Gde se izgubio pijačni dan?

U Velikoj Plani pijačni dan je odvajkada bila sreda. Nekada su na tezgama  bili uglavnom lokalni proizvodi iz okolnih sela - u utorak uveče obrano povrće i voće, sveža piletina i domaći sir. Starije žene sa maramama na glavi i buketima cveća iz bašte uvezanim kanapom i uvijenim u novinski papir. U proleće vezice zelja i rasad paprike i paradajza, u kasnu jesen domaća zimnica i sveže spremljeni ren u teglama. Stare, dotrajale tezge, gužva, puno smeha i dovikivanja. U delu iza takozvane zelene pijace buvljak sa asortimanom od igle do lokomotive. Čak i kada ti ništa ne treba, sredom ideš do pijace da popričaš sa svojim omiljenim prodavcem i kažeš mu šta da ti donese sledeće srede, a i da sretneš ljude koje ne viđaš preko nedelje i čuješ šta ima novo.

A onda su nam se desili prvo preprodavci sa robom koja ne raste u našim baštama, a za njima supermarketi i tržni centri gde paradajz može da se kupi cele godine i u deset sati uveče. Uvedena je stroga regulativa i visoki standardi za bezbednost hrane u koje se mali proizvođači teško uklapaju. Polako se izgubio osećaj zajedništva koji je bio suština nekadašnjeg pijačnog dana, posebno u manjim gradovima kao što je naš. I, naravno, pad kupovne moći stanovništva. 

Plana je prošle godine dobila novu, modernu  pijacu. Pokrivena, sa novim tezgama i većim prostorom između njih, zatvorenim delom i lokalima okolo. Neki je hvale, drugi kude, ali pijaca i dalje radi. 

Ove srede, niko od prodavaca nije bio raspoložen za razgovor sa nama. Sezona je ostavljanja zimnice, crveni se paprika i beli karfiol na svakoj tezgi, ali malo ko kupuje veće količine. Kupaca ima, gužve nema. Kažu da je i dalje sredom veći promet nego ostalim danima, mada nije ni približan kakav je bio ranijih godina. Nema galame ni žagora iako ljudi i dalje sede u onih par pijačnih kafanica. Tiho i uredno, bez dovikivanja.  

Danas kada se hrana naručuje telefonom ili jednim klikom i stiže nam na vrata, ima li šanse da šarm nekadašnjeg pijačnog druženja ponovo zaživi?  U trendu je vraćanje lokalnim, autentičnim proizvodima i organskoj hrani, posebno kod mladih ljudi iz velikih gradova koji se sve više okreću prirodi. Da li  je to put kojim će pijačni dani ponovo naći svoje mesto kao oaze tradicije u ubrzanom svetu, ili će ipak otići u istoriju kao i mnoge druge stvari koje smo voleli?

Piše Biljana Marjanović, dopisnica Boom93 iz Velike Plane