Raste zaduživanje privatnog sektora: Za godinu dana spoljni dug firmi uvećan milijardu evra

Spoljni dug Srbije, prema podacima centralne banke, na kraju prošle godine dostigao je 45,4 milijarde evra a od tog iznosa više od polovine – 24,7 milijardi odnosi se na javni dug. Preostalih 20,7 milijardi su privatna zaduženja od kojih se, kao srednjoročne i dugoročne obaveze, na privredu odnosi 16,4 a na banke 3,3 milijarde evra, dok su kratkoročna zaduženja 0,9 milijardi.

Država je precizno utvrdila i svoj unutrašnji dug, on u evrima iznosi 10,99 milijardi.

Međutim, do podataka o unutrašnjem privatnom dugu mnogo je teže doći jer ne postoji zvanična evidencija. Najpribližniju sliku daju izveštaji Udruženja banaka Srbije (UBS), koji evidentiraju kreditne obaveze privrede i stanovništva u zemlji, a one su, prema poslednjim podacima od 30. aprila ove godine, iznosili 30,8 milijardi evra.

Najveći iznos odnosi se na firme, oko 17,1 milijarda, ali ne zaostaje mnogo ni stanovništvo sa obavezama teškim 13,1 milijardu, dok su najskromniji preduzetnici koji su se zadužili 626 miliona evra. Ukupno, privatni sektor upisao je spoljašnji i unutrašnji dug od 51,5 milijardi evra.

Godinu dana ranije, spoljašnji dug Srbije iznosio je 41,9 milijardu evra, 22,2 milijarde odnosile su se na javni dug, a 19,7 milijardi evra na privatno zaduženje firmi (oko 15,5 milijardi) i banaka (blizu 3,8 milijardi evra). Kreditna zaduženost na domaćem tržištu iznosila je 28,5 milijardi evra.

Nepotpuni podaci
Veroljub Dugalić, bivši generalni sekretar UBS, sada profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, ističe da u privatni unutrašnji dug spadaju i poreske kao i neizmirene obaveze po računima komunalnih i javnih preduzeća, ali kako ne postoji objedinjena baza tih podataka, najpribližnija cifra o unutrašnjoj zaduženosti dobija se iz izveštaja banaka koje preko Kreditnog biroa koristi UBS.

„Tu se evidentiraju zaduženja privrede i stanovništva po kreditima, karticama, lizingu… Onog momenta kada privreda ili građani dođu u situaciju da ne mogu da plaćaju svoje obaveze, to će ugroziti finansijski monetarni i privredni sistem”, ističe Dugalić za publikaciju Finansije top 2023/2024 u izdanju magazina Biznis i finansije.

Prema podacima UBS, udeo kredita u kojima se kasni sa otplatom u aprilu ove u odnosu na isti mesec prošle godine smanjen je kod pravnih lica sa 3,1% na 2,6%, a kod stanovništva sa 2,4% na 2,3%. Kod preduzetnika je taj udeo porastao sa 5,2% na 6,1%, ali kako je njihovo zaduživanje daleko ispod pravnih lica i stanovništva, to ne utiče na finansijsku stabilnost kreditora ni sistema.

„To je mali ponder, nema uticaja”, potvrđuje Dugalić i dodaje da u ovakvoj ekonomskoj situaciji najviše stradaju mali preduzetnici: „Veliki sistemi uvek nađu način da prevaziđu probleme, ali mali su ranjivi, teže nalaze mogućnosti, teže dobijaju kredite ili reprogram. I ukupan nivo docnje nije alarmantan, tih 2% do 3% je podnošljivo, mi smo imali u nekom periodu i 20% kredita u docnji. Sada je to mnogo manje, ali ako zaduženost nastavi da raste, to nije dobar signal jer ukazuje da nešto nije u redu ni sa finansijskim ni sa ekonomskim sistemom”.

Oprezno sa inokreditorima
Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši guverner NBS potvrđuje da podatak UBS o kreditnoj zaduženosti preduzeća, preduzetnika i stanovništva može relevantno da prestavlja vrednost unutrašnjeg duga.

„Alternativa kreditima je kod nas dosta ograničena. Kompanije mogu da emituju neke obveznice ali naše tržište hartija nije previše razvijeno, posebno ne korporativno. Bilo je nekog prometa kada se Narodna banka obavezala da će otkupiti obveznice privatnih preduzeća od poslovnih banaka koje su ih inicijalno kupile, ali je to bio mali obim”, objašnjava Šoškić.

On naglašava da se podaci o privatnom dugu, unutrašnjem i spoljašnjem, analiziraju kada se procenjuje stabilnosti finansijskog sistema.

„Nije samo javni dug problem, to može biti i privatni dug unutar zemlje kada je prisutan. On je manje problematičan za ukupnu stabilnost finansijskog sistema nego dug prema inostranstvu, bez obzira na to da li je javni ili privatni, jer dug prema inokreditorima može biti prilično nestabilna kategorija. U slučaju destabilizacije finansijskog sistema, strani poverioci obično pokušavaju da se izvuku što pre van tog sistema, plašeći se, pre svega, promene deviznog kursa i gubitaka koji iz toga mogu nastati. To može da izazove posledice koje smo gledali u jugoistočnoj Aziji krajem 90-ih godina, onaj lanac propasti nacionalnih finansijskih sistema koji su, pored ostalog bili uslovljeni brzim povlačenjem stranih poverilaca“, navodi Šoškić.

Zato je, ističe, uvek sigurnije imati dug prema domaćim kreditorima, pri čemu postoji dodatna prednost – kada servisirate dug prema domaćim poveriocima, oni tim novcem mogu da idu u nove investicije ili potrošnju, što je stimulativno.

„Vidimo sad kako se iz Ruske federacije, zbog sankcija novac više ne iznosi toliko vani i odjednom su se razvile investicije. Oni koji su godinama unazad iznosili profit iz zemlje na strane bankovne račune sada ga iz straha od zamrzavanja tih računa ostavljaju u zemlji i investiraju. Uvek je bolje da su poverioci domaći rezidenti i naravno, ako je moguće, da to bude u domaćoj valuti”, kaže Šoškić.

Ograničeni domaći izvori finansiranja
Ukupan spoljni privatni dug koji je narastao na preko 20 milijardi evra za njega je pomalo iznenađujući podatak, ali naglašava da razduživanje po tim kros border kreditima ne proizvodi uvek iste posledice.

„Ukoliko se razdužuju domaće banke prema inostranstvu to nije dobar znak, znači da u domaćoj privredi nema dovoljno prilika za plasman bankarskih proizvoda, a ukoliko se zadužuju, to ukazuje da je privreda kurentna, da one mogu da uzimaju pozajmice iz svojih centrala ili sa tržišta jer će imati gde da plasiraju svoje bankarske proizvode. Ali, kada se razdužuje korporativni sektor, to bi trebalo da bude dobar znak jer se smanjuje njihov ukupni leveridž i zavisnost od spoljnjeg finansiranja. Tačno je, nekada su kros border krediti omogućavali domaćim kompanijama da dođu do jeftinijeg novca ali suštinski, to komplikuje ukupno praćenje finansijske stabilnosti. Nužna je evidencija o tim transakcijama, a privrednici zbog toga obično negoduju jer moraju da se bave administrativnim formalnostima i Narodnoj banci prijavljuju kredite, čak i pozajmice osnivača”, objašnjava sagovornik Biznisa i finansija i ukazuje da se sve investicije ne mogu finansirati iz domaćih izvora jer su ograničeni, po pravilu dominantno na depozite, dok se simboličan udeo odnosi na emitovane obveznice.

On upozorava da visina privatnog duga može da ugrozi finansijsku stabilnost zemlje i podseća da je Slovenija imala te probleme, nestabilnost koja je bila posledica ne javnog, nego visokog nivoa privatnog duga.

„To nikako ne sme da se zapostavi, mora da se prati kao i sve potencijalno ranjive tačke u sistemu koje mogu da utiču na ukupan finansijski sistem”, zaključuje Šoškić.

Nema dominantnih kreditora
U okviru spoljnjeg javnog duga još se i mogu izdvojiti neki kreditori koji su uložili veće iznose, ali kod privatnog sektora, bilo da je reč o bankama ili preduzećima, nema dominantnih poverilaca. Od ukupnog zaduženja od 20,67 milijardi, najveći iznos – 1,9 milijardi evra koji su pozajmile banke, potiče od raznolike kategorije „ostali kreditori“, a slede EBRD sa potraživanjem od 589 miliona i EIB koja je plasirala 392 miliona evra kredita. Kod preduzeća, koja su ukupno vani pozajmila 16,4 milijarde evra, takođe je najveći iznos ostvaren kod „ostalih kreditora“ – više od 15 milijardi, EBRD je plasirala 312 a EIB 146 miliona evra.