Film

Kritika filma ‘’Jadna stvorenja’’: Nepresušna imaginacija ali i kalkulantska agenda Jorgosa Lantimosa

FOTO: Youtube screenshot

FOTO: Youtube screenshot

Sveži dvostruki dobitnik nagrade Zlatni globus, za najbolji film i najbolju glumicu u kategoriji komedije ili mjuzikla, još jednom je ponudio Lantimosovu raskošnu i uvrnutu imaginaciju. Ali to nije i najbolje od njega, zato što je u smislu supstance i razvoja likova film usmeren programatski i što je, za takvog autora neobično trendovski, u službi jedne začudne, frankenštajnovske afirmacije feminizma, smatra naš filmski kritičar Goran Jovanović.

Od pojave Pitera Grinaveja u devedesetim godinama, svetski film nije imao interesantniju rediteljsku pojavu u smislu oneobičavanja sadržaja, apsurdnih dramaturških obrta, kombinacije sirovog i animalnog, karaktera u znaku dubokih psihičkih tegoba i seksualnih frustracija. Prethodni, jako uspešni i ubedljiv estetski, film ‘’Miljenica’’, kao da je predstavljao vrhunac Lantimosovog istraživanja ovakvih internih i apartnih svetova, gde takvi problemi likova imaju utemeljenu društvenu i istorijsku konsekventnost. 

U ‘’Jadnim stvorenjima’’, nekoj vrsti fantazije koja se sprda sa vremenom (ali ne na rebusni i ultrakodirani načina Kristofera Nolana) pa u isto vreme imate i retro štimung viktorijanske epohe (u kostimima, pre svega) i futuristički high-tech (u hiperdizajniranoj scenografiji gde je složena takva kombinacija boja da direktor fotografije, Irac Robi Rajan, uz specifične objektive napravi dodatnu čaroliju u Lantimosovom imaginarijumu, gde je imanentno njegovim likovima da ih autor otprilike zatiče u stanju kao da im je neko prodrmao kavez), i Herberta Džordža Velsa i Žila Verna, a kada prorade strasti u obnovljenom organizmu glavne junakinje Bele Bakster (Ema Stoun) malo više se začini i seksualno razuzdanim pasažima Dejvida Herberta Lorensa.

Komični potencijal filma uglavnom je sveden na crnohumorno ruho kojim su ogrnute situacije, gde kalambur prave nekoordinisani pokreti fizički oštećene junakinje, kojoj je bivši staratelj, hirurg Godvin Bakster (koji ima unakaženo lice jer ga je otac mučio i kasapio),  zbog koga se odlučila na samoubistvo, usadio mozak njene nerođene bebe. Takvo fizičko (pa i umno) stanje pružilo je glumici Emi Stoun priliku za neverovatnu kreaciju, ugrađujući tom ipak skrpljenom i čudno revitalizovanom ženskom biću neku posebnu dušu. Njena Bela apsorbuje istovremeno neverovatnu količinu emocija publike koje se kreću od sažaljenja, do istinskog saučešća i saživljavanja kada njen mozak bebe počinje da sazreva u telu mlade žene, suočava se sa rugobom i nepravdom sveta, lošom podelom dobara i njenom potrebom da insistira na promenama: sebe, ljudi, sveta generalno. Ipak prirodniji je i iskreniji smeh publike na njen seksualni i gastronomski apetit, uz sve geste koje prate to proždiranje, nego taj put samoosvešćivanja koji će krenuti ka ispravljanju krivih Drina, od socijlnih nepravdi i nejednakosti do prava žena. Zanimljivo je da kroz sve dolazi prolazeći kroz kal i prljavštinu poroka, jer kada se posle dugog putovanja sa advokatom zavodnikom, Dankanom, nađe u Parizu, Bela se odaje prostituciji, usput ne shvatajući to udovoljavanje muškarcima kao tlačenje i vlastito poniženje, nego i kao priliku, da uz zaradu, ima zadovoljstvo. Jedna njena družbenica, Crnkinja Toaneta, imaće poseban uticaj da počne da razmišlja o samopoštovanju. Zanimljivo je kako sve ključne ideje nad kojima se Bela zamisli dolaze od ljudi crne boje kože, jer na luksuznom brodu nekoliko krucijalnih rečenica o svetu i životu prozbori sasvojim poznanikom, Crncem Harijem. Među klijentima javne kuće Lantimos takođe pronalazi frikove i začudne pojave i spodobe, što je još jedan resurs za crni i bizarni humor, kome svojom refleksivnošću  i reakcijama u kontaktu sa pomenutima  ton daje opet sama Bela.

Uz Vilema Defoa, koji izgleda kao da ga je u stanju niskog pritiska brijao Borivoje Šurdilović Šurda, sav iskasapljen i sa posekotinama izbrazdanim licem, veliki prostor za razvoj svog hiperaktivnog, nervoznog, nezadovoljnog, tučama sklonog advokata Dankana, koji je naročito frustriran kada počne da gubi Belu (koja kreće dalje sopstvenim putem i po pitanju osećanja i u pravcu novih avantura i seksualnih izazova), ima glumac Mark Rafalo. Njemu je ovo jedna od najzanimljivijih uloga u karijeri, sa znatnim humorističkim odlikama. Nekim karijerama Lantimos je dao apsolutni vetar u leđa poput one glumca Kolina Farela (‘’Jastog’’, ‘’Ubistvo svetog jelena’’), koji je na glumačkoj ubedljivosti i istinski vrednim transformacijama dobio upravo u delima grčkog velikana. I sada, sudeći po ostvarenju ‘’Duhovi ostrva’’ Martina Makdone, ne skreće sa tog puta niti popušta u nivou interpretacije.  Posle ovakvih dometa, Farel deluje potpuno indiferentno spram toga da li će mu zapasti još neki blokbaster ili ne. On je, svejedno, pobednik.

Elem, Lantimos nam je bukvalno sve i svašta poturio u ‘’Jadnim stvorenjima’’, koji predstavlja neverovatan praznik bizarnosti, glamuroznu feštu otkačenjaštva i zastrašujuće smešnu distopiju, što je samo za sebe sasvim dovoljno za gledalački užitak i smejanje grohotom ili potuljeno. Zato se njegovi pokušaji uživljavanja u naprasno angažovanog reditelja, koji bi da nam svojim zapažanjima dosoli ljute rane o neuralgičnim tačkama života na ovoj planeti, čine posve nepotrebnim i kontraproduktivnim po njegovu estetiku.