Diktatura, autokratija ili demokratija: Čemu je najbliža Srbija?

Politika Republike Srbije funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Sudska vlast je nezavisna.

Tako je to u teoriji. Ali, kakva nam je praksa?
Da bismo bolje razumeli sadašnjost, valja se vratiti u istoriju, odnosno u same početke sistema vladavine, koji je, čini se, dosta varirao do danas, promenjeni su mnogi oblici, ali elementi većine dosadašnjih i danas su vidljivi u nekim zemljama.

Kako za N1 pojašnjava penzionisani profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić, kada se radi o jednima od najranijih oblika vladavine, takozvanim autoritarnim porecima, imamo despotiju vezanu za egipatski faraonizam, zatim azijski carizam i sultanizam.

Nakon toga, kako dodaje, imamo tiraniju, odnosno samovolju jednog vođe koji uzurpira vlast ili grupe koja je uzurpira, interesuje ih lično bogaćenje, i oni su uveli tajnu policiju.

„I onda se u Rimu pojavljuje diktatura. To je oblik vladavine nastao kad nastupi vreme velikih kriza, ratova, onda se vlast, koja je bila u rukama tri konzula, predaje na šest meseci da apsolutno raspolaže i donosi odluke jedan od konzula, i on je šest meseci diktator. Prvi koji je to prekršio bio je Cezar. Kad je prošlo šest meseci ubio je svoje konzule i onda je nastala cezaristička diktatura“, navodi profesor Čupić.

Dodaje da danas postoje savremene diktature, odnosno vladavine čoveka koji sve podređuje sebi, „i on u stvari diktira“. Kao primer diktatora navodi lidera Severne Koreje, i pojašnjava da tamo gde ima više stranaka ne može da bude diktator, odnosno da su diktature samo tamo gde postoji samo jedna partija.

Naposletku, imamo i autokratiju, „to je lična vlast, za razliku od diktature, koja ponekad može da bude grupna vlast“.

„Autokrate su svi – i despoti i tirani i diktatori, samo što je sada to oblik koji je mešavina karakteristika despota, tiranina i diktatora“, kaže Čupić.

Prema definiciji, autokrata ima totalnu kontrolu nad ostvarivanjem građanskih sloboda unutar autokratije, birajući pod kojim okolnostima se one mogu ostvarivati, ako uopšte mogu. Vlade takođe mogu mešati elemente autokratije i demokratije, formirajući demokraturu, koja je u savremenom političkom žargonu, državni sistem koji naizgled poštuje sve demokratske procedure i/ili predstavlja se kao demokratska republika, dok u stvari ispunjava osobine autoritarnog režima, pa se čak u nekim slučajevima graniči sa diktaturom ili totalitarizmom.

Koncept autokratije je prepoznat u političkoj filozofiji od davnina.

Autokrate održavaju vlast kroz političku represiju protiv opozicije i drugih uticajnih ili moćnih članova društva. Javnost se kontroliše kroz indoktrinaciju i propagandu, a autokratija može da se legitimiše u očima javnosti pozivanjem na ideologiju, religiju, pravo rođenja ili strano neprijateljstvo.

Neke autokratije uspostavljaju zakonodavne organe, nepravedne izbore ili imaju otvorene sudske procese da bi dalje vršile kontrolu dok predstavljaju privid demokratije.

Da bi autokrata ostao to što jeste, mora da zadrži kontrolu nad elitama i institucijama, kao i da spreči bilo kog drugog pojedinca ili grupu da steknu moć ili uticaj, slažu se mnogi politikolozi i analitičari.

Sama reč autokratija potiče iz starogrčkog i znači samovladar. U staroj Grčkoj ovaj termin se prvobitno koristio da označi monarhiju, ali je kasnije korišćen kao carska titula u Vizantijskom carstvu tokom sedmog veka, od latinskog „imperator“. Kasnije su to usvojili i vladari srednjevekovne Rusije i Srbije, u prevodu samodržac, prema docentkinji sa beogradskog Pravnog fakulteta Nini Kršljanin. Od tada je taj termin dobio negativnu konotaciju.

Bilo je mnogo pokušaja da se definiše politička struktura autokratije. Tradicionalno ona podrazumeva jednog neobuzdanog vladara, poznatog kao autokrata, mada i neobuzdana nedemokratska vlast grupe takođe može da se definiše kao autokratska.

Autokratija se razlikuje od drugih oblika vlasti po moći autokrate da jednostrano pritiska građanske slobode ljudi i da izabere koje slobode mogu da koriste, kaže britanski profesor Piter Barnel.

Razlikuje se od demokratije i feudalizma, a moderna autokratija se često definiše kao svaka nedemokratska vlast.

Kao i kod svih oblika vlasti, autokratija nema jasno definisana ograničenja, i može se ukrštati sa drugim oblicima vladavine. Mada autokratija obično obuhvata celu zemlju, ona ponekad može da se dešava na podnacionalnim i lokalnim nivoima, čak i u zemljama sa demokratskom vladom, ako je nacionalna vlada ograničila kontrolu na određenu oblast i njene političke sukobe, ocenio je Gordon Talok, nekadašnji američki ekonomista i profesor prava i ekonomije na Pravnom fakultetu Univerziteta Džordž Mejson.

Da bi se održao na vlasti, autokrata mora da ima podršku elita koje imaju uticaj u zemlji i pomažu mu da sprovodi svoju volju, smatra politikološkinja Marlena Mauk.

Da li je autokratija daleko od današnjih „demokratskih“ društava
Da li vam sve rečeno liči na društvo u kojem živite? Koliko su današnje demokratije daleko od autokratije?

„Tek nastale demokratije boluju od jedne bolesti koju je još (grčki filozof) Aristotel znao – demagozi lako iskoriste demokratske procedure i uzmu vlast u svoje ruke. Kad oni postanu političke vođe, oni onda razvijaju tzv. demokratski populizam“, kaže Čupić.

Dodaje da kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić (i nekadašnji predsenik SNS) došao na vlast, upravo je došao preko demokratskog populizma.

„On je u nesnalaženju tadašnjih demokratskih vlasti (2012), iskoristio ono što oni nisu uradili – nisu doneli izborni zakon, zakon protiv korupcije, imali ste divlju privatizaciju, nisam protiv nje, ali ona mora da ima kriterijume“, pojasnio je Čupić.

Navodi da je Vučić počeo kao demokratski populista, a završio kao autoritarni populista.

„Prigrabio je vlast za sebe, podredio je parlament sebi, vlada je običan servis, a sada vidimo da je u svoje ruke preuzeo i pravosudnu vlast“, kaže Čupić, aludirajući na izbore u Srbiji od 17. decembra 2023, kada smo imali prilike da vidimo snimke gde ljudi dobijaju pare da bi glasali za SNS.

„Tužilaštvo na to ne reaguje. To znači da je on uzeo i tužilaštvo u svoje ruke. Ovaj poredak je autoritarni populizam, a vladavina je lična vlast ili autokratija, on je postao autokrata“, ocenjuje Čupić.

Moćnici su demokrate prema sebi, a prema spolja…
A na pitanje zašto zapadne sile Srbiji to tolerišu, odgovara – zbog svojih interesa.

„Moćne zemlje imaju jednu politiku prema spolja, a drugu prema unutra. Moćne razvijene demokratske države unutar svoje zemlje imaju razvijene zakone, i tu ne može niko da bude iznad zakona“, ističe.

Dodaje da međunarodno pravo važi za manje moćne i nemoćne, ali ne važi za najmoćnije.

Da li je demokratija najbolje uređenje?
Na pitanje da li je demokratija najbolje uređenje, Čupić podseća na demokratiju u Americi.

„Ali, ona ne širi demokratiju na druge, odnosno, ako širi, širi prema svojim interesima. Oni su govorili kad negde nema uslova za demokratiju, to su nazivali fasadna demokratija. Imate sve uslove, a nemate preduslove“, navodi on.

A na pitanje, imajući to u vidu, da li je demokratija za sada najbolji poredak, kaže da jeste, ali sa mnogo opasnosti.

„Demokratija omogućava ljudima u unutrašnjem životu sigurnost i stabilnost, i ono što je najvažnije, funkcionisanje institucija. Demokratija je najrazvijenija tamo gde su institucije stabilne i gde vlast ne može da pobedi institucije svojim potrebama“, ističe Čupić.

Dodaje da su uslovi za demokratiju vladavina prava, „a to znači da ne može da bude vladavina samovolje“, potom jednakost građana pred zakonom, partijski pluralizam, „to omogućava smenjivost vlasti“, podela vlasti, tajni, fer i slobodni izbori, decentralizacija.

„On (Aleksandar Vučić) raspisuje izbore i u opštinama, i to raspiše u pola opština, da bi iz drugih mogao da prebacuje birače“, kaže Čupić.

Ističe i da su uslovi za demokratiju slobodni i profesionalno uređeni mediji, ne nezavisni.

„To je pitanje vlasništva, toga (nezavisnih medija) nema, vlasnik je ili država, ili javni servis, ili privatnik. Vlasnik ne sme da se meša u uređivačku politiku medija, nego za to odgovaraju profesionalci, a to se reguliše preko tzv. nezavisnih tela poput REM, Saveta za štampu…“, ukazuje Čupić.

Kao uslove za demokratiju navodi i slobodno kretanje ljudi, roba i kapitala, i da su građanska prava izvedena iz prirodnih prava, a to su prava na život, kojim je ukinuta smrtna kazna, drugo da raspolažete svojim telom, to je ukidanje ropstva, pravo na slobodu i na svojinu.

Iz toga, kako profesor podseća, proističu četiri korpe građanskih prava: politička prava, socijalno-ekonomska, pravo na istinitu informaciju, a u okviru toga je pravo žena na reprodukciju, i ekološko pravo.

„Ti uslovi mogu da se simuliraju ako nemate preduslov, a to je pitanje nivoa kulture stanovništva. To je vezano za obrazovanje, i zato u demokratskim zemljama prvi strateteški sistem je obrazovni sistem, jer preko odlično organizovanog obrazovanja dobijate osvešćene ljude, a s druge strane visoke stručnjake“, ocenjuje Čupić.

„Ne može demokratija da bude tamo gde imate bednike i siromahe“
Ističe da je ključna i socijalna struktura.

„Ne može demokratija da se uspostavlja tamo gde imate bednike i siromahe. Posledica tog nemanja uslova je da vi za 2.000 dinara možete da dobijete glas“, kaže Čupić, aludirajući na poslednje izbore u Srbiji, gde u jednom snimku čovek kaže da je od Vučića dobio 20.000 (u okviru pomoći za penzionere), a da će na dan glasanja dobiti još 2.500.

Upitan kako se ova kriza može prevazići, smatra da je to međunarodni faktor.

„Oni, ako hoće da pomognu, mogu Vučića da srede za dva minuta“, smatra on, dodajući da su najbolji način sankcije, odnosno da ne može da uđe ni u jednu evropsku zemlju.

„I, onda ga vi dovedete na pravu meru“, zaključuje Čupić.

Dodaje i da predsednika Srbije najviše mrze najbliži saradnici.

„Dobijaju pare, ali su poniženi. Dve stvari koje čovek ne može da izdrži su nepravda i poniženje. I, onda se ili kreće u ekstremizam ili se povlači u lični život, u životarenje, čekanje smrti“, zaključuje Čupić.