Euro 2024: Uticaj (geo)politike na Evropsko prvenstvo u fudbalu

Bili Jugosloven, Sovjet, Čehoslovak i Francuz i igrali fudbal.

Zvuči kao početak vica iz Drugog svetskog rata, ali je zapravo neposredni opis zatečenog stanja na prvom Evropskom prvenstvu u fudbalu 1960. godine.

„Fudbal, kao i asocijacije poput UEFA, nastoje da u njihovu zajednicu uvrste i zemlje istočne i zapadne Evrope uprkos poteškoćama koje je to stvaralo u organizaciji takmičenja.

„Iako je bilo jasnog razdvajanja na političkom nivou, možemo reći da je fudbal pokušavao da prevaziđe ove razlike još od 1950-ih", navodi Huan Antonio Simon Sanhurho, profesor istorije sa Fakulteta fizičke aktivnosti i sportskih nauka u Madridu, za BBC na srpskom.

Osim domaćina Francuske, ostale tri države, učesnici prvog Evropskog kupa nacija, kako se turnir izvorno zvao, danas ne postoje.

Pobednik Sovjetski savez, viceprvak Jugoslavija i trećeplasirana Čehoslovačka, nestali su sa geopolitičke karte Starog kontinenta početkom 1990-ih.

Raspadom ovih država na fudbalsku scenu stupile su nove reprezentacije, što je uslovilo da se takmičenje proširi na 16 učesnika već 1996. u Engleskoj.

• Labudova pesma Jugoslavije u kvalifikacijama, danska epopeja na EP u fudbalu 1992.
• Evropsko fudbalsko prvenstvo u Jugoslaviji 1976: Tragično polufinale i „najpoznatiji penal u istoriji"
• Šta se sve skandira na EP u fudbalu i zašto UEFA ima pune ruke posla

Geopolitika Evrope se nadalje menjala, pojavilo se još novih država, poput Crne Gore i Srbije, dok su pojedine zavisne teritorije, na primer Gibraltar, dobile pravo da se nadmeću u međunarodnim fudbalskim takmičenjima, baš kao i neke reprezentacije, čije zemlje geografski pripadaju Aziji - Izrael i Kazahstan.

Te tokove je pratila i Unija evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA), pa je tako broj njenih članica i reprezentacija koje igraju u kvalifikacijama narastao na 55.

Turbulentni počeci Evropskog kupa nacija

U jeku globalnog Hladnog rata, perioda krajnje zaoštrenih odnosa između kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka, pokrenuta je inicijativa o zajedničkom fudbalskom takmičenju evropskih reprezentacija.

Ubrzo po osnivanju UEFA 1954. iznet je predlog o pokretanju kontinentalnog prvenstva, koji je posle dosta polemike i debate usvojen na kongresu ove organizacije u Stokholmu juna 1958.

O tome se glasalo godinu dana ranije, a rezultati su bili 15 glasova za, sedam protiv, četiri uzdržana i jedan listić prazan.

Engleska je bila uzdržana, dok su protiv bile, između ostalog, Zapadna Nemačka i Italija.

Niti jedna od njih nije učestovala na Evropskom kupu nacija 1960. dok su sve zemlje takozvanog Istočnog bloka igrale.

„Prvo Evropsko prvenstvo 1960. odigrano je bez značajnijih veza sa političkom ili međunarodnom zajednicom.

„Problematičniji je bio put do njihovog osnivanja, čemu se u početku protivila FIFA, odnosno njen sekretar Kurt Gasman, a učešće samo 17 timova može ukazivati na moguće primedbe ili političke probleme", navodi Jan Vend, poljski geograf i profesor na Univerzitetu u Gdanjsku, za BBC na srpskom.

Prva zvanična utakmica odigrana je 28. septembra 1958. na moskovskom stadionu Lužnjiki između Sovjetskog Saveza i Mađarske.

Slavio je domaćin rezultatom 3:1, pred više od 100.000 gledalaca.

Tako je konačno zaživela višedecenijska ideja o panevropskom turniru, koju je još 1927. predložio sekretar Francuske fudbalske federacije Anri Delone.

Takmičenje je bilo turnirskog tipa, pa su pre finalne faze u Francuskoj - u Parizu i Marselju, odigrane kvalifikacione utakmice osmine i četvrtine finala.

Žreb je odlučio da se u četvrtfinalu sastanu socijalistički Sovjetski Savez i Španija, tada pod ekstremno desničarskom vlašću diktatora Franciska Franka.

„Franko je zabranio španskom timu da igra protiv Sovjetskog Saveza kako bi ojačao imidž saveznika Sjedinjenih Država i izbegao mogući ponižavajući poraz od komunista", tvrdi Simon Sanhurho.

Španija je diskvalifikovana, a Sovjeti obezbedili direktan plasman u završnu fazu takmičenja.

„Izvršni komitet UEFA je odgovorio striktno primenjujući pravila turnira, uz tvrdnju da sport treba da bude apolitičan", dodaje španski istoričar.

Naredno Evropsko prvenstvo 1964. odigrano je upravo u Španiji.

Franko je tada iskoristio sport i fudbal „kako bi poboljšao međunarodni ugled i približio se novostvorenoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (svojevrsnoj preteči Evropske unije)", smatra Simon Sanhurho.

Te godine se obeležavalo i četvrt veka od završetka Španskog građanskog rata, u kome su Frankove snage pobedile republikance.

„Frankov režim je pokušao da iskoristi Evropsko prvenstvo da spoljnom svetu predstavi prijatniju sliku frankizma, dok je unutrašnji imidž ojačao pobedom reprezentacije", dodaje istoričar.

Španija je postala novi prvak Evrope pobedom nad Sovjetskim Savezom 2:1.

Kup evropskih nacija od narednog turnira u Italiji 1968. zvanično menja ime u Evropsko prvenstvo.

• Heroj Turske kažnjen, neće moći da igra u četvrtfinalu
• Albanski fudbaler kažnjen zbog pogrdnog skandiranja na EP
• Nemački fudbalski dres povučen iz prodaje zbog nacističkog simbola

Hladni rat i Jugoslavija

Pored Evropskog prvenstva, hladnoratovska podela Starog kontinenta najviše se osećala unutar same UEFA, pri borbi za vlast između „predstavnika kapitalističkih i komunističkih zemalja", smatra Simon Sanhurho.

„Važno je razumeti i da se UEFA tih godina borila za moć unutar FIFA i drugih kontinentalnih konfederacija.

„Njene članice su shvatile da njihova snaga unutar FIFA zavisi od stvaranja jake organizacije u kojoj bi velika Evropa, uključujući zemlje sa obe strane gvozdene zavese, mogle da koegzistiraju", ističe španski istoričar.

Gvozdena zavesa je termin koji je skovao britanski političar i bivši premijer Vinston Čerčil kako bi metaforički opisao političku podelu u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Reprezentacije zemalja istočne i zapadne Evrope redovno su igrale na Evropskim prvenstvima, a neretko su se sretale i u finalima.

„UEFA je imala za cilj da postigne ono što bismo mogli da nazovemo ujedinjenom Evropom, spajajući Zapad sa njenom periferijom, inkorporiranjem istočnoevropskih zemalja, kao i onih sa Balkana i Baltika", objašnjava Simon Sanhurho.

Kaže da kada bi Hladni rat poremetio aktivnosti UEFA-e, poput kvalifikacione utakmice Španije i SSSR pred Euro 1960, onda bi njen izvršni komitet rigorozno primenio statut organizacije ne bi li sprečio optužbe za proizvoljne odluke.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Jugoslavija je jedina zemlja socijalistička država koja je organizovala Evropsko prvenstvo 1976. u Beogradu i Zagrebu, dok su svi ostali turniri, do kraja Hladnog rata početkom devedesetih, bili u zapadnoevropskim zemljama.

Ova balkanska država je već od 1948. i raskola na liniji Tito - Staljin, lidera dveju zemalja, odabrala da se ne prikloni nekom od blokova, što je kasnije i formalizovala kao osnivačica Pokreta nesvrstanih.

Nova era, nove reprezentacije

Poslednja faza Hladnog rata nastupila je u drugoj polovini osamdesetih, a događaji koji su se odigrali, poput pada Berlinskog zida ili brojnih revolucija na Istoku, nagoveštavali su pobedu kapitalističkog Zapada.

Konačan kraj usledio je krajem 1991, raspadom Sovjetskog saveza.

Tako je Evropsko prvenstvo u Švedskoj naredne godine, poslednje sa osam ekipa u finalnoj fazi, dočekala potpuno izmenjena geopolitička karta kontinenta.

Na turniru je trebalo da igra i Jugoslavija, koja je kao Socijalistička Federativna Republika u miru započela i, kao prva u grupi, završila kvalifikacije, da bi već do juna 1992. postala Savezna Republika Jugoslavija, u čijem susedstvu je buktao rat.

Činile su je Srbija i Crna Gora, dve od nekadašnjih šest jugoslovenskih republika.

SR Jugoslaviji je diskvalifikovana sa Evropskog prvenstva zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 30. maja 1992, koje su podrazumevale i zabranu učešća na međunarodnim sportskim događajima.

Neposredan povod za uvođenje sankcija bio je masakr nad civilima u redu za hleb u ulici Vase Miskina, u centru Sarajeva, za šta su optuženi Srbi iz Bosne i Hercegovine.

UEFA i FIFA su već sutradan suspendovale reprezentaciju države nastale u aprilu, što je značilo zabranu učešća na Evropskom prvenstvu.

Na turnir je otišla Danska i osvojila ga, pobedivši u finalu 2:0 sveže ujedinjenu Nemačku.

„Umesto Sovjetskog Saveza, igrao je tim Zajednice nezavisnih država - očigledan i jasan uticaj geopolitičkih promena", objašnjava poljski profesor Jan Vend.

Već na narednom EP u Engleskoj 1996. broj učesnika je narastao na 16.

Među novajlijama su bile Hrvatska, bivša jugoslovenska republika, i vicešampion Češka, koja je sa Slovačkom ranije činila Čehoslovačku, prvaka Evrope iz 1976.

Od 2016. u završni deo turnira idu čak 24 reprezentacije, a iste godine UEFA je primila Kosovo i Gibraltar.

U kvalifikacijama za Euro igraju i zemlje koje (fizički)geografski ne pripadaju Starom kontinentu, poput reprezentacije Kazahstana, od 2002, i Izraela, od 1994.

Velika Britanija se ne takmiči celovito, već Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska igraju pojedinačno, kao i Farska ostrva, jedna od tri konstitutivne teritorije Danskog kraljevstva sa visokim stepenom autonomije.

Euro 2024 i (geo)politika

Zastave raznih političkih i vojnih organizacija, nacionalistički simboli i pozdravi, pesme koje pozivaju na mržnju i nasilje, nisu izostale ni sa ovogodišnjeg Evropskog prvenstva.

Istoričar Sanruho kao primer navodi uticaj protekle izborne kampanje za francuski parlament na njihovu reprezentaciju i kako se „grupa igrača na čelu sa (kapitenom) Kilijanom Mbapeom jasno pozicionirala protiv krajnje desnice".

„Tu je i skandiranje na stadionima hrvatskih i albanskih navijača protiv Srba i gest beka turske reprezentacije Meriha Demirala koji je pokazao znak ekstremno desničarske turske grupe Sivi vukovi", dodaje španski istoričar.

Turski defanzivac je zbog ovog poteza suspendovan, pa nije igrao protiv Holandije u četvrtfinalu, dok je istu kaznu od UEFA dobio i albanski napadač Mirlind Daku zbog vođenja pesme megafonom koja vređa Srbe i Makedonce.

Navijači Srbije kažnjavani su zbog političkih obeležja na zastavama, pa su sve tri balkanske reprezentacije - Hrvatska, Srbija i Albanija - na vrhu liste kažnjavanih fudbalskih saveza u Nemačkoj.

Simon Sanhurho kaže da je rat u Ukrajini takođe uticao na ovogodišnji turnir, ali ne u završnoj fazi, već u kvalifikacijama.

UEFA je 28. februara 2022, četiri dana od početka invazije Rusije na Ukrajinu, suspendovala sve ruske timove, kao i njihovu reprezentaciju.

Njihova kandidatura za organizaciju EP je odbijena, pa će turnir 2028. organizovati Velika Britanija i Irska, a četiri godine kasnije Italija i Turska.

Ukrajina je kvalifikacione utakmice igrala u Poljskoj i preko baraža uspela da se plasira, dok je na prvenstvu debitovala još jedna bivša sovjetska republika - Gruzija.

UEFA je tokom kvalifikacija za Euro 2024. zabranila utakmice između Jermenije i Azerbejdžana, Belorusije i Ukrajine, Gibraltara i Španije, Kosova i Srbije i Kosova i Bosne i Hercegovine.

Ipak, Simon Sanhurho „ne veruje da je u ovom trenutku uticaj geopolitike važniji nego što je bio pre nekoliko godina".

„To je višedecenijski odnos koji je imao trenutke sa manje ili više tenzije i koji bi verovatno u okviru onoga što bismo mogli da nazovemo novi 'hladni rat' mogao da raste globalno, iako nema značajnijeg uticaja konkretno na Evropsko prvenstvo", zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]