Psiholog: Normalizovali smo nasilje nad ženama

Nasilje nad ženama predstavlja svaki čin koji je protiv ženine volje. Nasilnik može biti član porodice ili bilo koji poznati ili nepoznati muškarac. Važno je znati da se nasilje može desiti svakoj ženi i da nasilje nije posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje  je način da tu moć održe. Nasilje nad ženama je primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim i ono je tokom hiljada godina istorije podstaknuto od svake duštvene zajednice sve do danas. 

Nasilje može biti verbalno, fizičko, seksualno, psihičko i ekonomsko. Verbalno nasilje u osnovi gotovo uvek ima ljutnju i agresivnost, i predstavlja destruktivni oblik komunikacije koji za cilj ima nanošenje štete slici koju druga osoba ima o sebi i izazvati kod nje negativne emocije. Kod fizičkog nasilja reč je o upotrebi sile prema ženama, najčešće se radi o udarcima, dok je seksualno nasilje, takođe, u velikoj meri rasprostranjeno. Ono podrazumeva svaki vid seksualnog čina koji se događa mimo volje druge osobe. Sa druge strane, psihičko nasilje nad ženama najčešće se ogleda u verbalnim napadima na osobe ženskog pola i psihičkom maltretiranju žrtve. Neretko je sastavni deo svih drugih oblika nasilja nad ženama. Takođe, i ekonomsko nasilje nad ženama neretko prati prethodno navedene oblike. Upravo usled ekonomske, odnosno materijalne zavisnosti od nasilnika, žene se ustručavaju da izađu iz toksične zajednice i prijave nasilje.

Jelena Jelić, psiholog u razgovoru za Boom93 pojasnila je koji su to mehanizmi kojima žena potpada pod uticaj manipulatora i zlostavljača i na koji način ona treba da prepoznale signale kod sebe da je zapravo žrtva, jer se često desi da ne zna da je u ulozi žrtve, jer živi u okolnostima koje je postepeno slamaju.

Kada se žena odluči da prijavi nasilje i krene u borbu za sebe i svoj život, prvo mora da se javi institucijama, da slučaj prijavi policiji, a onda se naknadno javljaju njoj za prevazilaženje svojih problema i nastavak života. 

„Moja praksa pokazuje da radim uglavnom sa populacijom žena od 45 godina, pa naviše. To znači da one ulaze u rizične partnerske odnose jako mlade, neiskusne i nažalost delom kroz vaspitanje one su već unapred naučene da trpe nasilje. One su iz kuće ponele model da moraju da trpe supružnika koji je zlostavljač, jer su i njihovi očevi bili takvi“, navodi psiholog. 

Kako dodaje žene se javljaju, ali je mnogo vremena prošlo, mnogo rana je već naneto i potrebno je mnogo vremena da se iz toga izađe. Najvažnija stvar sa kojom psihoterapeut može da pomogne je da prekine taj model. Ako je jedna generacija živela u nasilju, a zatim izašla iz primarne nasilne porodice i sada živi u svojoj porodici koja je takođe nasilna, suština je da prekine taj ciklus i ne nastavi sledeću generaciju, jer će se navići na nasilje koje je kao oblik ponašanja prihvatljiv.

Na pitanje kako se mlađe generacije odnose prema nasilju i da li su spremniji da prekinu nasilan brak ili vezu, Janković navodi da mladi lakše prepoznaju da trpe nasilje bilo kog oblika, kao i da ih treba osnaživati i reagovati na to, na njihovu trezvenost i racionalnost.

„Jedino zabrinjavajuće kod njih je što ona deca koja su povučenija i dan danas imaju problem da prijave elektronsko nasilje, da ih neko zlostavlja u školi, naziva pogrdnim imenima. Ta deca moraju da se osnaže da razumeju kad moraju odmah da reaguju i da imaju mehanizme reagovanja na elektronsko nasilje, da nije svaka poruka dobronamerna, da nije svaka poruka šala, da je često u pitanju oblik nasilja na koji treba da se reaguje“.

21. vek je završio sa tradicionalnim konzervativnim vaspitanjem. Veoma je bitno da smo četvrtinu ovog veka potrošili u jednoj neprekidnoj kampanji stop nasilju, sprečavanju bilo kog oblika psihičkog, fizičkog, emocionalnog zlostavljanja. Sa prethodnim vekovima, žene su pokušavale da napuste tu tradicionalnu poziciju, boreći se za svoja prava, ali konkretno novi milenijum je počeo jednom jasnom crtom gde se zabranjuje nasilje kao kanal komunikacije. Mlađe generacije nisu kontaminirane prethodnim načinom vaspitanja, nemaju taj tradicionalizam, taj konzervativni oblik vaspitanja i rastu u svetu koji je slobodniji, liberalniji, otvoreniji za saradnju i nemaju potrebe da budu nasilni. 

„U gomili dece vi imate anomalije, to nije pravilo to je anomalija. Nama je Ribnikar dokazao da postoji anomalija, ali Mladenovac nije. To je sistemski propuštena osoba koja je trebalo da bude procesuirana. Ribnikar je anomalija jer na tako nešto ne možete da reagujete na vreme ne možete ni da prepoznate. Mlađe generacije vide, prepoznaju i vrlo su senzitivni na nasilje“. 

Postoje slučajevi u kojima žene ostaju sa nasilncima zbog toga što od njih finansijski zavise. Zbog toga je neophodno razvijati svest o tome koliko je važno da žena bude finansijski nezavisna.

Ipak, u Srbiji i dalje žene zarađuju manje od muškaraca. Kako piše Danas, prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, koji se odnose na 2022, prosečna zarada žena u septembru prethodne godine bila je 94.911, dok su muškarci isti mesec zarađivali oko 15 odsto više, odnosno 110.915 dinara.

„Svaka žena pojedinačno različito doživljava svoj život. Morate da dođete do toga da ona prestane da romantizuje nasilje kao iskazivanje ljubavi. Neka žena nema taj problem, ona je od početka znala da je to nešto strašno, da mora da se prekine i da je ona spremna da žrtvuje život da to više ne trpi, a neka ne. Veliki broj žena je spreman da nastavi dalje i treba da nastave dalje, ali jedan deo mojih  klijentkinja uvek u partnerskim odnosima će tražiti da partner bude muškarac koji lupi šakom o sto. Jesu one spremne, i sebi i svojoj deci žele bolji život, ali neke od njih će se opet vratiti nekoj nasilnoj partnerskoj vezi“, zaključuje psiholog. 

Nema veće sile i veće energije i motivacije od toga da svoju decu zaštitiš

Marija Mikić je žena koja je doživela nasilje u porodici i koja se trenutno bori za starateljstvo nad svojom decom, a kako dodaje na neki način ponovo proživljava nasilje kroz institucije i odnos pravosuđa, Centra za socijalni rad i policije prema ženama koje su ustale i bore se za sebe, ali i svoju decu.

Sa njom smo razgovarali koliko je teško odlučiti se na razvod, naročito ukoliko ste žrtva nasilja, a uz to imate i decu i ko joj je bio najveća podrška kada je odlučila da se upusti u borbu za sebe i decu.

„Kada se tako nešto desi, u razgovoru sa stručnim licima shvatite da to nije vaša sramota već nasilnika. Ja možda imam tu sreću što sam finansijski nezavisna, što sam imala kuda da odem, što sam se snašla. Imam dvoje dece, blizance, petogodišnjake i najveći motiv i najveća snaga je kada si majka. Nema veće sile i veće energije i motivacije od toga da svoju decu zaštitiš. Imam dva dečaka za koje ne želim da budu treća generacija nasilnika. To nije model koji želim da moja deca smatraju normalnim oblikom ponašanja. Porodica nije to, već poštovanje, a ako to već ne postoji moja deca treba da gledaju na drugu stranu i da budu izuzeta od toga. Mislim da su oni moja najveća snaga i najveći motiv u ovoj borbi koju ja vodim već više od godinu dana“.

Marija trenutno vodi procesu u Osnovnom sudu za dobijanje starateljstva, a pokrenula je i privatnu tužbu, jer kako nam je rekla „po službenoj dužnosti ništa nije urađeno“. Po njenoj prijavi nasilja suprug je dobio samo 30 dana meru odstranjenja iz kuće i nakon toga ništa. 

„Ja sam bila iznenađena celim sistemom tako da sam rešila da to pokrenem na svoju ruku. Privatno sam naknadno podnela krivičnu prijavu za taj događaj, tako da vodim ta dva spora“.

Najveću poršku su joj pružili roditelji i najbliže okruženje, a doživela je da su se ljudi koje nije smatrala najbližim prijateljima, pokazali kao najveća podrška.

„U momentu kada sam ja otvoreno krenula da pričam o tome, ne možete da zamislite koliko mi se priteljica, poznanica i školskih drugarica javilo i reklo, ti ne znaš šta sam ja doživela. To je neverovatno šta žene trpe u današnje vreme, a u većini  tih slučajeva one nisu prijavile nasilnike, već su pokrenule običan razvod. Loše su prošle u celoj toj priči, a i dalje trpe neki oblik nasilja, jer se deca kasnije koriste od strane nasilnika kao model manipulacije i kontakta sa ženom. Smatram da, jednom nasilnik uvek nasilnik. Ja sam iznenađena, to su žene sa fakultetom, pravnice, koje su neverovatna nasilja doživljavale dok su još bile u trudnoći, kao i posle porođaja“. 

Naša sagovornica smatra da je veoma bitno da se žene ohrabre, jer ona kao pojedinac, teško vodi svoju bitku, a zna da toliko žena ima isti problem. 

„Jako je bitno da žena istupi da to nije sramota i da se o tome javno govori. Da se kroz institucije stigne do neke pravde koja je iole prihvatljiva za žrtve. To je teška borbat, ali su institucije za žene koje se u to upuste neminovnost“, zaključuje Mikić.