Na sceni sa prijateljima - Tanja Bošković, Petar Mihailović, Milan Caci Mihailović i Rade Marjanović (VIDEO)

"Retko se dešava da imam tri tako dugotrajne predstave. Nekad se iz raznih razloga jednostavno skinu predstave ili se nešto poremeti, prosto ne igra se dovoljno dugo, a ovo je eto dugoveko i veoma prijatno. Veoma sam srećna i, kako da kažem, osećam se udobno. Publika to izuzetno prihvata. Ljudi vole taj način, i ovo ne spada u ono moderno pozorište koje vas odbija od dolazaka u pozorište, ovo je klasično pozorište gde imate uvod, razradu, katarzu i kraj", rekla je Tanja Bošković za Boom93.

Pitali smo je da li možda, kao i protagonistkinja, čezne za nečim, možda nekom neodigranom ulogom:

"Ne čeznem ni za čim, meni su se valjda sve želje ispunile, jako uživam. I dalje imam radoznalost da se bavim glumom i igram i dalje, ali nema čežnje, to je sasvim sigurno. Prosto, bila bih besna, glupa, u svakom smislu nedorasla da imam čežnju. Došla sam u uzrast kad možete da imate željice koje su male i ostvarive", dodala je.

"Veoma sam srećna žena, izuzetno srećna. Mnogo više nego što zaslužujem", bila je oštra prema sebi kao i uvek Tanja.

Pozorište je, kako kaže, sve pre nego mir za nju.

"To je najdivniji nemir duše za kojim treba da čeznemo. Onog časa kad se budemo smirili, kad ne budemo imali snage da pokrećemo svet ka boljem, tog časa neće biti bolje. Mogu da razumem nekoga sa krajnjeg severa, ko je u kontekstu svega ovoga što se dešava kao rat govorio o miru, međutim, ako nas pozorište bude uspavljivalo, neće biti dobro za umetnost, a ni za čovečanstvo. Nisam sigurna da pozorište može da zaista promeni svet, pogotovu ne brzo. Ali, ako se budemo trudili da budemo bolji od sebe u odnosu na pozorište, ako budemo i dalje potkazivali život u svim onim rđavim stvarima, koje jesu deo našeg okruženja kao ovaj dnevni svet, promašićemo. Ovako je bolje. Mi polako menjamo dobrotom i inspiracijom za ljubav. Mislim da je to ono što radi pozorište."

Shodno ulozi, Petra Mihailovića pitali smo da li su mlađe generacije nestrpljive da sačekaju svojih pet minuta i žele sve odmah, kao i da li je slava merilo uspeha.

"Vremena su drugačija, brže se živi i ljudi prosto ne žele da gube vreme. Žele sve sad i odmah što je po mom sudu pogrešno i opasno. Ljudi treba da shvate da slava nije poenta nečijeg života, nego prosto da ako imaš privilegiju da radiš ono što voliš i u čemu uživaš, da je to sasvim dovoljan komadić nečega zbog čega možeš da budeš srećan", rekao je Mihailović.

Zapodenuli smo razgovor sa Milanom Cacijem Mihailovićem, željni da se prisetimo velikih imena sa kojima je delio scenu Ateljea 212.

"Profesor je deo jedne velike istorije", ponosno je dodao Rade Marjanović.

"Zaista sam tamo zatekao veliku grupu koja je neponovljiva", rekao je Milan Caci za Boom93.

Revnosno je pominjao velika imena, kako književnika, tako i glumaca, ističući sam krem tadašnjeg Beograda, ali i jednog Smederevca.

"U ovoj kući radi unuk čoveka sa kojim sam ja počeo kao klinac od četrnaest godina u Kulturno umetničkom društvu 'Gradimir Mihajlović'. Meni je reditelj i vođa dramske sekcije bio čovek iz Smedereva, ovde je i sahranjen, Brana Damjanović. To su lepe uspomene i divna druženja koja ostaju u sećanju", sa setom se priseća Caci.

Pomno prateći prijatelja uz blagi osmeh, na pitanje o rušenju iluzija o ljudima i negativcu kojeg je odigrao, Rade je objasnio:

"Meni se srušilo mnogo toga. Strašno zameram Miri, našoj drugarici koja je napisala ovaj komad, što me je stavila u situaciju gde celog života pokušavam da se nekako dodvorim ženama, a ispada da me nakon ove uloge one mrze. To je veliki hendikep", kratko i duhovito je dodao.

Svi su saglasni da je velika radost godinama igrati i trajati sa prijateljima, a publika je jednako bila ushićena.

Pripremila i napisala Anica Radosavljević, dopisnica Boom93 iz Smedereva