OFF AIR – Priča o City radiju, 5. oktobru i ljubavi

Četvrtak je bio sasvim običan dan. Jedan od onih koji ne nagoveštavaju nikakvo uzbuđenje. Kole se popeo do studija da ažurira retke reklame i da usput proveri da slučajno nije ponovo zabagovao Džezler ili Comrex, ili Internet. Dešava se to često. U Milentijevoj sa pojavom prvih hladnih noći učestali su nestanci struje. Ija je nahranila macane, potomke ulične mace koja joj se aprila omacila u ormariću u kancelariji. Posle su pili kafu u dvorištu bez suvišnih reči. Iz studija je dopirao nežni zvuk neke francuske melodije, onakve kakvu je gotovo nemoguće čuti na drugim radio stanicama, jer je demode i sentimentalna. Uveče je Ija ponovo proverila sve u studiju, ugasila svetlo i kao i svake večeri dok je zatvarala vrata za sobom, prošaputala: „Laku noć, ljubavi!“ Ljubav joj je sa AIR laba uzvratila čarobnim glasom Džoan Baez, dijamantima i rdjom.

Petak je počeo sumorno, omorinom i kišom koja nije bila ni nalik jesenjim. Ija se nije popela do studija. Osećala se kao krivac jer je već danima znala da će u subotu posle njenog: „Laku noć, ljubavi!“ sa druge strane uslediti tišina. City radio će, posle 29 godina prestati da postoji. Ovako bi mogao da započne neki fiktivni roman ili kratka priča, svejedno.

Problem je u tome što nema ničeg fiktivnog u napisanom. Moralo je tako. Posle jezivog mrcvarenja kome smo bili izloženi od strane Agencije za privredne registre te nemogućnosti da zarađujemo gotovo 5 meseci, posle pojavljivanja čudnog „kupca“ usred tog haosa i verovatnog scenarija da nam se na konkursu ne dodeli nova dozvola (jer sve što nam se dogodilo u poslednjih godinu dana neobično liči na slučaj jedne regionalne stanice iz Vojvodine) rešili smo da obustavimo emitovanje sami. Previše je ljubavi u City radiju da bi ga neko otimao i dodatno mrcvario. To zadovoljstvo nikome neću dozvoliti.

Nije ova subota slučajno izabrana za spuštanje reglera, onog koji ide u etar. U subotu je 5.oktobar. 24 godine ravno od dana kada smo se okupljeni na trgovima širom Srbije pretvarali da prisustvujemo slavlju života, nade u neku buduću normalnost u kojoj ćemo živeti, voleti, raditi. Ispostaviće se da je to slavlje zapravo bilo parastos jednoj izgubljenoj mladosti i prvi dan izneverenih nada.

Kako zaboraviti da smo toga dana bezbroj puta pešice šipčili do potkrovlja na visokom petnaestom spratu odakle je gotovo godinu i jače mali, zabranjeni City radio ilegalno, uprkos zabrani, emitovao program koji je bio suprotnost ružičastoj realnosti kojom su nas sa režimskih ekrana drogirali u tom vremenu bede, siromaštva, ratova i izolacije. Tog 5. oktobra smo emitovali program do popodnevnih sati, slali izveštaje kolegama iz drugih stanica u ANEM mreži, od njih dobijali informacije šta se događa u svim gradovima i Beogradu. Popodne smo prebacili program na B92 i izašli svi na Trg Kralja Milana. Verovali smo, naivno i budalasto, da je svemu lošem došao kraj, nesvesni da će rudimenti te tadašnje nenormalnosti preživeti, ojačati i čim im se ukaže prilika da će nam se ponovo uspentrati na grbaču, ovog puta mnogo spremniji, jer su znali šta ne smeju da dozvole ne bi li vladali ako je ikako moguće ovog puta doživotno. Otuda i tolika njihova patološka opsednutost medijima. Malim lokalnim pogotovo. Tolika da su u naletima otkupljivali sve čega su mogli da se dotaknu. One druge koje nisu mogli da tako pridobiju i neutrališu su veštim inženjeringom doveli do totalnog finansijskog urušavanja. Nekada lep posao pretvorio se u kaljugu i dok dišem neću moći da shvatim koliki je broj onih koji su u njoj spremno zaplivali. Mi to nismo ni umeli, ni mogli, ni hteli.

Nesposobni da se prilagodimo novoj realnosti, da se priklonimo ruci koja kroz nameštene konkurse dodeljuje mrvice za ćutanje, koje preteknu kad se masno namire „njihovi“ mediji, da ućutimo kad su nas prijatelji savetovali da ne budemo veći katolici od Pape, ali jednako nespremni da propagiramo bilo čiji narativ za novac, da se umrežavamo da bismo saučestvovali u pljačkanju javnih budžeta namenjenih medijima, i pogotovo nespremni da saučestvujemo u masovnom kulturološkom posrnuću i povlađivanju diskutabilnom ukusu predominantne publike, znali smo da nećemo dugo izdržati. A izdržali smo i duže nego što je to moguće. Kolika je cena toga, sada više nije važno. Tolika je da se ničim materijalnim ne može izmeriti.

Zato ćemo i prestati da emitujemo baš sutra, na godišnjicu događaja koga se nažalost, mnogi danas spremno odriču. Da se zatvori krug i pošalje poruka da se u rasponu od 24 godine zapravo ništa bitno nije promenilo osim što je ovog 5.oktobra 2024.godine umesto osećanja nade prisutan isključivo osećaj beznađa.

Ma kako patetično zvučalo, za kraj bismo želeli da se zahvalimo slušaocima kojima ćemo nedostajati na 99.9 MHz. Takođe, želimo da se zahvalimo svim prijateljima našeg malog dragocenog radija kroz prethodne tri decenije. Neću imenovati nikoga jer ću sigurno zaboraviti nekoga. Na kraju, šaljem posebnu ljubav svim dragim ljudima koji su prošli kroz naš studio, marketing, redakciju i deo svog života posvetili nečem decenijama najkulturnijem i najlepšem u etru grada Niša. Neki su ovde, a neki, nažalost, nisu više među nama. Njih pogotovo neću nabrajati jer ih je na desetine i mnogi su karijeru nastavili na brojnim medijima širom Srbije. Sigurna sam da ovu ljubav osećaju i jedni i drugi.

Večeras ću poslednji put izgovoriti: „Laku noć, ljubavi!“ kad pogasim svetla a sa Tanoya će Ljubav otpozdraviti i meni i svima vama koji trenutno slušate nečim opako dobrim, jer sve je opako dobro. Onda ću kao Skarlet o Hara o svemu misliti sutra. I plakaću sutra. Imam na to pravo.

Tekst je prenet sa portala Citysmart.media.

Autorka: Ivana Petrović, Izvor: Citysmart.media