Negovanje glumačkog podmlatka – intervju sa Slobodanom Stepićem

Boom 93: Gospodine Stepiću, krenuli ste intenzivno da radite ponovo, nakon letnje pauze, mada je i tokom leta bilo nekih aktivnosti.

Slobodan Stepić: Tokom leta imali smo zanimljivih aktivnosti. Pored priprema nove predstave ”Nušine jednočinke”, od Branislava Nušića, imali smo priliku i veliku čast da gostujemo i igramo na prestižnom festivalu u Kotoru. To je pozorišni festival profesionalnih dečijih predstava i mi, kao amateri, kao neka mala grupa ili trupa, odnosno dramski studio, dobili smo priliku da zaigramo tamo. Doduše, u revijalnom delu, nismo se takmičili, naravno, ali bez obzira, ako čujete da su tamo pozorišta iz mnogih drugih država, ne samo iz našeg bliskog okruženja, onda je to velika čast. Taj festival traje 29 godina i ima bogatu tradiciju. Sledeća godina je jubilarna. Ako budemo imali neki novi projekat, neku novu predstavu koja je na približno istom nivou kao što je ”Miš Maus – Kuća Haus iliti Mačak u čizmama”, imamo šansu da budemo opet, zato što tamo nemaju često priliku da prikažu predstave gde deca igraju za decu.

Boom 93: U ličnoj karti Dečijeg dramskog studija, od kada Vi vodite ovu priču sa ovom decom, ima dosta nagrada, pozivi na festivale su veoma učestali. Koliko to znači kao podstrek za dalji rad? Na kakav tretman ste nailazili na festivalima i ima li nekog eha od stručnih ljudi koji su vaše predstave propratili?

Slobodan Stepić: Taj mentorski rad koji može da se desi u karijeri nekog pozorišnog  umetnika, da li bio reditelj ili glumac, obično je to ta neka kombinacija, to je splet okolnosti. S druge strane, sami umetnici žele da budu u top-formi, što znači da bi mogli što više da igraju, da bi mogli da rastu i da se razvijaju kao glumci. Nema svako priliku i nema svako sreću da može odmah po završetku fakulteta da uđe u taj neki ritam rada. Što se tiče mene i moje karijere, jednostavno u nekom trenutku se desilo to da sam se vratio u svoj grad i da sam dobio ponudu da radim taj posao i da povedem neke klince, da krenemo da pravimo nešto gde uopšte nismo ni razmišljali o tome, niti planirali, da osvajamo nagrade. Nismo u početku ni mogli da znamo šta možemo da ponudimo, do kog stadijuma da dođemo. Jednostavno, ušli smo u to da učimo šta je pozorišni život, da se upoznajemo, i onda, usput, kako smo pravili stvari, tako smo se prijavljivali na festivale. Ono što sam ja tamo primetio je da je potreba za dečijim pozorištem velika i to onim gde deca igraju za decu. S druge strane, nažalost, moje kolege su najmanje angažovane u tom smislu, tako da sa decom obično rade učiteljice,  razredne starešine, amateri i drugi koji rade sa decom. Naravno, ima među njima i uspešnih, koji imaju taj senzibilitet da naprave dobru predstavu. Međutim, sasvim drugi tempo karakteriše Dramski studio a to je jedan kontinuirani rad, rad koji je konstantan. Mi ne radimo parcijalno, po principu pravimo predstavu pa sad radimo dva meseca, ili tri, četiri, koliko nam treba, kao što se radi u nekim drugim grupama. Mi smo radili preko cele godine. Postoje treninzi, postoje načini kako se spremamo, kako održavamo telo, taj glumački instrument. Mi, zapravo, najmanje vremena trošimo da napravimo predstavu, zato što smo već naštimovani. Razgovarao sam na festivalima sa profesionalcima, koji su bili mahom u žirijima, među njima glumci, reditelji a neki su čak i profesori na fakultetima, i pitanje je bilo kako sam neke stvari uspeo da uradim, poput predstave ’’Kirija’’, kako sam uspeo da ja sa decom uradim predstavu koja je jako ozbiljna. Ja sam onda bio pomalo šokiran. Kako ozbiljna predstava, kad je to predstava za taj uzrast? A ne, kažu oni, to je Nušić, to je drama. Onda ja njima kažem da sam ja taj tekst našao u čitanci za šesti razred, tako što su mi to deca predložila. Ja nisam sada nešto izmislio ili imao neku želju za Nušićem, nego su to deca donela, predložila i to je ispalo tako. Ja i smatram da je Nušić prava pozorišna lektira. Onda sam ja shvatio da kroz moj posao imam priliku, na ovakav način, da se razvijam u umetnika, jer ja sa njima radim konstantno a ne parcijalno. A to je zahvaljujući uslovima koje imamo i vremenu koje nam je na raspolaganju, a to je preko cele godine. Naravno, sa pauzama, neko ode na odmor kad je raspust, ali u suštini mi radimo non-stop.

Boom 93: Oni su u nekom formativnom dobu, prilično su znatiželjni u svemu. Pretpostavljamo da ih zanima istorija umetnosti, a u Centru za kulturu zaista su u prilici da počesto pogledaju i neku predstavu i neki film, da sebi, na neki način, dočaraju i neki kvalitet koji dolazi iz sveta kinematografije ili sa scene, što amaterske, što profesionalne. To je svakako odlično okruženje za njihov razvoj, ali da li čovek mora da ima poseban senzibilitet da bi radio sa njima?

Slobodan Stepić: Ne bih sebe nazvao pedagogom, ali jesam glumac, a glumac u sebi mora da ima tu dečiju crtu, da ima tu radost kako života, tako i posla kojim se bavi. U suštini igrati na pozorišnoj sceni i biti glumac jeste privilegija. Ali gluma traži negovanje, a gde ćeš bolje negovanje nego kada si okružen decom, najpre zbog te prirodne kreativnosti koja je u njima. Mi mislimo da je ona neiscrpna, ali kako čovek stari, ona jednostavno nestaje, što je prirodno. Upravo je zbog toga i lako i lepo, a, s druge strane, i obavezno, kad hoće glumac da napreduje, da ima jedan period u svom životu kada radi sa decom. Jer na samom fakultetu, u prvoj godini postoji ispitna vežba, a to su dečije igre. Glumac mora da se vraća unazad, ne znam koliko godina, od njegovog rođenja naovamo, da se vidi šta je za njega inspirativno, šta ga je obeležilo kroz detinjstvo. Tako da je to jedna obaveza umetnika. Pa da namenski i pravi nešto za decu, kroz predstave, serije, filmove. Nema šanse da glumac zna da odigra dobro dečiju predstavu a da ne zna da komunicira sa decom. Naravno da bi trebalo da ima tu sposobnost. Ja nisam pedagog, ali me je profesija naučila i osposobila da imam komunikaciju sa decom.

Boom 93: Da li Vam prija činjenica da su određeni glumci iz Dečijeg dramskog studija već stasali za Veliku scenu, da već dobijaju šansu i uključuju se polako u neku krajnju instancu na amaterskom nivou, što se tiče pozorišne delatnosti Centra za kulturu?

Slobodan Stepić: Prija u smislu kad znamo da ono što smo uradili u prethodnom periodu  dovodi do toga da oni zaigraju i na Velikoj sceni, sa iskusnijim glumcima. To je čak i obaveza kuće i Dramskog studija Centra za kulturu da pravi pelcere, da se seje to seme, da se razvija. Jednostavno, dolazi i trenutak smene genaracija, jer neki glumci odlaze sa scene. To podrazumeva i da to bude nešto savremenije, da se osveži ansambl, jer publika nema živaca da gleda predstavu ili film koji će sporo da ih uvedu… Potrebna je ta energija, jer ipak te tekstove najbolje mladi ljudi iznesu. Naravno da sam zadovoljan kad to što smo radili može da doprinese da Pozorište ’’Milivoje Živanović’’ u tom smislu može da bude opušteno, jer zna da ima ko da nastavi dalje.