Četiri decenije od nastanka ''Nostalgije'' Andreja Tarkovskog

Dve zemlje su nakon odlaska Andreja Tarkovskog iz matične kinematografije učinile da se on koliko-toliko oseća komotno, nakon što je posle ''Stalkera'' (1979) i puno problema sa političkim i kulturnim establišmentom u SSSR napustio domovinu. Za sledeći njegov film ''Nostalgija'' producentsko okrilje ponudila je Italija, a ''Žrtvovanje'', poslednji film koji je stigao da naparavi, proizveden je u Švedskoj,

''Nostalgija'' je natopljena oniričkim prizorima, glavni lik, ruski pesnik Andrej  Gorčakov (Oleg Jankovski), više lebdi i leluja u stvarnosti, nego što je ukotvljen u ambijent Italije, gde u neverovatnom ambijentu drevnog mesta Banjo Vinjoni istražuje život kompozitora Zasnovskog. Taj svet stvarnog presnog života u zemlji impresivne kulturne baštine pesnika impresionira, ali mu ne ubalažava nostalgiju za vlastitom porodicom, ženom i troje dece, za snažnim i emotivnim detaljima iz detinjstva koji su ga formirali i ucrtali osećajni i misleći put.

Suočavanje Andreja sa vlastitom biti je možda najviše prisutno u kadru kada pesnik gostuje kod lokalnog čudaka Domenika (Erland Jozefson) i u jednom intermecu kraj ogledala, okružen rustičnim stvarima iz prošlosti, kao da je na domak epifanije. Kadar je rađen u minimalističkom ruhu, sa bogatim asocijativnim jezgrom. Uskoro kreće dosadna, uporna kiša koja još više produbljuje Andrejevu snažnu vezanost za prošlost, za daljine, za predele zavičaja. U znaku kiše i vode, film apostrofira opsednutost autora vizuelnim i metaforičkim aspektima jednog od ključnih elemenata života. 

Vatra se pak javlja kao sila uništenja, teškog sučeljavanja, definitivnih odluka. Ima je kad se Domeniko zapali pred okupljenom masom u Rimu (prethodno im propovednički govoreći o potrebi menjanja puta, jer ovaj kojim čovečanstvo hodi, neminovno vodi kraju sveta), kad gore stihovi (ovde su korišćene pesme Arsenija Tarkovskog, rediteljevog oca, dok je sam film kao kompletno delo posvećen njegovoj majci), na sveći pre nego što  i sam pesnik, koji je definitivno odlučio da se vrati u domovinu, izdahne u tuđini ne dočekavši povratak. Međutim, Tarkovski ne isključuje kako je pesnikova alijenacija više od sveta (ljudi), nego od daljina u koje je kročio. Domeniko ga impresionira zbog njegove vezanosti za porodicu koju je na bizaran način sklanjao od predosećane apokalipse.

Andrejeva bliska prijateljica, sa kojom ga poznanstvo veže još iz Moskve, prevoditeljka Euđenija (Domicijana Đordano), snažno je zaljubljena u harizmatičnog ruskog pesnika, ali od njega nema ništa osim filozofskih opservacija i refleksija. On je otuđen, rastočen uspomenama i nostalgijom koja počinje fizički da boli, a u toj magli prošlosti pesnik mazohistički leluja i ne može da se odupre. Kroz tu opnu ne može da prođe ni Euđenijina erotska privlačnost i podatnost i putena snaga mlade žene koja bi samo da bude voljena.

Iako je posle odlaska Tarkovskog bilo nekoliko kandidata za naslednika velikog autora, poput Aleksandra Sokurova ili Konstantina Lopušanskog, u par filmova mu se najviše približio Andrej Zvjagincev. Otuđeni lik oca i supruga koji Konstantin Lavronjenko igra i u ‘’Povratku’’ i u ‘’Izgnanstvu’’, ima mnogo sličnosti  sa likom Gorčakova, s tim što je narativ kod Zvjaginceva razgranatiji i konkretniji. A u ‘’Izgnanstvu’’ se, uz virtuoznost svog snimatelja Mihaila Kričmana, ovaj autor u nekim detaljima baš približio vuzuelnom diskursu Tarkovskog. 

Danas, naročito kroz dijaloge i počesto bizarnu i nadanaravnu atmosferu u proplamsajima uticaj Tarkovskog možemo pronaći u filmovima Alekseja Germana mlađeg i Kirila Serebrenikova. Ovde, naravno, govorimo samo o ruskim autorima, dok je poetski i vizuelni uticaj na razvoj određenih autorskih figura u svetskom filmu takođe prisutan.