Kratki filmovi mladih reditelja privukli mnoštvo gledalaca

Prikazana su četiri filma:

• "Dora" (12 min) u režiji Ane Ćulum;
• "Pera ne zna kad mu se žena porodila, a kamoli nilski konj" (11 min) u režiji Teodore Arsić,
• "Krotki" (21 min) u režiji Jovana Dimoskog i
• "5/3/0" (16 min) u režiji Danila Stanimirovića.

"Pera ne zna kad mu se žena porodila, a kamoli nilski konj": Film koji izaziva podeljene reakcije publike

Teodora Arsić, rediteljka filma "Pera ne zna kad mu se žena porodila, a kamoli nilski konj", studentkinja je filma i digitalnih umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. "Pera ne zna kad mu se žena porodila, a kamoli nilski konj" je eksperimentalni dokumentarac.

Radnja filma smeštena je u Zoo hotel na Kalemegdanu, gde ima mnogo divljih gostiju: ptica, tigrova, lavova, zmija, orlova. Stari gosti ne odlaze, a novi stižu u sve većem broju. Kako vreme prolazi, nastaje panika. Ptice histerično lete, tigrovi riču, zmije sikću. Svi oni žele da budu izlečeni, a njihov jedini lek je prostor. Lek imaju čuvari hotela, ali oni njih ne razumeju. Ta stvorenja imaju slične osobine, ali govore različitim jezicima. Na njihove nade i snove ne mogu odgovoriti, iako uvek pronađu način da komuniciraju. Umesto leka čovek im nudi nešto drugo. Ono divlje u njima, sada je pripitomljeno. Životinje nastavljaju da žive, ali samo u svojim snovima. Ne postavljaju pitanja, ćute žudeći za slobodom

Kako Teodora kaže za Boom 93, ovo je njen prvi film,koji je nastao na trećoj godini studija.

 “Sve je počelo kao fakultetski zadatak. Stvarno nisam znala šta ću da radim i kako ću da radim. Otišla sam u Zoološki vrt, snimila sam audio i fotografirala sam životinj. Film je zapravo nastao u montaži. Montirala sam to skoro pola godine i onda sam tu imala određene probleme: na šta da se fokusiram, da li da se fokusiram na unutrašnje stanje životinje ili da se fokusiram na odnos između ljudi i životinja. Većina filma zapravo se bavi tim odnosom ljudi i životinja i time kako ljudi komentarišu i doživljavaju te životinje. Poentirala sam ga tako što sam se bavila unutrašnjim osećanjem životinja i njihovom željom za slobodom, jer jedini lek koji njima potreban jeste ta sloboda koju nemaju”, kaže Teodora.

Proces nastanka je, prema njenim rečima, bio dosta intuitivan i na početku nije imala namensku želju ili cilj  sad ću da kritikuje ljude kako su bezosećajni i sl.

“Te situacije koje sam ja privukla snimanjem su same dale neko značenje kako ljudi npr. podržavaju način finansijskog funkcionisanja zooloških vrtova, dok, s druge strane, pokazuju empatiju, koja zapravo nije prava empatija, nego više neko sažaljenje koje nije na nivou prave emocije”, navodi Teodora.

Film je prikazan na filmskom festivalu u Nemačkoj, u Pragu i na Palić Film Festu.

“To mi je bilo prvo festivalsko filmsko iskustvo, zato što ja više potičem iz nekog drugog okruženja – performansa, fotografija, video-instalacija itd.”, kaže Teodora.

Kada su u pitanju reakcije publike, navodi da su one potpuno podeljene. Prema njenim rečima, bilo je ljudi koji su joj govorili da film zaista dobar, ali i onih koji su govorili da to uopšte i nije film.

“Na jednom festivalu je bilo glasanje i nije bilo puno filmova u toj selekciji. Ocene su mi bile 1 ili 5, i to mi se sviđa, zato što generalno dosta radim stvari na neki svoj način. Vodim se nekim nadrealističkim metodama i kombinujem svašta, nešto što sam naučila iz nekih prethodnih pokreta, avangardnih prevashodno, i, naravno, neki moj unutrašnji osjećaj. Onda se napravi nešto što se dosta izdvaja iz nekih konvencija i, zapravo, ruši sve konvencije”, kaže Teodora.

Na 20. Festivalu studentskog filma „Tranzicija“ osvojio je nagradu za najbolji eksperimentalni film i montažu.  Teodora kaže da joj je nagrada za najbolju montažu dosta značila zato što je film i nastao u montaži.

Ono što joj je za nju najzahtevnije prilikom rada na kratkim formama jeste strpljenje. Pre nego što je napravila svoj prvi film, kada je išla na filmske festivale i gledala kratke igrane filmove, bilo joj je neverovatno kada autor dože i kaže da je na tome radio pola godine ili godinu dana.

“Kad sam ja ovo napravila, videla sam zapravo da je za priču koja ima početak, sredinu,kraj i koja je zaokružena, potrebno vreme i strpljenje. Ja prvo više nemam želju da se bavim tom temom, hoću da radim nešto drugo, a moram to da završim. Imam hiljade ideja, nikad to nije suša, ali pronaći strpljenje, to je jezgro”, rekla je Teodora.

Dimoski: Ako publika izađe sa određenom emocijom posle filma, to mi je znak da je film uspeo

Jovan Dimoski je student master studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Film “Krotki”, koji je prikazan pred požarevačkom publikom, osvojio je više od 15 nagrada na međunarodnim i domaćim filmskim festivalima.

Film "Krotki" prati Lukicu, tinejdžera iz siromašnog predgrađa. Njegova prijateljica Sara živi u nemalterisanoj kući i bavi se onlajn pornografijom. Kada Sara ode da vidi svog novog, starijeg dečka, Lukica pokušava da ih pronađe.

Ideju za film dobio je preko svojih roditelja, koji su u popravnom domu za maloletne delikvente radili kao psihološkinja i pedagog. Kako kaže za Boom 93, još kao mali čitao je njihove dnevnike i zainteresovao se za tragične sudbine štićenika.

“Otišao sam u popravni dom u Beogradu i provodio vreme sa tom decom. Njihove priče bile su glavna inspiracija za film. Ono što me je pre svega tu privuklo jesu njihove neartikulisane emocije i jedna podeljenost u njihovom biću: s jedne strane prerano odrastanje i jedna surovost, a s druge strane nežnost i zapravo zagrljaj koji im je potreban”, rekao je Jovan.

Prema njegovim rečima, naslov je nešto što su poslednje smislili. Film je imao dosta radnih naziva.

“Na kraju sam se sa svojom dramaturškinjom sa kojom sam radio odlučio za Krotki, zato što mi je bio dvojakog značenja: ’krotki’, na prvi pogled, kao nešto što je pripitomljeno, kao nešto što je u potpunoj kontri sa tom decom koja su tako ’divlja’, dok, s druge strane, kad pogledamo poslednju scenu, oni stvarno na kraju bivaju pripitomljeni. To je možda i najveća njihova tragedija –  što tu njihovu divlju titansku snagu naše društvo zapravo pripitomi i ceo taj njihov dečji iskren potencijal se uguši. Oni onda upadnu u neku senku društva i potonu još dublje u društvenu marginu”, objašnjava naš sagovornik.

Ističe da kada daje naziv filmu, nikada ga ne racionalizuje do kraja, nego ga daje instinktivno.

Prilikom izbora glumaca, znao je da želi da radi sa glumcima, a ne sa naturščicima, zato što, kako kaže, voli rediteljsko-glumački proces.

“Hteo sam da glavnu ulogu dodelim glumcu koji pre toga nije imao zapaženu ili bilo kakvu ulogu, i to je pripalo Čubrilu Čupiću, jako talentovanom mladom glumcu, kojem je to bila prva uloga. On je tad bio na drugoj godini fakulteta, On je sada već igrao u nekim filmovima i serijama. Što se tiče ostalih uloga, Denisa Murića, Pavla Čemerkića, Anite Ognjanović, ja se privatno i družim sa njima, tako da, kada sam njih izabrao, već sam znao šta mogu doneti filmu, dok sam za glavnu ulogu dosta mozgao. Kada sam se upoznao sa Čubrilom, prepoznao sam nešto neposredno i divlje kod njega, i to je prelomilo da ga odaberem za tu ulogu”, kaže Jovan.

Neki od festivala na kojima je film prikazan su Poitiers (Francuska), Kustendorf (Srbija), i Bašta fest (Srbija).

Kako navodi, najdraže su mu nagrade publike.

“Žiri te već i poznaje i oni su profesionalni, a čini mi se da publika nekako neposrednije ocenjuje film", smatra Jovan.

Kada su u pitanju reakcije publike, film se, prema njegovom zapažanju, uglavnom više dopada mladima.

“Uglavnom se može desiti da starijoj publici film bude degutantan ili prost, dekadentan, dok se mlada publika uvek tu pronađe – ili neki deo sebe ili neki deo nekog drugog koga poznaje, tako da pronađe neku istinu. Odrasli mahom, iako im se svidi film, uvek imaju neku distancu prema filmu i neko moralisanje, da tako kažem, tako da je film definitivno bolje prošao kod mlade publike”, kaže Dimoski.

Na pitanje sa kojom mišlju bi voleo da publika izađe nakon odgledanog filma, Jovan odgovara da bi pre voleo da publika izađe sa emocijom nego sa mišlju, sa nekim čudnim osećajem u stomaku.

“Ako publika izađe sa određenom emocijom posle filma, to je meni znak da je film uspeo, makar to bilo i gađenje, kao što bi možda neki stariji član publike doživeo. Čini mi se da misao može imati svako, a da da je možda ipak malo izazovnije da neko doživi emociju gledajući film. Ja sam se stvarno trudio da bežim od moralizacije. Nisam želeo da moj film bude pouka i da bude misao u smislu, ’jao, kako sada žive ovi mladi, kako su oni jadni, kako mi živimo u nekom zlom vremenu itd. Ovaj film je melodrama u svojoj suštini, tako da sam se ja više okretao na tu emotivnu sferu nego na racionalnu sferu”, rekao je reditelj.

Stanimirović: Imam nadu da postoji publika za kratki film i kulturu i u našem gradu

U okviru Večeri kratkih filmova premijerno je prikazan film “5/3/0” Danila Stanimirovića, mladog reditelja iz Požarevca. Kako kaže, za Boom 93, utisci nakon premijere su sjajni.

“Meni je mnogo drago što se ovo desilo. Drago mi je što je bilo dosta publike, što nisu došli samo moji mama i tata, stric, učiteljica iz osnovne škole i ljudi koji su radili na filmu, nego je tu bilo dosta ljudi koje zapravo ne poznajem, tako da se zapravo osećam vrlo motivisano. Imam nadu da postoje ljudi, postoji publika za kratki film i postoji publika za kulturu i u našem gradu”, navodi Danilo.

Radnja filma "5/3/0" dešava se u Požarevcu, gde je i film i sniman. Nakon uznemirujuće vožnje u taksiju punom muškaraca, i još gore prve noći sa dečkom nakon rođendana; Saška je prinuđena da se kući vrati sama u autu sa taksistom, koji je ovog puta tera da pređe napred.

Glavnu ulogu u filmu tumačila je Dostana Nikolić, koja je preminula u januaru 2022. godine. 

“Dostana je bila jedna fenomenalna glumica i fenomenalna devojka. Mislim da ljudi nisu svesni zapravo koliko su cela naša kinematografija i pozorište izgubili njenim nestankom, jer ona još nije imala ni prostora da pokaže svoj talenat. Meni je samo ogromna čast što uopšte postoji ovaj film koji je neka vrsta spomenika koji je ona sama sebi napravila. Drago mi je što sam učestvovao u tome. Ovo je njen prvi i poslednji film i barem postoji neki dokaz koliko je njen talenat bio fascinantan”, rekao je Danilo.

Radnja filma inspirisana je istinitim događajem.

“Bio sam šokiran kada je Dostana čula priču, a u pitanju je pokušaj silovanja u taksiju koji se desio u našem kraju. Ona je rekla da je imala jako slično iskustvo. Montažerka koja je radila na filmu je imala maltene isto iskustvo. Kako su se nizale projekcije, devojke i žene su prilazile da ispričaju svoja iskustva koja su identična i koja se dešavaju u taksiju noću, tako da se verovatno u ovom trenutku negde na svetu dešava slična situacija”, kaže Stanimirović.

Kako navodi, bio je svestan da postoji, ali ne toliko dok nije krenuo time i da se bavi.

"Bilo je i dosta zamerk kako se sad muški reditelj bavi nekim ženskim problemom, ženskim pitanjima itd. Ali zapravo, dok sam sam radio na filmu, mene je interesovalo ono šta je tu moja pozicija. Interesovalo me je šta je tu male gaze i kakav je to odnos koji mi kao društvo treba da imamo prema tome. U stvari, dosta toga što se tiče samog filma je spontano i dešavalo se intuitivno, a mislim da je Dostana tu donela taj aspekt koji proizvede najviše emocija kod publike”, naveo je Danilo.

Na Tel Aviv International Student Film Festival-u film „5/3/0″ osvojio je nagradu „Most Promising Director Award“ za najbolju režiju.

“To je jedan ogroman spotlight. Taj festival je dosta posećen i dosta je posvećen mladim autorima, a pritom gostuju velike zvezde. Ja sam bio fasciniran koliko se ljudi tamo zapravo interesuju za studentski film. Projekcija je u 12 popodne i više je nego puna, a onda sledi Q&A, koji traje 45 minuta nakon projekcije. Za mene je to bilo potpuno neverovatno”, rekao je reditelj o iskustvu na ovom festivalu.

Radnje Danilovih filmova često su vezane za Požarevac.

“Samo hoću da se bavim nečim što poznajem, a pored toga mislim da se niko ne bavi ovim prostorom i ovim gradom, a smatram da je fascinantan i da je, osim što je jako vizuelno zanimljiv, ispunjen sa puno zanimljivih ljudi. Ima puno autentičnosti koje se nisu ispoljile ni u drugim umetnostima, pa ni u filmu. Sve to u stvari dolazi kao posledica onoga što je pravi uzrok, a to je da samo radim ono što mi je blisko i što dobro poznajem”, navodi Danilo.

Kada su u pitanju projekti na kojima trenutno radi, Danilo kaže da završav svoj diplomski film “Mačke”, dramu o srpskoj migrantskoj porodici u Cirihu. Takođe, radi i na igranom filmu “Brazil”, koji je skoro sniman u Požarecu. U pitanju je komedija sa elementima mjuzikla. To je, prema njegovim rečima, takođe jedan omaž Požarevcu. Kao iznenađenje za publiku, nakon projekcija kratkih filmova, prikazan je i trejler za film Brazil.

“Radim i na dokumentarcu koji je negde prvi profesionalni projekat o kopanju. Kopanje je tu u nekom apstraktnom smislu, a, konkretno, to je film koji poredi Viminacijum, kao mesto gde kao ljudi iskopavaju najveći rimski grad na Balkanu, četkicama i špatulama, dok se odmah pored nalazi najveći rudnik u Srbiji, gde se 30 000 tona uglja iskopava na svaki dan ogromnim bagerima i mašinama”, zaključuje Danilo.

U okviru Večeri kratkih filmova prikazan je i film “Dora” Ane Ćulum, koja nije prisustvovala sinoćnjim projekcijama. Film "Dora" govori o udovici koja se nakon gubitka oseća izgubljeno i prazno. Međutim, kada se izgubljeni pas, iste rase kao njihov preminuli ljubimac, nađe na njenom pragu, ona otkriva davno zaboravljeno interesovanje, koje je joj ponovo budi nadu. Film je prikazan na Zagreb Film Festivalu, festivalu Pillusion (Austrija) i festivau Balkan Beyon Borders (Grčka).

Filmovi su izazvali veliko interesovanje publike, budući da je Velika sala Centra za kulturu bila ispunjena.

Mladi reditelji, kao i glumačka ekipa filma “5/3/0”, koja je nakon projekcija izašla na scenu, nagrađeni su velikim aplauzom.

Razgovor sa autorima nakon odgledanih filmova vodio je filmski kritičar Goran Jovanović.