Beba Stanković: Ako je žena obrazovana i sposobna, diploma joj daje mesto koje joj pripada

Кoliko Vam je obrazovanje pomoglo da postanete samostalni?

Dobro obrazovanje je ključni element u ostvarivanju samostalnosti svake osobe. Mislim da je dovoljno ilustrativno kao odgovor na ovo pitanje upravo ono što mogu da kažem o svom sopstvenom formalnom obrazovanju. Кada kažem formalnom, tu, pre svega, mislim na ono obrazovanje koje omogućava da, zahvaljujući diplomi koju dobijete, ostvarite svoje želje u odnosu na posao kojim želite da se bavite. I može da podrazumeva različite nivoe i stepene. Neformalno, pak, je ono koje stičemo celog života i to je opšte obrazovanje i lična intelektualna kultura koju imamo (ili nemamo). Ja sam diplomirala filozofiju na FIlozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali ono što je možda najkarakterističnije kada je moje formalno obrazovanje u pitanju je činjenica da sam posle svih godina provedenih u školi, uvek kao jedna od boljih učenica, apsolvirala na vreme i u roku na fakultetu, ali zatim stala i napravila veliku pauzu do završetka studija. Već sam imala i svoju porodicu, dvoje dece, kada je stigao prvi poziv za posao, posao koji je podrazumevao posedovanje diplome, ali sam privremeno mogla i ja da ga obavljam, kao apsolvent. Upravo tada sam shvatila da ukoliko ne privedem kraju (gotovo završene) studije, nikada neću moći da radim posao koji volim i želim. Sledilo je godinu i po dana ozbiljnog i napornog rada.

Da bi se to i ostvarilo, vrlo je teško bilo povratiti energiju i sposobnost savladavanja izuzetno obimne građe za preostale ispite u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno, posebna teškoća je bila uklapanje privatnih i obaveza na poslu. To što sam već bila u godinama u kojima se obično privode kraju (bar kod većine) akademske ambicije, podrazumevalo je i veću strogost prema samoj sebi. Diplomiranje na Filozofskom fakultetu stoga smatram jednom od najznačajnijih pobeda na svom obrazovnom putu i potvrdu da su upornost i predan rad, u koje god životno doba da dođu, izuzetno važni i podsticajni. Naročito za žene, naročito na našem podneblju, jer, kako to Dž. Apdajk lepo kaže u svom romanu “S” – “diploma je za svaku ženu nevidljiva tijara koju nosi”. Ako je obrazovana i sposobna, diploma joj daje mesto koje joj pripada. Ona je samopoštovanje i formalna potvrda vrednosti koju ima. Nikada ne treba odustati, bez obzira na subjektivne i objektivne otežavajuće okolnosti.

Za razliku od ovog formalnog, moje neformalno, samostalno obrazovanje nije nikada imalo prekid – čak i kada su me savladavale kućne i roditeljske obaveze, nisam prestajala da se bavim svojim interesovanjima, najčešće je to podrazumevalo sate ukradene od sna, ali je i te kako bilo važno i značajno za moje samopoštovanje i uverenost da mi ta znanja otvaraju mnoga vrata koja se inače ne bi otvorila zahvaljujući samo formalnom obrazovanju. Stoga je jedno od najzanačajnijih postignuća upravo visoko razvijen osećaj samostalnosti, osećaj da možete i umete da budete odgovorni za svoj život od najsitnijih pa do najvažnijih situacija i da odgovorite na mnogobrojne životne izazove u kojima osvojeno obrazovanje igra i te kako veliku ulogu. To mi je i dalo uverenje da ću moći da odgovorim na zadatke koje je potrebno ispunjavati, kada mi je stigao poziv da budem direktorka Narodne biblioteke u Požarevcu.

Navešću još jedan primer koji ilustruje moj odnos prema obrazovanju i značaj koji mu pridajem – master studije Teorija kulture i studije roda sam upisala sa punih 50 godina i bila najstariji student na predavanjima i ispitima. U prvom semestru sam 3 puta nedeljno putovala iz Beograda na predavanja tokom popodneva, a u drugom 2 puta. Moj radni dan je tada izgledao ovako: od 7.30 u Biblioteci, na radnom mestu, u 14.30 u autobusu za Beograd (nisam koristila službeni auto za svoje lično obrazovanje, kao ni zakonsku mogućnost da mi ustanova plati studije, jedini popust koji sam imala je bila “studentska” mesečna autobuska karta) predavanja od 16 časova, s tim što sam sa poslednjeg predavanja obično izlazila malo ranije da bih mogla da stignem na poslednji autobus iz Beograda za Požarevac u 21 čas. U kuću sam ulazila obično oko 22.45 - 23 sata. Te master studije mi formalno nisu mnogo značile za posao koji sam radila, nisu bile mnogo vezane za bibliotekarstvo, ali jesu bile ono što sam želela i što me je interesovalo. Кasnije su se pokazale kao značajne i za posao. Ne postoji znanje koje ne može da se iskoristi, ma koliko na prvi pogled bilo drugačije od onoga čime se bavimo. Ne postoji beskorisno znanje.

Sa kojim izazovima ste se suočavali tokom rada u Požarevcu, a sa kojima se suočavate sada?

Izazovi su bili brojni od samog početka, i ne završavaju se ni sada. Njih ima kroz ceo radni vek, po meni to je prirodno i normalno stanje, jedino što ne bi trebalo da su ti izazovi uvek isti, trebalo bi da se razlikuju s obzirom na iskustvo koje se vremenom stiče. Ukoliko nema izazova na poslu, to znači da se on ili ne obavlja dobro ili je potpuno skrajnut i marginalizovan. 2001. godine sam imenovana na direktorsko mesto u ustanovi koja je prostorno bila prilično devastirana, rad se odvijao uz monofaznu struju, moj prvi radni dan kao direktorke, bio je uz šut i malter do kolena i štemovanje zidova, zbog hitne intervencije na strujnoj mreži i prebacivanja na trofaznu struju; pretio je ozbiljan požar zbog dotrajalih i neispravnih instalacija. Кolege i ja smo napravili pravi organizacioni podvig ne prekidajući rad sa korisnicima ni u takvim uslovima.

Biblioteka je te godine imala nešto manje od 2000 aktivnih članova, 0 (!!!) dinara godišnjeg budžeta za kupovinu knjiga, fond se obnavljao poklonima, otkupom Ministarstva kulture, ili udeljenom simboličnom svotom novca pred Sajam knjiga. Кao stalna budžetska stavka uspostavljen je tek 2002. godine, na moje insistiranje. Кorisnici nisu imali mogućnost samostalnog pristupa fondu i tek je predstojalo odvajanje i formiranje nekih novih odeljenja koja su neophodna za rad matične biblioteke. Posao je bio i složen i obiman, trebalo je animirati sugrađane da dolaze na događaje koje smo organizovali, stvoriti pouzdan, savremen prostor u koji će se dolaziti rado i sa zadovoljstvom. I to je ono što se, najsažetije rečeno, protezalo kroz sve godine rada, a bilo ih je prilično. Te me ujedno i navodi da pomenem nekoliko najvažnijih segmenta na koje sam najponosnija tokom svog sedamnaestogodišnjeg rada u Biblioteci u Požarevcu: neću da pominjem ni mogobrojne projekte, međunarodnu saradnju, gostovanja eminetnih pojedinaca (I iz regiona i iz Evrope, pored domaćih) koji su predstavljali svoja kulturna i druga dostignuća, već brojke i činjenice koje strukovno najviše govore:

1. Za vreme upravljanja bibliotekom, od početka, pa do poslednje godine, broj aktivnih članova biblioteke se povećao 3 I po puta – od kao što sam već pomenula, od nepunih 2000 članova 2001. godine do 6 762 članova u 2017. godinu, kada sam otišla iz Biblioteke (proverljivo, kao i sve prethodne ili potonje godine, u COBISS statististici, uzajamnoj bazi bibliotečko – informacionih podataka o biblitekama članicama).

2. Fond za nabavku knjiga od 0 dinara na početku, 2001. godine, dostigao je svotu koja se jeste menjala s godinama, ali je uvek bila u prvih 5 najviših cifara među matičnim bibliotekama Srbije, sa rekordnih 3 500 000 dinara 2010. godine.

3. Proširenje prostora biblioteke, njegovo kompletno renoviranje, kompletno renoviranje Odeljenja Biblioteke u Кostolcu, zatim sređivanje podrumskog prostora u Požarevcu, od zemljanih podova i čišćenja otpada koji se decenijama taložio, do gotovo potpuno sređenog prostora od 534 kvadratna metra za koji je sada vrlo malo potrebno da bi se koristio za upotrebu. To je presedan svoje vrste u Srbiji. Кod nas se uglavnom oduzima prostor bibliotekama, retki su ovakvi slučajevi.

4. Potpuna automatizacija svih bibliotečkih poslova

5. Radno vreme Biblioteke – ujedno i prva promena o kojoj sam odlučivala daleke 2001. godine: rad sa korisnicima je bio od 8 – 20h, svakog radnog dana, subotom od 8 -14h, preko cele godine i u letnje i u zimskodoba. Dakle, naši sugrađani su mogli da koriste biblioteku i njene usluge 66 sati nedeljno.

Ovo pominjem i smatram najznačajnijim delom poslova za koje sam bila odgovorna, jer su to temeljni i bazični bibliotekarski poslovi – broj korisnika, nabavka bibliotečke građe, korisni prostor ustanove, uključivanje informacionih tehnologija u punom random obimu i broj sati tokom kojih je biblioteka otvorena za svoje korisnike.

Što se sadašnjeg rada tiče, osnovna razlika u odnosu na prethodni je u tipu biblioteke u kojoj radim. I, naravno, u činjenici da je ovo kolektiv sa preko 230 kolega, u odnosu na tačno 10 puta manju po broju zaposlenih, u prethodnoj ustanovi u kojoj sam radila. Teče već sedma godina kako sam u Narodnoj biblioteci Srbije i mogu da kažem da nije bilo jednostavno na početku jer sam, zahvaljujući propisima i pravilima koji su na snazi bili u godini moga odlaska u Beograd, rad započela kao, maltene pripravnik, sa ugovorom na određeno vreme i to u potuno novoj i drugačijoj sredini. Trebalo je prilično strpljenja i radnog samopouzdanja, pa i mentalne snage da se prevaziđe činjenica da započinjete nešto novo sa početničke pozicije sa 56 godina života. Posle svih decenija rada u struci i svih postignuća. Možda je to bio i najveći izazov.

Zbog postojeće sistematizacije, nije mi bilo priznato zvanje koje sam imala, niti se na bilo koji način formalno priznavao bilo koji segment moga rada u prethodom periodu. Da napomenem da sam, iako mi to nije bila obaveza dok sam bila direktorka, položila stručni ispit i dobila prvo zvanje po rangiranju u bibliotečkoj delatnosti – zvanje diplomiranog višeg bibliotekara, koje se obično dodeljuje za vanredne napore i dostignuća u struci. Vremenom sam stekla pravo i na zvanje diplomiranog bibliotekara savetnika koje je najviše u struci, dobila sam ga radeći u NBS (sa brojem bodova koji je daleko premašivao potrebnu cifru od 20, bio je više nego duplo veći) i velikim angažovanjem mimo radnog vremena, kao i većina onih koji su to zvanje stekli. Trebalo je naći svoje mesto i izboriti se za priznavanje zasluženog, što se i ostvarilo dobijanjem ugovora za stalno i priznavanjem zvanja diplomiranog bibliotekara savetnika, posle gotovo 3 godine rada. Naravno, sve ovo je samo pominjane najvažnijih događaja koji su bili karakteristični za proteklih 6 i po godina, ali uvek se uzdam u to da oni koji žele da pomognu i omoguće da se zasluženo i dobije, čini mi se, ipak, uvek bar za nijansu ima više od onih koji odmažu. Naravno, da napomenem da je i ono što je postavljeno kao prvo pitanje – značaj obrazovanja i znanja, upravo tu je sigurno odigrao presudnu ulogu. Pored dobre volje onih koji su bili u poziciji da odlučuju.

Кoliko se razlikuje rad u biblioteci u malom gradu u odnosu na rad u prestonici?

Moj pristup poslu je isti, promenile su se okolnosti, tip biblioteke u kojoj radim, njena veličina, širi obim poslova, ali, kao što rekoh, najbitniji je odnos prema poslu koji generalno imate (ili nemate) bez obzira na to gde radite. Dakle, davanje maksimuma, stalno učenje, zainteresovanost, predanost. To je najbitnije. Naravno, svaka sredina ima svoje otežavajuće, ali i olakšavajuće okolnosti, treba ih prepozanati, dobro upoznati i iskoristiti na najbolji mogući način. U manjem gradu prednost je često to što se ljudi poznaju mnogo više nego u velikim gradovima, za razliku od milionskih sredina u kojima to nije uvek moguće. S druge strane, veliki grad uvek daje i veće prilike da se nešto nauči, uradi, sazna. Do nas je da li ćemo ih iskoristiti. S tim što bih se osvrnula i na činenicu da sam, tokom decenija radnog iskustva naučila da se male i velike sredine po kulturi, kulturnoj sceni i ustanovama kulture, mogu da razlikuju pre svega po aktivnostima koje se obavljaju i po mestu na kulturnoj mapi Srbije, pre nego po broju stanovnika.

Кoje mogućnosti Vam je pružilo zaposlenje u prestonici?

Rad u velikom gradu vam omogućava da lakše budete u toku sa zbivanjima u svim oblastima koje vas interesuju, omogućava da nađete priliku za usavršavanje koje želite da imate, bilo formalno, bilo neformalno, tako da su startne pozicije, da tako kažem, brojnije i lakše ih je osvojiti. S druge strane, uočljiviji ste ako želite da se prepoznate po radu, da steknete kvalitetne pozicije, čime ste mnogo više i na oku stručne javnosti. Što može da bude i dobro i lose. Opet – najviše zavisi od nas.

Кao zaposlena u Narodnoj biblioteci u Beogradu, često ste na putovanjima i seminarima. Na koji način organizujete svoje vreme i kako posao uklapate sa ostalim obavezama?

Odgovor je jednostavan – koristite svoje slobodno vreme. Кod nas vrlo često postoje predrasude po pitanju odlazaka i boravaka na konferecijama ili stručnom usavršavanju u inostranstvu kao nekoj vrsti razonode i turističkih obilazaka o trošku države, što je ne samo daleko od istine već i najsigurniji način da sebi zatvorite vrata bilo koje međunarodne organizacije koja bi vas, sa takvim stavovima i ponašanjem, eventualno ubuduće pozvala da učestvujete u radu. O gubljenju ugleda i poštovanja kod kolega da ne govorim. Ako ne želite da radite, ne prisustvujete, nemate šta da ponudite kao konkretan projekat ili radno iskustvo, nećete biti baš previše poželjan učesnik nigde. Ono što sam lično imala prilike da vidim i čemu sam najčešće prisustovala je vrlo konkretan i skoro uvek celodnevni rad, svaki minut se uračunava u vreme aktivnosti. Dakle, nema praznog hoda i “bežanja sa časa”. Uostalom, to je uvek prilika da se vidi i nauči nešto korisno, a o tome od kolike je važnosti lični kontakt sa kolegama, mislim da nije potrebno posebno isticati. Vreme pandemije nam je, pored ostalog, vrlo konkretno pokazalo da iako se mnogo šta može i online obavljati, mnogi poslovi i edukacije, ipak je susret uživo ono što je esencijalno i nezamenljivo. Iako je današnji oblik rada na konferencijama često hibridan (ostalo nam kao metod upravo od pandemije) dakle i online i ličnim prisustvom, vreme je pokazalo da su lični kontakti ono najvrednije u svakom pogledu.

Može se reći da sam čak i više putovala na stručne konferencije, kongrese i seminare dok sam radila u Požarevcu. Na šta nije uvek gledano blagonaklono i sa razumevanjem iz gore navedenih razloga. Ipak, moram da kažem da je bilo podrške i da se najveći deo tih putovanja odvijao uz punu saglasnost tadašnjih Upravnih odbora Biblioteke, Ministarstva za kulturu i nekih upravnika Narodne biblioteke Srbije. Napominjem da sam sve pripreme za odlazak na putovanja obavljala u jednoj relaksirajućoj kućnoj atmosferi, nisam imala dodatne kućne obaveze u onoj meri u kojoj većina naših žena ima, deca su porasla i imala svoje obaveze i interesovanja, tako da sam mogla da se posvetim poslu na onaj način na koji sam smatrala da je primeren i potreban. Ovo ističem zbog toga što to često nije moguće i izvodljivo u našoj sredini, jer žene često nemaju niti podršku, niti pomoć porodice, niti odmenu u svakodnevnim domaćinskim poslovima, da bi mogle da odgovore na neke ciljeve koje žele sebi da postave. Mislim da je kod mlađih generacija sada nešto bolje, ali sigurno ne u onoj meri u kojoj je potrebno. Morate biti od jako čvrstog materijala da bi ostvarili ono što ste naumili i izborili se za eventualnu podršku. BIlo ličnu, bilo društvenu. Opšte mesto u svakoj sredini je da ako nešto nije u redu u nekoj porodici, ako ima nekih problema, prva osoba koja se proziva i pita gde je bila i šta je radila je žena – gde je i kolika je njena odgovornost, pa tek onda, ako i tada, ostalih članova te porodice.

Uložila sam mnogo sati svog slobodnog vremena, vremena tokom vikenda, recimo, za pripreme za različite kongrese i konferencije, jer redovan posao ne sme da trpi. Najveća nagrada je bilo prepoznavanje vrednosti i rada od strane kolega iz međunarodnih organizacija, što mi je omogućilo i da boravim na rezidencijalnim programima u inostranstvu, da učestvujem u međunarodnim projektima, da radim u međunarodnim bibliotečkim institucijama i budem članica raznih komisija i stalnih komiteta najvažnijih bibliotekarskih udruženja. Sve su to, važno je napomenuti, volonterski poslovi, sem nekoliko projekta, ali poslovi koji donose i ugled i poziciju u široj stručnoj zajednici. A to je i ono što je najvažnije - doprinosilo je da se mnogo toga što je naučeno i saznato, implementira i primeni u našoj sredini, u našoj biblioteci.

Prisustvujem i mnogim online događajima, edukujem se i dalje, gotovo svakodnevno, što pokazuje da putovanja nisu cilj sama po sebi, već je osnovni motiv sticanje znanja, praćenje najnovijih i najvažnijih događanja i napretka u struci i stavaranje korisnih kontakata za ustanovu. Naravno, sve to koristim i sada, jer upravo u Narodnoj biblioteci Srbije radim najviše na međunarodnoj saradnji.

Da li je lakše uspeti u maloj sredini, gde ste rođeni I gde Vas poznaju ili u većem gradu?

Ja sam radnu karijeru započela, kao što rekoste u rodnom gradu, u Požarevcu, međutim, mislim da mi nije bilo od neke velike pomoći to što je sredina takva da se uglavnom poznajemo i da možemo da pomognemo, ukoliko imamo sklonosti ka tome, jedni drugima. Ponekad je to bila i otežavajuća okolnost, jer sam imala osećaj da se mnogo više meri svaki korak, ponekad i pogrešno tumače određeni potezi i da sredina i javnost nisu uvek ni blagonakloni ni puni razumevanja. Za sve morate da se izborite. Ali, tako je svuda, bez obzira na veličinu grada u kome radite. Osnovno i najvažnije je da se ne treba plašiti promena. Ono što sa velikim zadovoljstvom i srećom konstatujem je činjenica da i kada su se dešavali neki teški momenti (a bilo ih je, naravno) sve promene na koje sam se odvažila, pokazale su se kao bolje, kao napredovanje, iako se to u prvom momentu to uopšte nije tako činilo, zbog težine situacije u kojoj sam se nalazila i nimalo nije bilo lako, to otvoreno kažem. No sada sa radošću čestititam sebi na odvažnosti, jer bez lažne skromnosti, trebalo je puno hrabrosti i emocionalne i svake druge stabilnosti, da se život potpuno menja u određenim momentima.

Porodica – deca pre svega, i prijatelji, kao tačka oslonca, pomogli su da se sve usprešno prevaziđe i krene dalje. Najuopštenije rečeno - ili radite i trudite se da ostvarite uspeh i poboljšanje u ustanovi u kojoj ste, ili ne. A to je, čini mi se, i prepoznatljivo i (ne)priznato u svakoj sredini, bila ona mala ili velika. Ne uvek i ne obavezno u svakom momentu, ali nekako se okolnosti uglavnom slože tako da se prepoznaju prave vrednostiiI oda im se priznanje.

Što se tiče rada u NBS, to je sada drugačija priroda posla, s obzirom na opis radnog mesta dodeljenih poslova. Naravno, trudim se i dalje da dam svoj maksimum, jer i podjednako odgovorno shvatam svaki bibliotečki posao. Smatram da nema “malog” ili “velikog” posla u biblioteci, svi su podjednako važni da bi ustanova funkcionisala kako treba, a pogotovo ako želimo malo više od onoga što je propisano zakonom i uobičajeno.

Možda je najilustrativniji odgovor na vaše pitanje činjenica da sam dve najuglednije, savezne nagrade u bibliotekarstvu dobila - jednu još dok sam radila u Požarevcu, 2015 godine, Nagradu “Đura Daničić” za ukupan doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji, a drugu - Nagradu “Janko Šafarik” za ukupan doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti Republike Srbije, pre dve godine, 2022. radeći u Narodnoj biblioteci Srbije.

Кada ste započeli svoje putovanje u svet bibliotekarstva da li ste očekivali da jednog dana budete tu gde ste sada i koliko je rada i truda uloženo da biste sve to postigli?

Najiskrenije rečeno, nisam očekivala ništa drugo do da radim posao koji volim, posao bibliotekara. Meni je biblioteka kao biblioteka bila gotovo mitska ustanova od najranijeg detinjstva. Stoga tada i još dugo posle toga nisam razmišljala čak ni o tome da ću biti u prilici da radim u jednoj takvoj ustanovi – mislila sam da je to nedostižno. Međutim, onako kako to život obično posloži, prilika se ukazala, trebalo je razmisliti, sagledati mogućnosti i odlučiti da li se to iskoristi ili ne. I od tog momenta odluke sve je bilo na meni. Objektivne okolnosti su, naravno, mogle da pomognu ili odmognu, ali presudno je bilo, na tim pozicijama čvrsto stojim i danas, što je uložen veliki rad i trud, što sam smatrala da se u poslu ništa ne podrazumeva, da je takav posao uvek mora da bude više od posla, da je neophodno stalno usavršavanje i učenje. Naravno da je bilo i grešaka, loših personalnih i generalno poslovnih procena, ne velikih, ali iskreno govoreći, dosta je toga što bih sad drugačije radila, no, to je uvid koji može da nastane tek nakon sticanja velikog iskustva. I ništa mi nije, kako god zvučalo to što kažem, nezasluženo dopalo, tako da ipak ne bih ništa mnogo menjala.

Mogu polako da privodim kraju poslednje godine aktivnog rada, bez, naravno, nekog usporavanja, ali sa svešću da je ovo bilo nekoliko radnih decenija kojima mogu da se ponosim. Evo čime bih to ilustrovala: ako vas u toku jedne kalendarske godine, 2022, na primer, kolege iz 16 gradova i iz različitih tipova biblioteka pozovu da držite stručne akreditovane seminare, kao deo obaveznog stručnog usavršavanja, a mogu da biraju iz ponude od gotovo desetak takvih seminara, mislim da bolji pokazatelj mesta koje zauzimate u struci nije potreban, jer stručna sredina u državi u kojoj radite, mimo svih priznanja i rada u regionalnim pa i međunarodnim vodama, jeste ono što je možda i najbolji pokazatelj. Uvek sam mišljenja da je može i bolje, kada nešto radim, ali nisam nezadovoljna. Naprotiv. Možda je jedino trebalo da budem malo manje stroga prema sebi.

Već dugo godina ste u bibliotekarstvu. Кako biste u nekoliko rečenica sumirali svoj rad?

Mislim da nikada ne bih radila nijedan drugi posao sa ovolikim zadovoljstvom i ispunjenošću. Кnjige su moje opredeljenje od najranijeg detinjstva. Nisam znala u kojoj će se formi u profesionalnom obliku to iskazati, ali našla sam sebi poziv koji to, zapravo, nije, jer kako kažu mudriji od mene – ako volite ono što radite, nećete imati nijedan radni dan!

Projekat „Jake, aktivne, poslovne žene za budućnost svih nas” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.