Iskustva iz učionice: Šta stvarno znači biti nastavnik u Srbiji?

Kakav je položaj prosvetnih radnika u Srbiji?

Prošlo je nešto više od godinu dana od velike tragedije u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu, kada je učenik ubio devet učenika i jednog radnika obezbeđenja. I period pre tragedije obeležili su slučajevi nasilja u školama, kako vršnjačkog, tako i nasilja nad prosvetnim radnicima, poput onog u Trsteniku kada je učenik profesorki u Tehničkoj školi izmakao stolicu. Nasilje nad prosvetnim radnicima nastavilo se i nakon tragedije, što otvara pitanje položaja prosvetnih radnika, ali i funkcionisanja samog sistema.

Nevena Jacić za Boom 93 navodi da je položaj prosvetnih radnika u Srbiji godinu dana nakon tragedije u Ribnikaru dodatno degradiran i marginalizovan.

“Uloga prosvetnih radnika apsolutno nije dovoljno vrednovana, ni na jedan način počevši od toga da, kad slušam bilo koga da priča o prosveti, to je da smo mi pola godine na godišnjem odmoru, samo pola godine radimo, da se naš posao uzima zdravo za gotovo i da niko nije svestan dnevnih izazova sa kojima se susrećemo. Učitelji rade četiri godine sa jednim odeljenjem, nastavnici rade sa više generacije i menjaju odeljenja. Prilagoditi nastavu svakom detetu i potrebama deteta koje mogu da budu jako specifične zaista je teško. I po društvenim mrežama, novinama – svuda svi preispituju ulogu nastavnika i učitelja u društvu i ne cene je dovoljno", kaže Nevena Jacić.

Kako ističe, nekada je prosvetni radnik  u društvu bio sinonim za poštovanje. 

“Nije postojala generacija koja svom bivšem nastavniku ili profesoru ne kaže dobar dan na ulici, a danas je to retkost”, kaže Jacić.

Kako vidi položaj prosvetnih radnika pitali smo i profesora Nenada Ž. Miloševića.

“S obzirom na to da u prosveti radim od 2011. godine, činjenica da sam posao na određeno dobio 2020. godine govori u kojoj je poziciji mlad čovek u prosveti. U trinaestogodišnjem periodu mog rada uglavnom na neodređeno, uz česte periode rada za mali procenat i neizvesnosti koji procenat nastave ću imati (i da li ću ga imati) kada počne nova školska godina, osetio sam promenu koja je u prosveti nastupila oko 2015. godine. Ta promena, ne u pozitivnom smeru, naročito je primetna od 2018. godine. Događaji u Ribnikaru su samo jedna kulminacija te promene. Voleo bih da verujem da će biti i poslednja”, navodi Milošević. 

O poziciji prosvetnog radnika danas, prema njegovim rečima, najbolje govore sve kovanice kojima su nastavnici razredne i predmetne nastave 'nagrađivani' još i pre promena od pre desetak godina. 

“Sve one sadržane su u onoj jednoj - prosvetar. Prosvetarska plata. Prosvetarski poziv. I opet - prosvetarska plata. Njome je decenijama negovan nepotreban razdor u društvu između onih koji rade u prosveti i onih koji rade van nje. Razlog i izgovor je uvek bio plata. Ona je razlog da se 'prosvetari' bune. Ona je razlog da se 'prosvetari' kritikuju zato što se bune (ne zaboravimo i stari dobri 'raspust od tri meseca'!). Ona je još jedan razlog da se stvaraju nepotrebne podele među nama, a istorija i svakodnevnica su dokaz da smo im skloni”, smatra Milošević.

Kada je u pitanju štrajk, navodi da je to opravdan način izražavanja stava.

“Takođe, opravdano je i da se proceni ko kako radi i da se objektivno proseje žito od kukolja, kako u prosveti tako i u bilo kojoj javnoj ustanovi. Te objektivnosti nema. Otud potiču lični izbori pri zapošljavanju ljudi, subjektivni stavovi u proceni toga da li je jedan nastavnik kvalitetan radnik ili glineni golub koji se podrazumeva po bilo kom pitanju i koji je smenjiv onda kada nekome zasmeta. Otuda nezadovoljstvo, pojedinci koji iz roditeljske perspektive zauzimaju stav norme i onih koji znaju najbolje za svoje dete. Otuda novo nezadovoljstvo, gubljenje kriterijuma i kvaliteta nastave i zapadanje u vrzino kolo iz kog, opet iz pogrešnih razloga, kao glavni uzrok isplivava nezadovoljstvo zbog plate”, kaže Milošević. 

Kako navodi, da bi se nešto zaista promenilo u prosveti, neophodna je sistemska promena, objektivno prepoznavanje kvaliteta rada, adekvatno negovanje kvaliteta u koji će država uložiti ukoliko namerava da suštinski očuva važnost obrazovnog sistema i integritet onih koji ga predstavljaju. 

“Neophodno je uspostavljanje ujednačenih i jasnih kriterijuma rada koji bi bili jednaki i primenljivi za većinu i da svako od nas porazmisli, radio u prosveti ili van nje, šta i koliko kvalitetno radi kada se nađe na svom radnom mestu. Priznaćete, objektivnost je tu kriterijum kojim se malobrojni vode kada treba da procene sebe i svoj rad. I to je ono što nas dovodi do početka priče - nisu problem samo plate. Školovan čovek treba da bude plaćen u skladu sa svojim zvanjem, strukom, kvalifikacijom i radnim stažom”, kaže naš sagovornik. 

Ipak, postavlja pitanje šta sa onim delom da je pad u svim ustanovama obrazovanja evidentan, naročito od 2018. godine naovamo.

“To su utisci i komentari ljudi i iz drugih srpskih škola sa kojima imamo saradnju i koji dele isti onaj hleb koji se nehajno i nepromišljeno naziva 'prosvetarskim'. Da li su se to nastavnici korenito promenili? Neki će reći da je nastupilo vreme 'osvete loših đaka', ne sadašnjih učenika, nego roditelja nekih sadašnjih učenika. Da su nekadašnji 'loši' đaci postali glas razuma koji se pita o svemu, odlučuje o većini u ime većine koja se ne pita za mišljenje. Ako je to zaista tačno, onda sadašnje pucanje principa ide u nepovrat. Onda je i smisao bilo koje vrste pobune u ime zdravog razuma neracionalan”, navodi Milošević.

Govoreći o štrajku prosvetnih radnika, Nevena Jacić kaže kako ga podržava i da želi da veruje da će se pronaći rešenje, što zavisi od više faktora. 

“Skandalozno je ponašanje resornog ministarstva i nedopustivo, pogotovo na potpisan Protokol i nepoštovanje istog, i skandalozno je uopšte što nas i dalje dele na nastavno i nenastavno osoblje i rade sve da jaz u prosveti bude još veći. Za mene je ovo još uvek blaga forma štrajka. Ja sam za mnogo radikalnije stvari jer prosveta je ipak jedna vrlo značajna grana u svakom zdravom i modernom društvu, a trenutno mi to apsolutno nismo”, kaže Jacić.

Ona navodi da dolazi i do indirektnog zastrašivanja i pretnji, što je pogotovo usmereno na one koji nemaju posao za stalno, te se onda masovno povlače.

“S druge strane, stariji radnici su pali u neku vrstu letargije i uvek govore da od toga nema ništa i da će biti isto kao i svih prethodnih godina. Teško je balansirati. Ima, naravno, onih koji su apsolutno za štrajk. Nadam se da će ovo uroditi plodom. Želim da verujem. Zaista je teško da toliki broj prosvetnih radnika bude jedinstven, jer svako ima svoje različite argumente za i protiv. Ali mislim da moramo da budemo među sobom više solidarni i empatični jer smo svi u istoj situaciji. Kad se to dogodi, verujem da će neke značajnije promene da se dese u prosvetnom sistemu”, rekla je Jacić. 

Kada su u pitanju izazovi sa kojima se prosvetni radnici suočavaju, Nevena Jacić navodi da su oni razni - počevši od administrativnih nametnutih obaveza koje im oduzimaju vreme da se kvalitetno posvetie  deci, saradnja sa roditeljima koja pored toga što, kako kaže, može da bude fantastična, može da ide i u suprotnom smeru. Jedan od izazova je i kako prilagoditi nastavu njima potrebama novih generacija, a da to zaista ima smisla. 

“Izazovi su takvi da se generalno cela priča prosveta svodi na ispunjavanje forme, a suština je ono što fali”, kaže naša sagovornica. 

Upitali smo je da li roditelji ponekad rad nastavnika preisputuju u većoj meri nego što bi trebalo.

“Apsolutno. S jedne strane, jednim malim delićem to mogu da razumem jer oni to preispituju u interesu svog deteta, ali to sad prevazilazi okvire toga i preispituje se apsolutno svaki aspekt. Meri se svaka izgovorena reč. Stavljeni smo u poziciju da moramo triput da merimo šta ćemo da izgovorimo. Sve je kao da smo stalno na sudu, na ispitivačkoj klupi. Bar ja imam taj osećaj da stalno nekome moramo da se pravdamo i da odgovaramo na pitanja”, navodi ona.

Kako prilagoditi nastavu novim generacijama? 

Kada je u pitanju prilagođavanje nastave novim generacijama, Nevena Jacić kaže da je to veoma izazovan i težak zadatak, ali ističe da je uloga svakog nastavnika da svoj čas učini zanimljivim na najbolji način na koji ume. 

“Ja to konkretno radim tako što pokušavam da njihova svakodnevna interesovanja i zanimanja povežem sa nastavom fizike. Naravno, to ne polazi uvek za rukom. Ima časova koji su manje kvalitetni i ima onih koji su fantastični. To zavisi umnogome i od toga kakav je dan detetu, od koncentracije – od mnogo faktora Moraju da se uključuju nove metode - i puštanje filmova da bi oni shvatili neke stvari, i igranje kvizova, što ja sve češće radim jer ih rad u grupi ih motiviše da se pomažu jedni drugima i da razvijaju takmičarski duh”, kaže Nevena Jacić.

Nenad Milošević smatra da su interesovanja današnjih učenika ista, samo je tema interesovanja drugačija.

“Muzika i film su i mene interesovali u njihovim godinama. Iteresuju me i danas. Kompjuter i internet su i meni nudili sadržaje koji su bili primamljivi i novi. Uvek postoji neka inovacija. Prvi problem je što se stvara prirodan jaz između učenika i nas kao nastavnika jer smo stariji od njih. Međutim, nemam utisak da to onemogućava našu uspešnu komunikaciju. Moja interesovanja su uvek bila raznovrsna toliko da se većina mojih časova ne svodi samo na prepoznavanje činjenica iz jezika i književnosti. I jezik i beletristika su toliko živi da se mogu sa svime povezati, sa znanjima iz drugih jezika, filma, muzike, sporta, kulture i supkulture. Mislim da je važno da čovek koji radi u nastavi, poput lekara ili advokata, treba da radi na svom usavršavanju, ne samo onom koje nudi ustanova u kojoj radi, nego i na ličnom usavršavanju”, smatra Milošević. 

Kako kaže, čitanje i praćenje različitih sadržaja dobar su početak. 

“Kada se oni adekvatno i s merom primene u nastavi, onda i komunikacija sa učenicima, ma koliko da nas godina deli, može da bude uspešnija. Sećam se svog pokojnog profesora matematike Ratka Mojsilovića, koji je uvek znao da mi privuče pažnju na početku časa zanimljivostima zbog kojih su mi i teme iz matematike, koja mi nije bila omiljeni predmet u školi, uvek bile jednostavnije za razumevanje”, navodi naš sagovornik.

Učionica kao prostor za povezivanje

Na pitanje šta bi izdvojila kao najlepši deo svog posla, Nevena Jacić odgovara da je to rad sa decom u učionici, kada je rasterećena svih administrativnih obaveza i kada su fokusirani jedni na druge. 

“Ja se na času ima ne bavim isključivo sa fizikom. Mnogo pričamo o životu. Razvila sam takav odnos sa decom da mi se poveravaju nezavisno od nastave fizike i taj deo, kada neko oseti dovoljno poverenja da mi nešto otkrije ili da traži savet od mene -  za mene je to kruna mog posla”, rekla je Jacić.

Isto pitanje postavili smo i Nenadu Ž. Miloševiću.

“Drago mi je kada učenici isprate našu diskusiju završnim komentarima o zanimljivosti teme o kojoj smo govorili, kada ih to podstakne da pogledaju ili pročitaju neki sadržaj koji je u vezi sa temom ili kada zajedničkim radom stvorimo konkretan rezultat rada - pesmu, priču ili razlog da se nasmejemo svaki put kada se setimo doskočice koju smo vezali za nekog autora ili njegovo delo. To znači da je makar nešto usvojeno od svega što je u vezi sa tim delom rečeno”, rekao je on.

Poruka budućim kolegama

Onima koji razmišljaju da se u budućnosti bave prosvetnim radom Nevena Jacić bi poručila da je to divan posao, ali da u prosveti rade tek onda ako se neke stvari promene i dovedu u stanje koje liči na ono koje je bilo nekada.

“Generalno govoreći, položaj prosvetnih radnika u Srbiji kroz istoriju nikad nije bio sjajan, bar što se tiče materijalnog sjajan, ali bili su više poštovani i uvažavani. Preporučila bih nekome da radi u prosveti, ali da sačeka da dođe na neko lepše i uređenije tle koje nije ovako kako je trenutno”, navodi ona. 

Nenad Ž. Milošević navodi da bi voleo da pošaljem optimističnu poruku budućim prosvetnim radnicima. Mada, kako kaže, “bez mere tuge, ni radost ne biva”.

“To bih poručio i njima. To bih poručio i sebi kada bih opet prolazio put školovanja koji sam prošao. Malo toga bi se u njemu promenilo. Da su finansije u mojoj porodici bile bolje, možda bi ova država u meni dobila arhitektu. Pitanje je sa koliko uspeha bih završio te studije i radio posao koji danas, i dalje, i pored svih iskušenja i razloga za nezadovoljstvo, radim u školi sa ljubavlju i elanom. Možda bi najbolja poruka mojim budućim kolegama, prosvetnim radnicima, ne prosvetarima, bila da se bore da i oni i ljudi oko njih izađu iz 'tesne kože'. Previše smo se saživeli sa likovima iz istoimenog filma. I dalje se smejemo istim pošalicama i tipovima ljudi iz tog filma. Samo što to više nisu samo ljudi na filmu. I odavno više nije smešno”, zaključuje Milošević.