Jugonostalgija ili podsećanje na mirno i bezbrižno vreme: Kako vi doživljavate Jugoslaviju?

Prema podacima sa poslednjeg popisa u Srbiji, održanog 2022. godine, u Srbiji je bilo više od 27.000 građana koji su se izjasnili kao Jugosloveni. Najviše njih je u starosnoj grupi od 50 do 64 godine, ali su se kao Jugosloveni izjašnjavali i neki građani koji su rođeni i nakon njenog raspada.

Broj građana Srbije koji se ovako izjašnjavaju se, pokazuju podaci, uglavnom smanjivao od 1991. godine i raspada bivše države, ali je u odnosu na popis održan 2011. godine uvećan za oko 4.000.

Komentarišući ovakve rezultate popisa, Srđan Milošević sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union za N1 kaže da se „ljudi koji u Srbiji imaju potrebu za iole inkluzivnijim modelom identiteta u odnosu na zaista skučeni model koji je iskovan u trouglu država-crkva-„nacionalna inteligencija“ prirodno pronalaze u Jugoslovenstvu“.

„Prvo zbog toga što je reč o identitetu koji ima neku tradiciju, što je za identitet važno, a, drugo, i zato što je Jugoslovenstvo fleksibilno, inkluzivno, bez previše normativnih zahteva, nema nacional-dušebrižnika i etno-policajaca koji će da im pridikuju o tome na koji način tobože treba da se bude Jugosloven, kao što je slučaj sa srpskim identitetom. Dakle, osim što je jedan autentičan identitet, Jugoslovenstvo je kod jednog broja ljudi i izraz eskapizma, način da osmisle svoj uži identitet, etnički, srpski, doživljen na način koji se ne poklapa sa normativnom verzijom tog identiteta. Razlozi su, dakle, različiti, a jugoslovenski identitet dovoljno ‘otvoren'“, navodi on.

Da je žal za bivšom zemljom izrazito prisutan u Srbiji pokazalo je istraživanje za potrebe realizacije projekta „Strategija simbolične izgradnje nacije u državama Jugoistočne Evrope“ iz 2016. godine, čiji je jedan od autora Vjeran Pavlaković, istoričar i vanredni profesor na Odseku za kulturalne studije u Rijeci.

Prema ovom istraživanju koje je obuhvatilo 10.500 stanovnika regiona, čak 71 odsto građana Srbije žali zbog raspada Jugoslavije. Ipak, jugonostalgija je daleko raširenija, a grupe na društvenim mrežama koje okupljaju poštovalace bivše države broje na desetine hiljada članova. Ovog leta posebnu pažnju privukao je i snimak koji je nastao u jednom plažnom baru u Ulcinju, a na kome se sa razglasa čuje himna Jugoslavije „Hej, Sloveni“, dok prisutni većinom stoje mirno.

Milošević ističe da se u razumevanju pojave raširenosti jugonostalgije mora poći od iskustava ljudi.

„Veliki broj njih žali za životom koji percipira kao, u bitnim aspektima, bolji od sadašnjeg. Ali, pošto Jugoslavije nema, često se žali imajući pred očima viziju šta bi ona realno mogla biti, a što, u poređenu sa ovim što je došlo posle Jugoslavije, mora izgledati daleko privlačnije“, objašnjava on.

Prema mišljenju istoričara Aleksandra Životića, jugonostalgija je prisutna zato što ljude podseća na jedno poprilično mirno, stabilno i bezbrižno vreme.

„Vreme u kojem nisu brinuli za bezbednost, nisu brinuli o zdravstvenoj zaštiti, o tome kako će da školuju decu, o tome koliko će skupo da plate kvadrat stana na 20. spratu na periferiji nekog velikog grada i sl.“, objašnjava Životić za N1.

Dodaje da je ta država imala mnogo mana, ali da je sve ono što je došlo posle toga bilo mnogo teže, gore i nestabilnije.

„Imala je ta država dosta mana, prvo sam politički sistem, gledano iz ovog ugla sama prava pojedinaca, nerešene međunacionalne, međurepubličke odnose. Imala je najveći problem verovatno kada je u pitanju stvaranje jedne efikasne i održive ekonomije. To su najveći problemi države koja za jedan vek postojanja nije uspela pre svega da se integriše – da stvori jednu zajedničku svest o tome o pripadnosti jednom prostoru, da eliminiše sve posebnosti da se integriše i u nacionalnom, ali i u geografskom, ekonomskom, saobraćajnom smislu u potpunosti“, navodi Životić.

Fundamentalno različite percepcije formata jugoslovenske integracije uz nespremnost na kompromis, prema mišljenju Miloševića, dovele su do raspada države.

„Problem je bio u tome, a da li je Jugoslavija morala da se raspadne ili ne, nije jednostavno pitanje. Sa onakvim akterima, sa odlukama koje su oni donosili — svakako da je ishod kakav se i dogodio bio neminovan. Ali to je sticaj okolnosti. Nije bilo nekog ‘ontološkog’ razloga za raspad“, navodi on.