Čija su odgovornost napušteni psi? (VIDEO)

Jure za vozilima i ometaju saobraćaj, ali veća su opasnost ukoliko to čine za biciklistima i pešacima. Svakodnevnu šetnju sa vašim vlasničkim psom mogu da pretvore u noćnu moru. Sakupljaju se ispred škola zato što ih neka deca hrane, a onda neku drugu napadaju. Motaju se između  stolova kafića, oko pijačnih tezgi, autobuske i železničke stanice. Borbuju između sebe, prljaju grad. Noću laju oko zgrada i ometaju spavanje. Ko je kriv? Čija su, ako su uopšte ičija, nadležnost napušteni psi?

Pokušale smo da nađemo odgovor na ova pitanja.

Pre svega put nas je doveo do direktora Javnog komunalnog preduzeća „Miloš Mitrović“, Bojana Savića, koji nam je odmah rekao da je u Plani bila organizovana sterilizacija pasa (vlasničkih pasa), što je naišlo na veoma  mali odziv građana. To je bio jedan od pokušaja da se reši problem, navodi Savić. Izdvojeno je milion dinara. Kao ključni uzrok problema navodi upravo ljudski faktor, odnosno neodgovornost vlasnika koji puštaju svoje ljubimce u nadi da će ih neko udomiti, te oni postanu ljubimci grada. Kada je u pitanju prihvatilište za pse, ono postoji u Oraškoj ulici u Plani, u industrijskoj zoni, kapaciteta oko 200 pasa, u zavisnosti od rase. Nadograđen je deo pre godinu i po dana sa 24 boksa, a planiraju se dalja ulaganja u vidu podnog grejanja i obezbeđivanja još boljih uslova. Tri radnika rade, psi imaju nadzor  sedam dana u nedelji i postoji ugovor sa veterinarskom stanicom koja je zadužena za sterilizaciju pasa, čipovanje i čišćenje od parazita. 

Odgovorom Opštine Velika Plana u vidu informacija od javnog značaja na naša pitanja o tome koliki je tačan broj građana koje su psi lutalice od početka ove godine napali i uvidom u to na koji način Opština nalazi načine da taj problem sanira (određenim dokumentom, pravilom i sl.), saznali smo da su zaključno sa 23. 5. 2024. godine u postupku opštinskom pravobranilaštvu podneta 42 zahteva. Po tužbama oštećenih, u postupku pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani, zaključno sa pomenutim datumom, bilo je 107. 

U  prethodnoj godini, na ime realizacije projekta „Izgradnja prihvatilišta za pse“, isplaćeno je ukupno 1.249.632 dinara, planirana su sredstva za izgradnju i opremanje  prihvatilišta u iznosu od 19.000.000 dinara i nabavka opreme za potrebe prihvatilišta u iznosu od 3.320.000,00 dinara.  U ovoj godini biće urađen i urbanistički projekat i projektna dokumentacija za prihvatilište u Lozoviku.  Na naše pitanje o konkretnom zakonskom rešenju kako bi se ovaj problem trajno rešio upućeni smo na Odeljenje za inspekcijske poslove i komunalnu službu. Na početku ovog teksta imate uvid u odgovor iz JKP-a. 

Pokušaj da razgovaramo sa nekim iz Veterinarske inspekcije pao je u vodu iz prostog razloga što mi veterinarskog inspektora već duže vreme nemamo.

I onda stižemo do Sanje Milosavljević, verovatno najmerodavnije i apsolutno upućene u sve probleme, kako zakonske tako i svakodnevne, u vezi sa napuštenim psima.

Sanja je jedan od osnivača i alfa i omega Udruženja za zaštitu životinja “Mrvica” iz Velike Plane. Već devet godina udruženje vodi donkihotovsku borbu sa nesavesnim vlasnicima, opštinskim i veterinarskim inspekcijama, Zoo higijenom, građanima koji ih napadaju jer smatraju da su im psi važniji od ljudi. Zajedno sa Jasminom Spasić i još jednim radnikom Sanja brine o preko 200 pasa u prihvatilištu, oko 40 u dvorištu Veterinarske stanice i još toliko na nekoliko privatnih (u njenom vlasništvu i o njenom trošku) lokacija. Sakuplja povređene, hrani ove na ulicama, leči, angažuje donatore i dobrovoljce, prijavljuje nesavesne vlasnike i pokušava da zavede bilo kakav red u ovu problematiku.

Inače, Zakon o dobrobiti životinja kaže da svaka lokalna samouprava mora da ima prihvatilište za ugrožene životinje i da izdvaja sredstva za njegovo održavanje. Samo udruženje “Mrvica” dobija od Opštine 100.000 dinara za kućice i 100.000 dinara za hranu na godišnjem nivou. Ova suma potroši se za mesec-dva na hranu i lečenje. Ostalih meseci se snalaze.

Član broj 6 istog zakona glasi: “Obaveza svakog lica je da brine o životinjama, a naročito o životinjama čiji opstanak zavisi neposredno od njega”.

Sa Sanjom smo razgovarali u samom prihvatilištu – ustupljeni deo njive pored puta, nigde drveta ni hlada, novoizgrađeni uslovni boksevi nedovoljnog kapaciteta i boksevi, kućice i druga skloništa privremenog karaktera.

 “Pre svega, ljudi ne razumeju da prihvatilište ne služi da pas u njemu zauvek živi, već je to privremeno rešenje dok se ne pojavi vlasnik ili udomitelj, ili je iz nekog drugog razloga potreban privremeni smeštaj – mladi i stari psi, nesocijalizovani, povređeni, hendikepirani.  A ne prođe dan da nas neko ne zove da odemo na neku adresu i preuzmemo psa ili ceo okot izbačen pored puta. Da ne pričam o povređenima, izgladnelima i bolesnima koje najčešće lečimo o svom trošku. Mi stalno apelujemo na građane da to ne rade, bez ikakvih rezultata.”

Na FB stranici udruženja već 6 godina stoji prikačena objava o mehanizmima za rešavanje ovog problema gde se kaže da bismo uz poštovanje svih mera za pet godina imali ulice bez lutalica. Naravno da to niko ne čita, još manje sprovodi navedene mere, a Sanja tvrdi da je to jedino rešenje.

“Većina pasa koje vidimo na ulici su napušteni vlasnički psi i njihovo potomstvo, i to je uzrok svih problema – nepoštovanje zakonskih propisa i izostanak kaznenih mera. Po važećem zakonu, svi psi i mačke moraju biti obeleženi mikročipovima i jednom godišnje vakcinisani protiv besnila. Većina vlasnika se ne pridržava ove obaveze a niko ih ne kažnjava zbog toga,  pa zato i ne znamo čiji pas završi na ulici. Dalje, sterilizacija vlasničkih pasa uz učešće opštinskih sredstava bi direktno dovela do manje napuštenih i izbačenih na ulicu. 

Brojnost napuštenih pasa smanjuje se metodom CNR – uhvati (catch), steriliši (neuter), pusti (release), što znači da se dobroćudni, sterilisani i obeleženi psi vraćaju na prvobitno stanište kao opštinski psi koji moraju imati staratelja, tj. nekoga ko o njima brine (uglavnom volonteri). Oni štite svoju teritoriju od novopridošlih nesterilisanih napuštenih pasa, a vrlo brzo smanjuje se i njihov broj jer se ne razmnožavaju. Ovo je metoda koja se pokazala kao vrlo uspešna gde god se primenjivala.”

U razgovoru sa građanima često se čuo i žal za šinterajem koji je nekada sakupljao i odvozio pse sa ulice, kao i eutanazija. Stariji pamte i lovačke akcije par puta godišnje kao meru smanjenja lutalica po obodima gradova.  Sanja o tim načinima rešenja problema kaže sledeće:

“Prvo, odstrel pasa u naseljenom mestu je odavno zabranjen i sankcionisan zakonom. Sama injekcija za eutanaziju puno košta, pa onda košta uklanjanje eutanaziranih pasa, a to se nikome ne isplati. Dalje, postoje propisi po kojima šinteraj može da odveze psa. Postoji određena kilometraža do koje pas može da se vozi, kao i prateća dokumentacija, a pre odvođenja pas mora da bude u karantinu deset dana. Nijedan šinteraj se ne pridržava nijedne od ovih odredbi. Planjani se sećaju  Avenije MB, šinterske firme koja je jedno vreme imala ugovor sa našom opštinom o odvođenju pasa. Zavedeno je da je ova služba za dve godine odvezla iz Plane preko 2000 pasa. Odakle onda ovoliki broj na ulicama? Oni su samo selili grupe pasa od jednog do drugog grada bez ikakve dokumentacije, pa nam se dešavalo da ujutru zateknemo po desetak novih  zaraženih, bolesnih i izgladnelih životinja na ulici. Jasno je da su takvi psi opasni i za ljude i za vlasničke pse. Dakle, imali smo šinteraj koji nas je dobro koštao, a problem ne da nije rešavao nego ga je povećavao.”

Kao sledeći veliki problem naša sagovornica navodi rad Veterinarske inspekcije i Javnog tužilaštva.

“U Plani već mesecima ne postoji veterinarski inspektor. Bivša inspektorka je otišla u penziju pre šest meseci, mesto je upražnjeno do daljnjeg. Međutim, i dok su radili, ni jedna moja pritužba, žalba ili bilo koja primedba nije naišla na razumevanje i odgovor. Od preko 100 mojih prijava u vezi sa izbacivanjem i zanemarivanjem pasa Javno tužilaštvo nikada nije pokrenulo postupak ni za jednu. Ja odgovorno tvrdim i stojim iza toga da  javne službe koje ne rade svoj posao snose podjednaku odgovornost za trenutno stanje kao i nesavesni vlasnici. Direktor JKP vam je rekao da je opština prošle godine izdvojila sredstva za sterilizaciju vlasničkih pasa, da je poziv deljen uz račun za vodu, znači svi su bili obavešteni, i da je odziv bio minimalan, svega nekoliko procenata. Ja dodajem da su se vlasnici interesovali za besplatnu sterilizaciju svojih ljubimaca ali da je izostalo angažovanje veterinarskih službi i ta akcija je propala, a da niko nije istražio zašto je propala. Ukratko, ukoliko se svi pridržavamo zakonskih odredbi i sankcionišemo nepridržavanje istih, problem se vrlo lako rešava, i to trajno.”

A šta kažu građani? Neki nisu želeli da govore pred kamerama, te njihov stav prenosimo pisanom formom:

"Velika je nepažnja i neodgovornost vlasnika. Školska dvorišta su puna pasa lutalica, koja svakog časa mogu napasti neko dete."

"Treba uvesti kazne i obaveznu sterilizaciju za sve pse. Jedino tako se problem može umanjiti."

"Ni izletišta nam nisu bezbedna. Ljudi samo ostavljaju izgladnele pse. Niko za to ne odgovara."

"Dva puta su me psi oborili sa bicikle, srećom bez ozbiljnijih povreda. Interesuje me kome je potrebna zaštita – meni od pasa ili da se ja sklonim da bi se oni bezbedno šetali ulicama?"

"Zanima nas odakle nam toliki broj novih pasa lutalica koji se odjednom stvore na ulicama, a starih više nema?"

Šta kažu oni koji su želeli da mišljenje iznesu javno, pogledajte u videu.

Da li smo izvukli neku poruku iz cele ove priče? Psi su i dalje na ulicama, neki odavno poznati, neki noviji i skoriji. Ono što je sigurno jeste da možemo kao društvo da delamo. Činjenica je da ne samo u našem, već i u drugim mestima ovo postaje gorući problem. Zato je važno da prvo sebe kao vlasnike edukujemo. Odgovoran vlasnik = odgovoran grad. 

Da li je lakše pridržavati se slova zakona i kažnjavati koga treba kazniti  ili u nedogled isplaćivati odštete ljudima koje su napali psi? Kako bi naš grad postao grad za primer, krenimo prvo da menjamo sebe i svoje navike. Tako će nam, možda jednom, svima biti bolje. 

Pripremile: Biljana Marjanović i Ljubica Georgijev, dopisnice Boom 93 iz Velike Plane