Putovanje u vreme pandemije: Riga

Pre ulaska u zemlju neophodno je registrovati se. Nakon što se izabere iz koje zemlje putnik dolazi, unosi se informacija da li je putnik vakcinisan vakcinom koju prihvata Evropska Unija. Ukoliko nije i ima odrađen odgovarajući kovid test i adekvatan razlog putovanja, poput  školovanja, posla, povezivanja porodice, sahrane ili tranzita, putnik je dužan da bude u desetodnevnoj izolaciji. Popunjavanjem formulara dobija se QR kod koji je nepohodno pokazati, pored pasoša i karte, prilikom ukrcavanja u avion.

Lidosta Riga, aerodrom čija veličina odgovora broju stanovnika ove dvomilionske zemlje, slabo je posećen, od centra grada udaljen je tek 20 minuta vožnje gradskim autobusom čija karta staje svega dva evra za pravac. Kovanicu sam pružila vozaču nepristojno, bez ijedne reči jer nisam znala na kom jeziku tu reč da izgovorim.

Na nesreću Letonaca, a na moju sreću tek oko 60% stanovništva govori letonski kao maternji jezik, što znači da bi ostatak trebao da govori ruski. Razmišljam ovo dok pored belog autobusa sa brojem 22 prolaze baltičke kućice sa fasadom od drvenih dasaka i sovjetske zgrade surove jednostavnosti.

“Nacionalas bibliotekas” stanica je čije značenje jedino razumem i baš je ona ta koja mi treba. Velelepna moderna građevina koja u sebi krije riznicu slova koje može da razume tek oko milion ipo ljudi trenutno je zatvorena. Na kamenom mostu preko Zapadne Dvine džinovska građevina koja seče oblake koja naivnom posmatraču u kosti prvo ulije šok, a zatim strah, dok hladan, vlažan vazduh grize obraze. Ispostaviće se da je ovo sa svojih 368,5 metara najviši toranj u Evropskoj Uniji, završen 1989. godine, finansiran od strane Sovjetskog Saveza. Trenutno je zatvoren za posetioce.

Železnička stanica koja je ujedno i tržni centar, jedno je od retkih mesta na kojima se mogu videti ljudi. Prodavničice, super makret, pekarice, blagajne i automati za kafu jedino su što radi. Na putničkim pekarama se mogu pronaći klasični specijaliteti postsovjetske kuhinje: čiburek, piroške, mekike i drugo prženo testo. Rukama i nogama sporazumevam se sa prodavačicom na svim jezicima koje znam i ne znam i iz trećeg puta uspevam da kupim ono što mi zaista treba.

Atrakcija koja se preporučuje turistima je i pijaca koja se većim delom, zbog prirode klime, nalazi u hangarima sa automatskim vratima, povezanih i podeljenih po kategorijama: sveže voće i povrće, zdrava hrana, mlečni proizvodi, meso, morski plodovi među kojima i kutijica kavijara za devet ipo evra. Bruto minimalna plata u ovoj zemlji EU iznosi 500 evra. Letonci u proseku primaju 850 evra. Međutim, cena hrane je na nezavidnom nivo, što dokazuje cena ulja koja iznosi oko 1,70 evra. Stopa nezaposlenosti u ovoj baltičkoj zemlji je 8,7%.

Stari grad sablasno je prazan. Jasno je da ovaj lokalitet pod zaštitom UNESC-a inače posećuje dosta turista, po mnogobrojim kafićima, restoranima i hotelima, kojima je sada moguće diviti se samo od spolja. Suvenir je moguće kupiti isključivo u supermarketu. Među srednjovekovnim građevinama nalaze se bogomolje različitih naroda koji su okupirali ovu teriotriju, evangelistička, protestantska i pravoslavna, koja je jedina bila otvorena i puna svojih vernika. Najveća, Luteranska crkva iz 13. veka, posete je dozvoljavala samo pokajnicima. Na ostalima su vrata davno bila zapečaćena.

Uprkos visokom standardu, železnica odiše našim šarmom. Stari bučni vozovi, nezavidne higijene, ne preterane brzine, za pola sata odvode ljude iz prestonice, koja broji stanovnika isto koliko i Crna Gora, do dugačke plaže sa sitnim peskom, mirnim talasima, suncem i velikim brojem šetača. Prosečna temperatura leti ovde je oko 18 stepeni, dok njaviša dostiže čak i do 24 stepeni Celzijusa. Trenutno je prijatnih 13 stepeni, pa čak ni sunčanje ne dolazi u obzir.

Pada mrak i kiša rosi. Na ulicama su samo oni koji moraju. Pešaka gotovo i da nema. U gradskom kanalu plivaju patke koje odbijaju da se povinuju hladnoći. Dvadeset je sati. Počeo je policijski čas.