“Vek slikan mikrofonom” - da li će radio preživeti 21. vek?

Dragoslav Simić je dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2, publici najpoznatiji po autorskoj emisiji “Govori da bih te video”. Pokrenuo je 1992. godine autorsku ediciju dokumentarnih emisija u 100 naslova “Knjige koje govore”, prvo na kasetama, a potom i na kompakt diskovima. Ova edicija govori o ljudima i događajima iz političke i kulturne istorije Jugoslavije, a potom i Srbije u 20. veku. Dobitnik je brojnih nagrada u oblasti dokumentarnog radio-novinarstva u periodu od 1968 do 2007. godine. Nagrađivan je na Festivalu jugoslovenskog radija u Ohridu za dokumentarne emisije i dobitnik je nagrade “Zlatni mikrofon” RTS-a za 2007. godinu.

Dragoslav je svoj bogat radni vek objedinio i sačuvao od zaborava na autorskom sajtu pod nazivom “Audio i foto arhiv” na kome se mogu naći snimci brojnih emisija, intervjui, kao i informacije o njegovim autorskim delima, nekoliko decenija unazad.

Predstavljanje njegove najnovije knjige, “Vek slikan mikrofonom”, pred smederevskom publikom održano je u prostorijama Job info centra, gde je autor u društvu poznatog smederevskog novinara i svog dugogodišnjeg prijatelja, Dragana Petrovića, sa publikom vodio otvorenu diskusiju o radijskoj kulturi.

Knjiga je nastavak njegovog dela pod nazivom “Glasom pisana istorija” i ova dva dela čine neraskidivu celinu. “Vek slikan mikrofonom” sadrži 40 priča naše usmene istorije 20. veka i ono po čemu je posebna jeste to što se na kraju svakog pojedinačnog teksta nalazi QR kod, koji skeniranjem omogućava da se čitalac direkno preusmeri na internet portal autora, gde se može čuti audio snimak te priče.

“Da nije bilo sajta, ne bi bilo ni ove knjige. Ona na svojevrstan način objedinjuje sve što smo godinama radili i prikupljali. To je knjiga koja može da se čita i sluša”, rekao je Simić.

Ovaj koncept knjige je naročito bio zanimljiv mlađem delu publike, sredjnjoškolcima koji su prisustvovali diskusiji, a zatim se pokrenulo i pitanje koliko je digitalizacija doprinela jenjavanju radio kulture. Ono što sa sigurnošću možemo zaključiti je to da je autor na najbolji mogući način, koristeći sve savremene alate i prednosti te iste digitalizacije sačuvao od zaborava bogat deo višedecenijske radijske baštine.

“Radio ne može da nema budućnost, jer se sluša - kada dođete kući, pustite radio da bar, ako ništa drugo, svira neka muzika. Ozbiljnih radio stanica, osim Radio Beograda, više nema. Malo je sadržaja sa smislom čiji je zadatak da pruži saznanje i probudi radoznalost kod slušalaca. Postoje i razlozi zašto je taj medij danas ovakav, pre svih je loša privatizacija” - bile su završne reči autora, a nama ostaje da se zapitamo - hoće li najnoviji formati odvesti radio u zaborav ili i dalje ima šanse da ovaj medij opstane u svom izvornom obliku, odolevajući svim savremenim izazovima?

Piše Jovana Dedić Marković, dopisnica Boom93 iz Smedereva