BBC News

Jugoslavija: Pet stvari koje treba da znate o Ustavu SFRJ iz 1974.

Dok jedni smatraju da je poslednji jugoslovenski ustav postavio temelje za raspad zemlje, drugi tvrde da je upravo njegovo nepoštovanje podelilo državu.

ilustracija
BBC/ilustracija Jakov Ponjavić

„Prvi put u istoriji ljudskog društva, radni čovek dobio je pravo da upravlja rezultatima svoga rada i postao sam svoj predstavnik, poslanik i odbornik."

Ovim svečanim i krupnim rečima, državne novine Borba su izvestile da je 21. februara 1974. proglašen novi Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Ipak, osim slavlja, ovaj Ustav biće nazivan i „grobarom" Jugoslavije, jer polazi od toga da svaki narod ima pravo „na samoopredeljenje, kao i pravo na otcepljenje", što će se i dogoditi 17 godina kasnije, u krvavom ratu.

Jugoslaviju su činile republike Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Srbija, koja je u sastavu imala i dve pokrajine - Kosovo i Vojvodinu.

Svaka od republika je danas nezavisna država, a Kosovo je poslednje proglasilo nezavisnost 2008. godine, koju od bivših jugoslovenskih republika nisu priznale Srbija i Bosna i Hercegovina.

„To je ustav kojim je započeo proces deljenja nekadašnje velike države davanjem praktično svih elemenata državnosti ne samo republikama, nego i pokrajinama, koje je imala samo Srbija.

„Dobar ustav štiti i integriše državu i društvo, a ovaj iz 1974. je učinio suprotno - on je bio jedan od ključnih faktora razjedinjenja", kaže Vladan Petrov, profesor ustavnog prava, za BBC na srpskom.

1. Olabavljena federacija

Posle niza rasprava i ustavnih amandmana, ustav je usvojen u Skupštini SFRJ, današnjem Domu Narodne skupštine Srbije u Beogradu, na svečanoj sednici koju su pratile desetine hiljada okupljenih ljudi sa kišobranima, cvećem i zastavicama u rukama.

Idejni tvorac ustava bio je Edvard Kardelj, jedan od najbližih saradnika doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

On je smatrao da je vreme da država 'olabavi', te da se izvrši decentralizacija kroz samoupravljanje, gde će radni narod biti uključen i politički i ekonomski.

Jugoslaviju je trebalo da štite ili drže na okupu partija, vojska i policija, kao i klasna svest, što se nije obistinilo.

Edvard Kardelj
Arhiv Jugoslavije\BBC
Edvard Kardelj bio je potpredsednik Saveznog izvršnog veća (1953–1963) i predsednik Savezne skupštine, smatra se arhitektom socijalističkog samoupravljanja

Josip Broz Tito, doživotni predsednik, neprikosnoveni lider i simbol koji je čvrsto držao Jugoslaviju na okupu, umro je 1980.

Naredne godine započeće studentski protesti na Kosovu, na kojima je traženo da i Kosovo bude republika.

Iako su brutalno ugušeni, mnogi ih ocenjuju kao početak sunovrata zajedničke države.

Istoričar Milivoj Bešlin smatra da „ništa što je u Ustavu stajalo nije bilo ni nepoznato, ni toliko novo, ni drugačije od onog što je postojalo do tad".

„Priča da je Ustav iz 1974, doneo nešto posebno ili da je razorio Jugoslaviju apsolutno ne stoji", tvrdi istoričar.

On citira istoričarku prava Olgu Popović Obradović koja je rekla da je „ustav bio temelj države i nije je mogao razoriti, već je rušenje Ustava razorilo državu".

Da će nova Jugoslavija biti napravljena kao federalna, sastavljena od republika, utvrđeno je već na sednicama Antifašističkog veća Jugoslavije (AVNOJ) za vreme Drugog svetskog rata, dodaje.

„Postoji potpuni kontinuitet, a ideja je bila da se raskine sa praksom iz vremena monarhije, jer je ključ propasti kraljevine Jugoslavije bilo nerešeno nacionalno pitanje i nacionalna diskriminacija.

„Federacija je trebalo da garantuje ravnopravnost svih i da niko više nikome ne može da se nameće i dominira nad bilo kim", kaže Bešlin.


Ustavni paradoks*

Dok je Tito bio živ, nije bilo mnogo važno to što je nakon 1974. Jugoslavija postala labava federacija.

Čak i pre njegove smrti, od srpskog rukovodstva mogli su se čuti argumenti u prilog reviziji Ustava.

Njima je ukazivano da, iako predstavnici Kosova i Vojvodine imaju pravo veta na odluke srpske skupštine, republika nema takva ovlašćenja u odnosu na pokrajinske skupštine.

Štaviše, „uža" Srbija nije imala vlastitu skupštinu.

Bio je to ustavni paradoks unekoliko uporediv sa današnjim slučajem Britanije u kojoj je Vestminster parlament Ujedinjenog Kraljevstva i ne postoji zasebno zakonodavno telo za Englesku, kao što postoji za Škotsku i Vels.

Srbija je doduše imala sopstvenu skupštinu, ali ne i „uža" Srbija - da jeste, to bi značilo punu federalizaciju Srbije, što bi verovatno dovelo do još jačih osuda položaja SR Srbije u SFRJ.

*Izvor: odlomak iz knjige Istorija Srbije od ranog srednjeg veka do danas, istoričara Dejana Đokića


2. Tito dobio doživotni mandat

Ustavom je propisano da Skupština može da izabere Josipa Broza Tita za predsednika republike bez ograničenja trajanja mandata, polazeći od njegovih zasluga u ratu i revoluciji, ali i stvaranju države i njenog položaja u svetu.

Tito je u tom trenutku na vlasti već tri decenije i ima 82 godine.

„Ustav je nosio poruku da Jugoslavija i dalje ima nameru da bude tu, da demokratizacija nije ideja.

„To je potvrđeno kroz odredbu da je Josip Broz imenom, prezimenom i nadimkom osoba kojoj Savezna skupština može dati doživotni mandat", kaže Vladimir Mikić sa Instituta za uporedno pravo.

Po donošenju najvišeg pravnog akta, Tito će vladati još šest godina, do smrti.

Josip Broz Tito
BBC
Josip Broz Tito

3. Pravo na otcepljenje

Ustav je možda ponudio narodima pravo da se otcepe, ali ne i uputstvo kako to da urade.

Pravo na otcepljenje spada i u domen međunarodnog prava i vrlo je retko da u ustavima postoji takva mogućnost.

„U Evropi danas postoji samo jedan takav izuzetak: država koja je unitarnog karaktera, izuzetno mala kneževina Lihtenštajn, nudi to pravo opštinama", kaže Mikić.

Unitarne države su po uređenju nedeljive celine, a federacije mogu biti sastavljene od republika, kao što je bila SFRJ, ili saveznih država, poput Sjedinjenih Američkih Država.

Bešlin smatra da su se jugoslovenski narodi o budućnosti izjasnili još za vreme Drugog svetskog rata, kada su rešili da žive u zajedničkoj državi, Jugoslaviji.

„Milentije Popović, jedan od kreatora jugoslovenskog federalizma i samoupravljanja, ponavljao je da Jugoslavija nije neka zamišljena celina koja je nastala veštačkom podelom na republike, nego je nastala slobodnom voljom i odlukom njenih naroda da žive zajedno", napominje Bešlin.

Pravo na samoopredeljenje se nije odnosilo na narodnosti, nacionalne manjine poput Albanaca i Mađara, iako su imale visok stepen zagarantovanih prava na jezik i kulturu.

Priština, 1981. godine
State Agency of Kosovo Archives/BBC
Protesti na ulicama Prištine 1981. godine

4. Dugački, nerazgovetni tekst

Ustav iz 1974. pisan je birokratskim, pomalo nerazgovetnim i komplikovanim jezikom, s obiljem ideoloških pojmova o radnicima i samoupravljanju.

Sa 406 članova, bio je jedan od najdužih ustava tog doba u svetu.

Današnji srpski ustav ima 206, a hrvatski 146 članova.

„Obično su najkvalitetniji ustavi oni koji su najkraći jer prepuštaju zakonima materiju koja njima treba da bude uređena, a ustav postavlja samo temelje", kaže Vladimir Mikić.

Pojedine rečenice u ustavu imaju do 300 reči, dodaje, a primera radi, prva rečenica prvog člana ima 19 redova.

„Trebalo mi je dva i po minuta da pročitam najdužu rečenicu. To je dovoljan period da roditelj uspava dete od dve godine", kaže Mikić, koji je nedavno radio analizu ustavnog teksta.

Ovaj ustav je stvarao uslove za paralizu političkog sistema, ocenjuje on.

„Mislim da donosioci ustava nisu previše očekivali od njega, više im je bilo stalo da odštampaju taj primerak, zalepe ga na vrata ulaza zgrade u kojoj smo svi zajedno živeli i kažu 'mi smo svoj istorijski zadatak završili, a kako će ovo da se primenjuje - to će neko pametniji od nas da uradi'", zaključuje on.

Bešlin ocenjuje da je ovaj ustav mogao da funkcioniše u jednopartijskom sistemu, ali ne i u višepartizmu, gde na vlast dolaze nacionalističke stranke, što se desilo na prvim izborima 1990. godine,

5. Donet u turbulentnim vremenima

Šezdesete godine 20. veka su bile reformska decenija u Jugoslaviji, što se oslikavalo i na Ustav.

Prethodni Ustav SFRJ donet 1963. obogaćen je amandmanima 1967. i 1971. godine.

Odlučivalo se i kojim putem treba da krene država, teda li je politici i privredi potrebna decentralizacija.

Posle Brionskog plenuma 1966. na kojem je smenjen Aleksandar Ranković, nekadašnji čovek broj dva u Jugoslaviji, doći će do promena u bezbednosnim službama.

Usledile su studentske demonstracije 1968, a politička kriza je eskalirala u Hrvatskoj kroz MASPOK, a na Kosovu kroz nacionalističke demonstracije.

Hrvatsko proljeće ili Masovni pokret (MASPOK) bio je politički pokret u okviru Saveza komunista s početka 1970-ih koji se zalagao za liberalizaciju i demokratizaciju SFRJ, a ocenjen je kao secesionistički, dok su njegovi lideri ostali bez političkih funkcija.

Ubrzo je došlo do smene liberalnog rukovodstva i u srpskom ogranku Saveza komunista.

Mihajlo Đurić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, kritikovao je predložene odredbe koje je novi ustav trebalo da promeni, zbog čega je smenjen i uhapšen 1971.

Joška Broz, Titov unuk, ispričao je za Politiku da je njegov deda smatrao sopstvenom greškom usvajanje Ustava 1974.

Pripreman je bez njega, pa ga nije ni potpisao, a „omogućio je razbijanje Jugoslavije", tvrdio je Brozov unuk.

Dokument su potpisali Mika Špiljak i Kiro Gligorov, tadašnji visoki jugoslovenski funkcioneri.

Bešlin, međutim, kaže da „nema govora da Tito 1974. nije hteo da potpiše Ustav."

„On je vrlo jasno vodio kampanju unutar Jugoslavije na mitinzima i stoji iza ustavnih amandmana 1971. i Ustava 1974.

„Svakim govorom je naglašavao da je to važno i sva ustavna rešenja, kako je tvrdio, jačaju jugoslovensku zajednicu, jer će svi biti zadovoljni i biće u interesu svih", napominje Bešlin.

Ustav je trebalo ne samo da čuva Jugoslaviju, već da podstakne članice da se dogovaraju, pa je zato uvedeno i pravo veta (blokade) na donošenje odluka.

„Pravo veta postoji danas u Evropskoj uniji i ono vas tera da se dogovarate.

„Dok je sistem funkcionisao, dok neko nije srušio same temelje sistema, što je prvi uradio (bivši jugoslovenski i srpski predsednik) Slobodan Milošević, oni su se dogovarali", kaže Bešlin.

Posle takozvane „Jogurt revolucije", ukinuta je autonomija Vojvodine 1988, a zatim i Kosova, dok će početak 1990-ih obeležiti krvavi raspad države.

Početkom 1990-ih, jedna od poslednjih primena Ustava iz 1974. bila je blokada Predsedništva SFRJ, kolektivnog organa države, gde su republike i pokrajine imale po jednog predstavnika posle Titove smrti.

Jugoslovenskom narodnom armijom je formalno upravljalo Predsedništvo SFRJ, ali je odluke donosilo veoma teško jer je bilo duboko podeljeno između članova koji imali stavove bliske srpskim i ostalih, pa su se glasovi često jednako delili - 4:4.

Sve to je samo zakomplikovalo tešku situaciju koja će rasplet dobiti proglašavanjem nezavisnosti republika, ali i višegodišnjim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

„Taj proces nije okončan raspadom Jugoslavije jer pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije nije rešeno, a Srbija i dalje pokušava da ispravi negativne posledice Ustava iz 1974.", kaže profesor Petrov.


Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk