Moj grad
Kako Vesna Minić savladava izazove svakodnevnog života? (VIDEO)
FOTO: Boom93/A.Stepanović
Slepe i slabovide osobe osim zdravstvenog problema koji imaju, svakodnevno se suočavaju sa brojnim preprekama prilikom kretanja kroz grad, a jedan od najvećih problema koji ističu jeste nemogućnost zaposlenja kako bi postali samostalni i nezavisni od drugih. O tome kako je došla do zaposlenja, ali i koliko slepim osobama znači druženje i zajedničke aktivnosti razgovarali smo sa Vesnom Minić, članicom Saveza slepih i slabovidih u Požarevcu, koja je zaposlena na centrali u Opštoj bolnici u Požarevcu.
„Put do zaposlenja nije uopšte lak, ni osobama koje su zdrave, odnosno nemaju oštećen vid kao ja, a zamislite onda koliko je osobama sa invaliditetom teško da nađu posao“, započinje svoju priču Vesna.
Završila je osnovnu školu, a nakon toga gimnaziju i upisala Višu tehničku školu, ali na apsolventskom stažu shvatila je da joj vid sve više i više slabi i da ukoliko bude završila školovanje kako je i planirala, neće moći da radi u struci. Tada se našla pred dilemom šta i kako dalje.
Kako naša sagovornica navodi, tada je shvatila da jednog dana roditelja neće biti, a ona će morati sama kroz život da se bori. Tada je saznala za Savez slepih i slabovidih, uključila se u rad ovog udruženja, ali par godina nije imala zaposlenje.
“Družila sam se malo sa njima, bavila se sportom, pre svega kuglanjem. Nakon određenog perioda ukazala se mogućnost za zaposlenje u bolnici, jer je kolega koji je radio na centrali nažalost, preminuo. Tako da sam ja zaposlena prvo na određeno vreme i posle toga nastavila da radim za stalno. Kolege u bolnici su me prihvatile veoma lepo, jer su i druge kolege sa centrale takođe imale problem sa vidom, tako da su već imali iskustva sa slepim osobama. Oni koji su recimo bili radoznali, došli su da se upoznaju, tako da nemam neka loša iskustva sa ljudima ovde s posla. To možda mogu i sebi da zahvalim, što sam mnogo pričljiva, komunikativna, a možda je i takva zajednica u kojoj radim”.
Međutim, Vesna navodi da i pored toga što je u Opštoj bolnici zaista prihvaćena od strane kolega od samog starta, predrasude o osobama sa invaliditetom i te kako postoje, jer kako dodaje “bilo gde da se pojavimo, postoje predrasude, jer ljudi ne znaju koje su naše mogućnosti, šta možemo, a šta ne možemo”.
“Čak se možda malo i plaše ne znajući kako da nam pomognu ili kako da nam priđu i ponude svoju pomoć. Možda se plaše da će biti i odbijeni ili kako će sa nama da se snađu u datoj situaciji. Ta podrška kako od drugih osoba, tako i od strane grada prilikom zaposlenja nikada nije dovoljna, uvek može bolje. Ali za tu podršku treba malo i sami da se potrudimo. Znači, da se krećemo što više, što više da se družimo sa ljudima iz organizacije u kojoj radimo, u komšiluku, da budemo u nekom sportu, u nekoj sportskoj organizaciji da bi ljudi videli naše mogućnosti i da bi znali kako može nama da se pomogne”.
Vesnin dan kako na poslu tako i kod kuće, počinje i završava se kao uglavnom kao i većini ljudi, uz jednu razliku, ona uvek mora sa nekim da dođe do posla, bilo da je to prevozom ili pešaka, pre svega zbog brojnih prepreka koje postoje, a sa kojima se slepe osobe svakodnevno susreću prilikom kretanja po gradu.
Ono što ovoj hrabroj ženi najviše smeta prilikom kretanja su pre svega taktilne staze kojih nema svuda, a trebalo bi da ih ima, ali i automobili koji su parkirani na trotoarima, što njoj i ljudima koji imaju problem sa vidom predstavlja ogromne poteškoće prilikom hodanja.
“Za moje kolege koji imaju problem sa vidom, bitne su taktilne staze koje se rade kada se renoviraju ulice, što trenutno u Tabačkoj čaršiji nema. Mi smo se obraćali za taj problem, rečeno je da će videti šta može da se uradi po tom pitanju. A problem su i nesavesni vozači koji se parkiraju na sredini trotara. Tako da je tu problem, jako veliki problem, ne samo nama nego i majkama, sa malom decom u kolicima, starim ljudima. Znači, pogotovo gde trotoar nije mnogo širok, mora da se prođe ili sa one strane gde je ulica, da se izađe na ulicu da se obiđe auto, ili skroz pored ograde, a često pored ograda ima i nekih izbočina, šiljaka, drveća, grana i onda to za nas nije bezbedno”.
Vesna je svoj problem sa vidom umesto u minus pretvorila u plus i svoju prednost i ne dozvoljava da je njen invaliditet sprečava kako bi uživala u životu. Kada završi smenu na poslu, upravo zato što joj je posao statičan i sedi 8 sati, ona je ostatak dana uglavnom aktivna.
“Volim da sam u nekoj akciji. Kuglanje sam zavolela pored kolega koji su pre mene krenuli. Pozvali su me da vidim kako to izgleda. Meni je to jako dinamičan, aktivan sport koji posle plivanja uključuje sve mišiće u organizmu. Tako da sam krenula sa njima i da idem na takmičenja, da osvajam medalje. Mogu da se pohvalim da imamo državna, ekipna i pojedinačna takmičenja. Nekad bude srebrna, nekad bronzana, nekad zlatna medalja. Bavim se i planinarenjem, jer mnogo volim da pešačim. Planinarski klub Vukan je pre nekih desetak godina organizovao akcije za sve osobe sa invaliditetom. Tako da sam tad njih upoznala i svidela mi se ta aktivnost. I posle godinu dana sam im se priključila kao aktivan član. Obišla sam brojne planine i vrhove ovde po Srbiji. Volim sportove i tada napunim baterije za čitav mesec”.
Za posao koji radi, potrebno je dosta strpljenja, jer gotovo celu smenu provede na telefonu u razgovoru sa ljudima.
“Često ne znaju koje im odeljenje treba, pa zovu po nekoliko puta. Onda se ljute kada se niko ne javi na telefon na odeljenju i onda se opet meni obraćaju. Bude nekad i onih koji se iznerviraju, pa grde i psuju, ali opet sve je to delom normalno u mom poslu”, zaključuje naša sagovornica.
Za kraj, budući da je i sama veoma aktivna i komunikativna, Vesna je pozvala sve ljude, a pre svega mlade koji imaju problem ne samo sa vidom, već imaju i neku drugu vrstu invaliditeta, da se ne povlače u sebe, da budu aktivni i pozitivno koračaju kroz život.
“Treba da budu aktivni, da ne sede kod kuće, da se ne zatvore u četiri zida, nego da krenu prvo neki sport, šah, plivanje, šta znam, pešačenje, da se pojavljuju na svim mogućim događajima u gradu koji se organizuju, da ih ljude vide, primete, da lokalna zajednica bude upoznata da takvi ljudi postoje, što oni sve mogu, čime sve mogu da se bave i da se oni uopšte ne razlikuju od drugih ljudi u tom gradu ili u tom mestu gde žive, osim što neke svoje potrebe ili svoju zabavu, zadovoljstvo malo drugačije mogu da ostvare”, zaključuje Vesna.
Vesna Minić je žena koja svojom pozitivnošću, brojnim aktivnostima i osmehom na licu dokazuje da osobe sa invaliditetom mogu da postignu mnogo toga, samo im treba dati šansu i pomoći im kada je to potrebno.
Projekat „Jake, aktivne, poslovne žene za budućnost svih nas” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.