Okruženi nasiljem, kasno sazrevaju, a u anketama – najsrećniji na svetu: Kako se osećaju mladi u Srbiji

Centar za mlade (CEZAM), koga je osnovala Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih Vlade Srbije, na inicijativu Instituta za mentalno zdravlje, otovorio je svoja vrata u Resavskoj ulici broj 22 u Beogradu, a termini su gotovo popunjeni.

Snežana Mrvić iz Instituta za mentalno zdravlje, kaže da je CEZAM-a počeo sa radom 1. aprila, a zakazivanje može da se obavi i preko Instagram strance.

„Nažalost, nakom majskih tragedija iskustvo psihologa govori koliko je podrške mladih potrebno. Prvi cilj ovog centra biće prevencija. Mladi će imati na usluzi pet besplatnih psihoterapija, a održavaće se i edukativne grupe, velnes program, kreativne radionice… To će biti kutak gde će mladi moći da se pozabave svojim blagostanjem“, navela je Mrvić.

Mladi koji dolaze traže pomoć osećaju se izolovano u društvu, ostavio ih je dečko ili devojka i osećaju se nebezbedno zbog svega što se izdešavalo, nabraja ona.

„Na nama stručnjacima je da im pružimo pomoć i da zajedno sa njima dođemo do zajedničkog rešenja kako se zaštititi u ovom okruženju. Stoga ćemo imati i nešto što zovemo ‘zona bez telefona’, gde će se raditi na stvaranju mreže, ali uživo, u realnom vremenu, bez mobilnih telefona“, rekla je .

Kako je dodala, Centar će pružati i podršku roditeljima i svakog četvrtka za njih održavati tribine.

„Roditelji nadomešćuju deci ono što nisu imali i odlažu njihovo sazrevanje“
Na pitanje šta mlade u Srbiji čini srećnim, sociolog Dalibor Petrović kaže da naši mlade, za razliku od vršnjaka u zapadnim zemljama, odlažu sazrevanje.

„Mi smo još uvek na neki način tradicionalno društvo koje se na čudan način spojilo sa onim novim tipovima društva gde se dete stavilo u centar pažnje. Sada imamo decu koja su prevaziđena i roditelji pokušavaju da im nadomeste sve ono što sami nisu imali, a to je za pojedine generacije mnoge. Otuda dolaze do odloženog sazrevanja, deca obavezno upisuju fakultete, ali bez ideje da će ih završtiti u roku ili pritska da se odmah zaposle. Period bezbrižnosti je tako prolongiran do 26, 27 godina. A pritom kafići i klubovi jesu puni, mi to i brendiramo. Možda su to ti srećni mladi“, pretpostavlja on.

Kada je reč o istraživanjima koja kažu da su posle Litvanije i Izraela, mladi u Srbiji najsrećniji na svetu, psiholog Goran Tomin izražava sumnju u samu odrednicu „srećni“ jer pitanje je koji su se faktori merili u toj metodologiji.

„Pre bih verovao kolegama koje rade u praksi, a tu vidimo da brojke koje nisu toliko pozitivne – rastu“, kaže psiholog.

Dodaje da majske tragedije i dalje lečimo.

„Možda nam i dalje nije najjasnije šta se desilo i koje su posledice toga. Svakodnevno se, to vidim i u svom radu, susrećemo sa posledicama majskih tragedija i lečimo ih i dalje. I to će potrajati“, naveo je.

„U borbi za golu egzistenciju, mladi se oslanjaju na sebe“
Petrović misli da je odgovor države bio da se leče posledice, a ne uzroci.

„Internet je iskočio u prvi plan kao uzrok, a mislim da je problem mnogo dublji. Kada govorimo i o nasilju na internetu, i generalno, sociolozi će se uvek baviti kontekstom. Kultura nasilja je kod nas sveprisutna, od porodice do vrha države, plus potpuno odsustvo poverenja u institucije. U borbi za golu egzistenciju, mladi se oslanjaju na sebe, posežući ponekad i nasilju, kao vidu borbe za koji smo mislili da je prevaziđen“, rekao je.

Petrović kaže da živimo u društvu u kome učimo decu da vraćaju kad ih neko udari u vrtiću, a ne da kažu vaspitačici ili probaju da problem reše.

„Zašto mu nisi vratio“ je možda poslednja mera, nadovezuje se Tomin, jer je često vaspitačica/učiteljica obezbređena i nemoćna.

„Zašto tinejdžeri ne idu kod školskog psihologa – možda mu ne veruju, a možda mu i ne veruju s razlogom. Profili na društvenim mrežama na kojima su pojedini mladi hvalili dečaka koji je počinio masovno ubistvo pokazali su nam da taj slučaj nije baš toliko izolovan, već posledica mnogo šireg konteksta. Svemu tome doprinose i svakodnevni primeri nasilja koje je nesankcionisano“, objasnio je Goran Tomin.

„Internet nije sam po sebi loš“
Društvene mreže su realnost i način komunikacije, a treba razmisliti kako da kao roditelji, stručnjaci, društvo treba da reagujemo, dodaje Petrović, te kako da prepoznamo kada zadirkivanje preraste u nasilje.

„Sve više idemo ka jednoj vrsti zatvaranja interneta, kontrolisanom i lošem. Takav narativ o njemu pravimo. Internet kao takav nije po sebi loš, ali mlade treba edukovati kako da kritički razmišljaju. Roditelji moraju da se svesno uključe u taj proces“, rekao je on.
Tomin kaže da je prevencija najvažnija tema, te da je jedno od prvih pitanja koje treba postaviti gde su potrošena sredstava koja su dobijena za prevenciju nasilja u školama.

„Postoje programi koji su izuzetni, ali hajte da ih zaista platimo i obavimo“, rekao je.

„Mladi nemaju idole i uzore“
Petrović podseća da se mladi najčešće informišu preko društvenih mreža, tražeći sebi prijemčive izvore, ali i preko influensera koji na ovaj ili onaj način hoće da izgrade svoj ugled. Tu, upozorava, treba biti oprezan, ali ni to nije nužno loše.

„Istraživanja pokazuju da najveći deo mladih nema idole i uzore. Treba i reći da su mladi ljudi skloni da traže jednostavne odgovore na kompleksna pitanja, te se tu može stvoriti plodan teren za teorije zavere. Mladi nemaju vremena da istražuju i onda se tu pojavljuju teoretičari kojima je sve jasno, sve razumeju kako funkcioniše, od virusa do ratova. Par zavodljivih komentara i mladima će to biti super. Naravno, to ne znači da društvene mreže treba isključiti kao sredstvo informisanja“, opisuje.

Razvoj kritičkog mišljenja je važan i kao vid prevencije od izazova na društvenim mrežama, od kojih su se pojedini završavali i fatalno.

„Tu je bitan onaj PISA test na kome se ispostavlja da smo mi bubalice koje reprodukuju napamet šta su pročitali a ne razumeju šta su izgovorili“, zaključio je Tomin.