Deca u razvoju najugroženija: Gde sve ima nanoplastike i kako utiče na naš organizam

Novo istraživanje Univerziteta u Kaliforniji otkrilo je da flaširana voda sadrži 100 puta više plastičnih nanočestica nego što se ranije mislilo, u proseku 240.000 detektovanih nanoplastičnih fragmenata.

Nanoplastika predstavlja sitne, golim okom nevidljive čestice, manje od mikroplastike, a dužina im je manja od jednog mikrometra. Iako ovako male stalnim unošenjim malih količina plastike mogu se naneti štete zdravlju odraslih, ali pre svega dece.

Od Sibira do Antarktika
Nanoplastika je pronađena svuda: od evropskih gradova, preko Sibira i Antarktika, do tkiva dagnji kupljenih na italijanskoj pijaci, međutim, one su toliko male da do skoro nije bilo dokaza da postoji.

Pedijatar iz Beograda Saša Milićević, koji vodi privatnu praksu kaže da i hrana koju jedemo sadrži mnoge slične supstance koje ne primećujemo. U pitanju su male količine koje na kratke staze ne prave problem, ali je problem zapravo u tome što ako se unosi hronično, onda može da napravi problem, pogotovo u dečjem organizmu koji ima drugačiji digestivni sistem, odnosno sistem organa za varenje.

„On nije dovoljno razvijen i propustljiviji je nego što je to digestivni sistem odraslih osoba“.

Milićević ističe da hranu koje sadrže različite vrste konzervanasa i emulgatora, „poput žvaka, lizalica, sve ono što deci kupujemo i dozvoljavamo, sadrže kompenenete koje pripadaju tom redu plastike“.

„To može da napravi veliki problem. Sve što unesemo u organizam mora da prođe kroz organe za varanje, mora da prođe kroz jetru, bubrege. Svaki od tih organa može da bude ugrožen, jer se sreće sa nekom materijom koja je organizmu zapravo strana i koja je toksična, a organizam mora da se sukobi odnosno da je obradi“, kaže Milićević za N1.

On kaže da plastika predstavlja opterećenje za metabolizam jetre, bubrega, a deo materija ulazi u cirkulaciju, odnosno krv i na taj način dolazi do svih organa.

„Dolazi do deponovanja u našim organskim sistemima i zbog toga može da napravi problem pogotovo kada je u pitanju dečji organizam odnosno organizam u razvoju. O tome se malo govori kod nas, ali u poslednje vreme sa malo više“.

Kako navodi, plastika ulazi u telo i kroz brojne vrste hrane i pića, a ne samo slatkiša.

On kaže da proizvođači u industriji hrane u želji da istaknu kako je njihov prozivod bez konzervanasa, različite supstance koje se podvode pod plastične, svrstavaju u emulgatore koji se označavaju sa E na etiketama.

„Emulgatora ima mnogo, a čestim unošenjem predstavljaju opasnost. Takav je način života da deca u školi pa i vrtiću kupuju ono što je najbrža hrana, a u njoj ima dosta emulgatora. Sve je manje vremena i sve je ređe da deca jedu kao što je nekad bilo. To primećujem kroz praksu, jer roditelji imaju sve manje slobodnog vremena“.

On kaže da su to strane materije koje se jako teško matabolišu i da organizam ne zna šta da uradi sa takvom vrstom materije. Kod dece česti su problemi sa varenjem.

„Prva linija odbrane su creva. Nekad može, primera radi, da izazove dijareju, a da mislimo da je u pitanju stomačni virus“.

Milićević navodi primer Sjedinjenih Američkih Država (SAD) gde je prema rečima njegovog kolege koji živi i radi u Bostonu, ova tema postala važna.

„Pažnja javnosti je umerena na ovaj problem i dosta se razmišlja o tome. Različite gumene bombobne, žvake, žele bombone moraju da imaju minimalnu koncentraciju tih supstanci koje mogu da se pripišu plastici. Prave se radovi, istražuje. Vode računa i o tome kako se pakuje hrana koju koriste deca i to se kontroliše, kao ne bi na taj način ulazilo u organizam“.

„Ljudi govore ne valja rakija da stoji u plastičnim flašama ili vino, što bi onda stajala voda ili hrana“.

Prepreke boljem razumevanju ovog problema jeste što u Srbiji ne postoje pouzdane labaoratorijske analize koje bi to mogle dokazati i pokazati. To je spor i dugotrajan proces.

„Donekle ih razumem. Pored korona virusa, velikog kašlja, zagađenja vazduha sad da misle i o plastici. Dosta im je sumnje. Ipak, potrebno je da svi vodimo računa na vreme, a ne da bude u fokusu kada budemo imali neke šokantne spoznaje. Sve što se pojede unosi se u organe, u kosti, naročito kod dece koja su u fazi razvoja“.

Otpad, igračke
Hemičarka i programska koordinatorka organizacije ALHem – Alternative za bezbednije hemikalije Jasminka Ranđelović, za N1 kaže da plastika koja postaje otpad, ulazi u našu životnu sredinu i da je ljudi tako unose, a u pitanju je veliki broj proizvoda.

„Plastika utiče na naše zdravlje i direktno i indirektno, a čim su u lancu ishrane, znači da postaju veliki problem“, kaže Jasminka za N1.

Više teksta pročitajte OVDE.