Sistem sapliće roditelje: Obećana pomoć za tri devojčice zakazala, uvek „fali jedan papir“

Pet devojčica u porodici Gaćeša Iris, Inda, Irina i Ina i starija sestra Iskra koja je na pitanje šta želi da bude kada poraste odgovarala sa „Zubić vila“, međutim, iako ima četiri godine odlučila je da bude dobra vila svojih sestara koje boluju od cerebralne paralize.

„Kako je napunila četiri i kako gleda kroz šta mi prolazimo, jedno veče je uzela Irinu, namestila je da sedi i rekla – mama ja želim da budem fizioterapeut. I to je najveći teret koji ona nosi, jer prolazi sve ovo sa nama. Ali to je valjda znak da će jednoga dana biti dobar čovek“, priča Marija Gaćeša, mama devojčica.

Iskrine sestre su prevremeno rođene četvorke. Komplikacije kreću nakon par meseci njihovog života. Tražili su na svakom pregledu kod neurologa da se radi magnetna rezonanca, ali lekari su to odbijali.

„Mi smo uspeli da iskukamo na drugoj strani da se odradi magnet, odradili smo magnet otišli smo kod neurologa koji je pogledao magnet i rekao šta smo čekali do sad. Da je stanje krajnje ozbiljno“, priča Marija.

I u krajnje ozbiljnom, morali su da se snalaze kako znaju, prognoze su takve da je deci potrebna terapija matičnim ćelijama kako bi mogle da hodaju samostalno, međutim, i tu nailaze na prepreku.

„Išli smo kod neurologa da iskukamo papir koji će nam rešiti sve probleme i nismo ga dobili, jer prosto ljudi u Srbiji, odnosno lekari u Srbiji, ne priznaju matične ćelije koje su u svetu potpuno normalni lek“, navodi mama devojčica.

Tata Đorđe i mama Marija brinu o deci sami svakoga dana, edukuju se o bolesti i na svoju inicijativu preduzimaju korake koji će dovesti njihove ćerke do prvih koraka. Ina je na rođenju imala svega 790 grama, a sada je od četvorki koja je potpuno zdrava.

„Trebalo bi da krene u vrtić, ali se i tu borimo sa tim, jer ja sam dve godine na bolovanju i nismo imali prava prošle godine na upis dece u vrtić“, kaže Marija.

Za Iris, Indu i Irinu, priča nam majka, jedan od neurologa kaže da deluju kao da su 15 minuta po rođenju, nečijom greškom, ostale bez kiseonika. Sada je jedini lek fizikalna terapija. Ali ono što se nudilo državno, za tri devojčice je bilo nedovoljno.

„Da terapije koje oni tamo rade, ne mogu da kažem da su, usko stručnije, ali prosto tamo ima više terapeuta koji rade, i da tako vidimo pomak kod dece. Sve je to privatno, sve to košta“, kaže Marija.

„Jeste, ja sam imao rešenje za rad od kuće do 31. 12. prošle godine, no međutim direktor mi je izašao u susret i rekao da ću da ostanem da radim od kuće dokle god to zdravstveno stanje naše dece bude zahtevalo, i ovi putem bih hteo da mu se zahvalim“, rekao je Đorđe Gaćeša.

Sve terapije koštaju mnogo više od njihovih primanja, jedno vreme su plaćali iz svog džepa, a potom im je pomogla fondacija, dobijali su i obećanja od države da će ona isfinansirati.

„Ja ne mogu da odem kod našeg terapeuta i da kažem ja imam obećanje, platićemo kad se obećanje ispuni“, kaže Marija.

Obećanje koje je održano, je ono koje je dao Goran Vesić, koji kažu uplaćuje svakog meseca 25.000 dinara. Iz kabineta ministarke Darije Kisić Tepavčević dali su tek deo.

„Obećanje za fizioterapeuta da će plaćati jednu ustanovu u koju idemo, oni, dva meseca za redom smo odlazili, nismo dobijali potpuni iznos, tako da nam, da kažem ni to nije pokrilo sve troškove. Mi nismo socijalno ugrožena porodica, ali ćemo nažalost to uskoro biti jer ovim tempom kojim idemo mi nećemo moći nažalost da izguramo sve to“, kaže Marija Gaćeša.

I pored svih problema nisu pošteđeni osude društva jer imaju mnogo dece, a ni toga da kao i svi drugi građani, čuju da im „fali jedan papir“.

„Njihove cipelice koje moraju da nose, koje idu o trošku fonda, ja sam morala tri puta da idem da overavam iste paprire. Da sam za Irinin aparat koji treba da se pravi, da bi mogla da stoji, da bi kolena, kukovi, kičma stajali kako treba, četiri puta išla u Nemanjinu da overim jer problem je. Menjao se šifrarnik, doktorka nije dobro napisala, u Nemanjinoj su prepravili, odemo da se pravi aparat, to opet nije dobro. Mi funkcionišemo – Bolnica, Nemanjina, Ortopedska kuća. Kada su u pitanju samo pomagala“, navela je Marija.

Rečeno je da će sve biti rešeno za tri dana i evo, ta tri dana i dalje nisu prošla.

Obećanja o pomoći traju već gotovo dve godine, devojčice u februaru očekuje terapija matičnim ćelijama koje je obezbedila fondacija, ne i država. Vera je jača od svega što su prošli, Iz kuće nas ispraćaju sa rečima „Vidimo se na leto, da nas snimite kako svi zajedno skačemo na trambolini“.