Maja Smiljković: Svaki planinski vrh je novi put u nepoznato (FOTO+VIDEO)

"Planinarenje imam u genima"

Maja Smiljković članica je Planinarskog kluba “Vukan” od 2011. godine i od tada se aktivno bavi planinarenjem.

“Pre toga, pošto sam bila student turizma, išla sam na razne kampove u toku leta kako bih prikupljala materijale za razne seminarske radove. Uvek sam birala neke planinarske krajeve”, kaže Maja.

Prema njenim rečima, neposredno pre toga imala je problema sa astmom.  

“Otkrila sam da mi pešačenje, kretanje i boravak u prirodi jako prijaju, i onda sam krenula da se borim protiv astme na jedanzdrav način. Počela sam da boravim dosta po planinama, da se dosta krećem. Moj organizam je stekao imunitet i astma je, jednostavno, iščezla”, kaže Smiljković.

Ona ističe da planinarenje ima u genima, budući da je rođena u podnožju Suve planine.

“Navikla sam da se krećem. Meni samo od sebe došlo da ne mogu da budem dugo u ravnici, da ne mogu da sedim, da mi uvek fali kretanje, ali ne kretanje po asfaltu, nego boravak u šumi, kasnije i na visokim planinama”, navodi naša sagovornica.

Učlanivši se u Planinarski klub “Vukan”, upoznala je njegove članove i priključila se turama koje ovaj klub organizuje. 

“U početku sam pomagala oko školske omladine. Bilo nas je zaista puno na turama. Ja sam sve to zavolela i poželela zauvek da budem tu sa njima. Do nikada nisam zažalila. Jednostavno, to ili imaš u sebi ili nemaš. Nešto voliš ili ne voliš”, rekla je Maja.

Nadmorsku visinu na koju se uspinje povećava iz godine u godinu. 

“Pobornik sam toga da se ne treba otići na dve hiljade metara, pa nakon toga na četiri-pet hiljada metara, jer štetite svom organizmu. Iz godine u godinu uvek biram planinu odnosno vrh, koji je za nekih hiljadu metara viši. Organizam mi se tako adaptira i prihvata to na neki normalniji način, tako da nemam visinskih problema”, navodi Smiljković.

Prošle godine boravila je u Africi, na planini Kilimandžaro. Tada je shvatila da nema problem sa visinskom bolešću, te da može ići i na veću visinu.

“Vodič koji je bio sa nama na Kilimandžaru organizovao je uspon u Južnoj Americi. To je Milutin Ilić, iz Planinarskog kluba “Leposavić”. Pošto u njega imam bezgranično poverenje, to me je i povelo dalje, a kako je ovaj vrh, samo 200 metara viši u odnosu na Kilimandžaro, pomislila sam da je to možda dobar način da se pređe ta granica od 6000 metara i da se testira organizam, tako da sam odlučila da krenem. Svakako je to put u nepoznato. Svaki od vrhova je novi put u nepoznato”, navodi Maja.

Kako objašnjava, u pitanju je vulkanska planina, te uspon nije tehnički zahtevan kao planine koje su pod večnim snegom i ledom, ali je velika nadmorska visina, te je želela da vidi kako će biti kada se pređe granica.

“Mislim da se moj organizam zaista dobro adaptirao. Kažu da je sve to u glavi, da sve zavisi od toga kakve su nam misli i koliko smo u kondiciji. Bez većih problema i trzavica sam se uspela”, navodi Maja.

Ipak, ističe da je pre toga morala da poštuje određena pravila. 

“Vodila sam računa o tome šta jedem i koliko, da to bude što više tečnosti. Inače ne pijem mnogo vode, ali tada, kada sam bila tamo, uvek bih popila čajeve koji su se nudili u smeštajima. Ako je neko voće, poput lubenice ili ananasa za doručak, uvek bih pre to uzela nego nešto drugo. Kasnije bih uvek potražila jednu porciju supe, što je zaista izuzetno kada ste na tim visinama. Mislim da mi je sve to pomoglo da ja kasnije, kada krenem, nemam problema”, objašnjava Maja.

Naša sagovornica navodi da je ponosna na sebe i zahvalna planini što joj je dozvolila da stigne do vrha. Boravak u Peruu za nju je predstavljao uživanje i, kako navodi, osećala se kao kod kuće.

Izazovi i opasnosti na planinarenju

Maju Smiljković smo upitali sa kojim se izazovima susreće na planinarenju. 

“Dešava se da, recimo, zdravstveno niste dobro ali nekako se dogovorite sami sa sobom da sve to morate da prevaziđete, da ostavite po strani” ,kaže ona.

Prilikom nekih uspona, kako kaže, problem je kada se ne mogu istuširati danima.

“Na Kilimandžaru četiri dana mi nismo imali vode za tuširanje. Čak se tamo voda se prerađaju, odnosno kuva da bi ste je uopšte popili. A od umivanja ili tuširanja nema ništa. I vi ne znate kada vam je toplo, kada vam je hladno, u stvari, jer ste se preznojili i onda nemate više osećaj za sve to. Tako da to je možda najveći problem. Nekada prođe sedam dana  dane operate kosu. Kada se vratite, potpuno ste se promenili i fizički i psihički. Vratite se mnogo mršaviji ili ne znam kakvu boju dobijete od sunca. Problem je da lice sačuvate od zračenja na velikim nadmorskim visinama. Upotrebljavaju se kreme sa visokim faktorama”, navodi Maja.

Ipak, ističe da, ako se zaista vodi računa, moguće je vratiti se i bez ogrebotine. 

Sa nama je podelila kako je izgledala jedna od opasnijih situacija u kojima se našla tokom planinarenja.

“Imala sam situaciju kada sam se izdvojila iz grupe u Bosni, pa sam zalutala. To nije bilo onako nimalo naivno, zato što je pre toga padala kiša, ruke su mi bile smraznute. Došli smo do jedne raskrsnice. Deo grupe je bio sa mnom, deo grupe ljudi koji su bili iz Bosne su ostali da idu nekim drugim putem. Ja sam pustila da krenu napred samo da bih zastala da uzmem maramicu. Dok sam se okrenula njih nije bilo, a ispred mene su bila dva puta. Pre toga tuda smo prošli samo traktorom koji nas je dovezao do planinarskog doma. To je neka nadmorska visina od 1800 metara. Nisam znala gde sam. Krenem napred, sretnem čoveka koji ima problema sa sluhom. Rekao mi je kojom stazom da idem, a ja u panici nisam videla da se ispred mene u stvari vidi planinarski dom i krenula sam pogrešnom stazom. Naišla sam na napuštene kućice i uhvatila me je još veća panika”, kaže Maja. 

Kako dalje navodi, vratila se četiri kilometra nazad kako bi pronašla ljude koji tu leti čuvaju stoku. Oni su joj ponudili da ostane sa njima, budući da pada mrak, ali je odlučila da se vrati i nađe stazu.

“Kada sam se vraćala, videla sam dom u daljini i grupu koja se sprema da krene da me traži. Devojke su od sreće počele da plaču kada su me videle jer su se uplašile. Ti predeli u Bosni su zaista nepristupačni, a da i ne kažem da se tamo spominjao medved. To mi je ostalo kao upečatljiva situacija. Trudim se da se ne izdvajam iz grupe na takvim mestima”, kaže naša sagovornica.

Susreti sa različitim predelima i kulturama

Maju smo pitali koje bi vrhove na koje se uspela izdvojila kao najdraže.

“Recimo, Triglav u Sloveniji, najviši vrh bivše Jugoslavije. To je bilo zanimljivo. Išli smo po snegu, prelazili smo put preko ferata. To su gvozdene merdevine preko kojih se penjete. Izdvojila bih i Dolomitie u Italiji, koji su na visini od 3342 metra, gde je predeo pod glečerom, pa to sa svom opremom prelazite. Takođe, predeo na Kilimandžaru, gde je kišna šuma, gde su tropske biljke, koje sretnete na putu – to je zaista nešto magično i posebno. Ovi predeli bez života gde sam bila i to je opet specifično, i to ostavlja utisak za čitav život”, navodi Maja.

U momentu kada se uspe na vrh, Maja kaže da tada oseća sreću i da je puna pozitivne energije. 

“Ako vremenske prilike dozvoljavaju, gledaš oko sebe, zaustaviš se malo gore, gledaš da napraviš koju fotografiju i da osmotriš gde se to nalaziš u stvari, gde si stigao, i šta je ono što te okružuje. Zbog toga što ste ispunili neki svoj cilj osetite puno pozitivne energije”, kaže naša sagovornica.

Planinarenje je prilika da se čovek susretne sa različitim biljnim vrstama i njihovim lekovitim dejstvom. Pokazala nam je preparat, koji u Peruu zovu tečni kiseonik, a koji se pravi od autohotnih biljaka. Kako kaže, on im je bio jako koristan kada su bili na visinama.

Kada je u pitanju životinjski svet, Maja navodi da se strah od susreta sa divljim životinjama vremenom izgubio, a da možda nije ni postajao ili ga nije opazila, jer u momentima kada je na usponu o tome ni ne razmišlja. Kako dodaje, na velikim visinama i nema živog sveta, pa samim tim, ni bojazni.

Tokom putovanja i uspona, nezaobilazan je susret sa različitim kulturama.

“U nekim kulturama zaista poštuju  svoju tradiciju. I danas žive onako kako su njihovi preci živeli. Ne trude se da postanu savremeni. Jednostavno, žive u svom svetu i u tom svetu su zaista srećni”, kaže naša sagovornica.

Kada je 2021. godine boravila na Araratu u Turskoj, družila se sa Kurdima. 

“Oni su toliko jedan pozitivan narod. Oni se tako smeju. Toliko su iskreni i oni su, i pored siromaštva, srećni i zadovoljni i spremni da vam sve pruže”, rekla je Maja.

Govorila nam je i o narodu Uru, koji živi na jezeru Titikaka, na 3800 m nadmorske visine. 

“Oni su konstantno na nekih 15 kvadrata i tu živi po šest porodica. Mi smo ušli u njihove kućice i videli kako to sve izgleda. Sve je jednostavno, siromašno. Oni tu stvaraju, prave suvenire. Muškarci se bave pecanjem, tamo su po čitav dan. Nakon toga vikendom odnose sve to što upecaju na lokalnu pijacu, na koju odlaze čamcima i ne prodaju, nego vrše razmenu”, rekla je Maja.

Ispričala nam je zanimljivu anegdotu sa jafa keksom.

“Svaki put kada krenem negde, ponesem jednu jafu. Ta jafa je stajala u rancu kod mene danima i kad smo došli tu, odlučila sam da je poklonim devojci u plemenu koja mi je bila najsimpatičnija. Mislila sam da će to podeliti to sa decom koja su bila tamo, a ona je podigla one ručne radove koje je radila i sakrila jafu ispod”, navodi Maja.

Kako kaže, ono što na nju postavlja jak utisak, jeste to što se iz srca smeju i svi su tako posebni, tako da ih čovek nikada i ne zaboravi.

"Ostajem u planini"

Pitali smo Maju koji su joj naredni ciljevi.

“I kada sam počela da planiranim pre toliko godina, želela sam da stignem do podnožja Himalaje, da samo vidim sve te vrhove gore, znači da dođem na nekih 5000 metara nadmorske visine, možda do Nepala, i da vidim kakvo je to prostranstvo pod večnim snegom i ledom gore iznad mene, da pogledam ka najvišem vrhu sveta Everestu, to je na 8848 metara nadmorske visine, i da se, eventualno, vratim u Južnu Ameriku i stignem do najvišeg vrha samog kontinenta, što je Akonkagva. Ona je nešto ispod 7000 metara, što smatram da mi visinski ne bi pravilo problem, ali možda bih ovako imala problema. Svakako ostajem u planini”, kaže Maja.

Ona dodaje kako je i Homolje dvoljno za pešačenje i uživanje, te da je srećna i zadovoljna i kada je tu.  tako da dovodno je i naših omolje zaista za prešačenje i uživanje, ja sam zadovoljena i srećna da sam tu.

Mladima koji žele da se upuste u planinarenje poručila bi da pre svega dođu do Planinarskog kluba “Vukan”, da upoznaju planinare i da krenu na neku lakšu turu put Homolja.

“Naši sastanci su sada po zimskom računanju vremena svakog utorka od 19 časova. Poručila bih mladima da upoznaju svoju okolinu, da vide gde žive, da se malo pokrenu, da izađu iz svojih stanova, iz zone komfora, da se ostave kompjutera i da  jedan dan u nedelji ili u mesecu uživaju i prepuste se tome da ih vode putevi prirode. Zaista bi bilo sjajno da se klub omasovi i da ljudi na taj način budu zdraviji”, zaključuje Maja Smiljković.