku za prekvalifikaciju na obrazovni profil medicinska sestra-tehničar, koja je zbog već postojeće diplome položena u najkraćem roku. U doba korone dobijam poziv iz Nacionalne službe za zapošljavanje koji sam nažalost odbila, jer sam u svakom trenutku očekivala odgovor za austrijsku vizu. Zbog kovida, put do vize je bio previše težak i dug, tačnije godinu i 7 meseci”, navodi ona.

Njena sestra već dugi niz godina živi i radi u Austriji, a roditelji su zbog čitave situacije sa pronalaskom posla u Srbiji, težili da se i ona preseli u ovu zapadnoevropsku zemlju, međutim, kako i sama kaže, njeno mišljenje po pitanju preseljenja iz Srbije nije se slagalo sa roditeljskim.

Kako navodi, “interesovanja nije bilo, ipak je to druga država, veliki grad, drugi jezik, ali sve se promenilo od trenutka upoznavanja mog supruga koji je i jedan od glavnih razloga mog preseljenja u Beču, a naravno nakon toga je došao i posao na red”.

Četiri meseca nakon dobijanja vize dobija svoj prvi posao u bolnici ,,Allgemeines Krankenhaus der Stadt Wien” (AKH), kao asistent na odeljenju onkologije. 

Na pitanje koliko joj je bilo teško da se navikne na novi posao, okruženje, drugi jezik, Milica odgovara preteško kao i svaki novi početak, najviše zbog jezika, ali kao i što sami znate ovde u Beču svaki drugi čovek govori našim jezikom. Ali kako vreme prolazi iz dana u dan nauči nešto novo.

Put do nostrifikacije diplome bio je pretežno dug, za šta je bilo potrebno dosta strpljenja i živaca, jer je bila potrebna detaljna dokumentacija celokupnog obrazovanja.

“Veliku zahvalnost dugujem razrednoj starešini Tini Poštić. Dobila sam nostrifikaciju diplome za medicinsku sestru, uz uslov da odslušam predavanja ovde u školi još nekih godinu dana, ali sam trenutno to ostavila po strani, jer najpre moram da usavršim nemački jezik”.

U mnogim razvijenim zemljama, radni uslovi za medicinsko osoblje su često bolje regulisani, uključujući radno vreme, prava radnika i uslove rada, što može doprineti boljem balansu između profesionalnog i privatnog života.

Naša sagovornica koja u Beču živi i radi već dve godine navodi da je zadovoljna svojim poslom, kako zbog kolega sa kojima radi tako i zbog plate. 

“Prvenstveno zbog plate, koja je skoro tri puta veća od plate zdravstvenih radnika u Srbiji, a naravno bitan je i kolektiv sa kojim radim, jer na poslu provodim veći deo dana”.

Dodaje da mnogo ljudi u Srbiji smatra da je u Beču ili bilo gde u inostranstvu “med i mleko”, da svi imaju velike plate, da je sve idealno, ali iza tog idealnog života ipak stoji veliki trud, rad, zalaganje, odricanje, borba. Idealno ne postoji, pitanje je samo koliko ste spremi da se žrtvujete. Ako je čovek vredan, snalažljiv i uporan on će imati novca i kod kuće i u Beču. 

“Svim zdravstvenim radnicima, kolegama, koleginicama, uvek kažem, idite sami, a onda odlučite gde je bolje, jer nećete znati dok ne probate, a uvek se možete vratiti tamo odakle ste došli. A, ako mene neko pita da li bih se vratila u Srbiju moj odgovor je ne, nikada. Ovde imam izgrađen život”, zaključuje naša sagovornica.

Razmatranje prednosti rada u inostranstvu, posebno u oblasti medicine, podrazumeva razumevanje kako profesionalnih, tako i ličnih aspekata koji prate ovu odluku. Medicinski radnici koji izaberu da svoju karijeru razvijaju van granica svoje zemlje često se susreću sa nizom benefita koji mogu značajno unaprediti kako njihov profesionalni, tako i lični život.

Odlazak medicinskih radnika na rad u inostranstvo je fenomen koji je postao sve izraženiji u poslednjih nekoliko decenija. Pretpostavlja se da je oko 10.000 lekara i medicinskih radnika otišlo na rad u inostranstvo iz Srbije u proteklih 20 godina, a od Lekarske komore Srbije oko 800 lekara godišnje zatraži sertifikat dobre prakse, koji je neophodan za zaposlenje u određenim zemljama. Kao najčešći razlozi zbog kojih visoko kvalifikovani medicinski kadar napušta našu zemlju navode nemogućnost da se zaposle, nedovoljna materijalna primanja, loši uslovi rada.