Iskustvo medicinske sestre: Diskriminacija i nepravilnosti u Hitnoj pomoći

Iako je obećano da će se situacija rešiti, odgovora nije bilo, kaže medicinska sestra, sada već bivša radnica Hitne pomoći pri Domu zdravlja, koja je želela da ostane anonimna.

Uputila je zvaničnu žalbu i obratila se i državnim institucijama, uključujući državnog sekretara Aleksandra Stefovskog, koji je obećao da će predmet preneti ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru. Nakon toga obratila sam se i kabinetu predsednika Srbije i dobila odgovor da je zahtev prosleđen Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu za rad, socijalna i boračka pitanja.

U međuvremenu, u novembru joj je usledilo rešenje o premeštaju u drugu službu, odnosno Medicinu rada.

“Tom odlukom smanjen mi je koeficijent rada, a time i plata koja je sada manja 15 hiljada dinara. Dodatno sam izgubila i beneficirani radni staž.” I to nije kraj mojim problemima. Trenutno sam na bolovanju zbog narušenog zdravstvenog stanja. Imam strah da bih mogla biti suočena sa otkazom i smatram da su mi ozbiljno ugroženi čast i ugled zbog napada kolega koji su, umesto da se pridruže mojim naporima u ispravci nepravilnosti, okrenuli leđa. Mislim da je to zbog toga što je i njih strah i moraju da ćute, podeljeni su.”

 “Sa svojim kolegama sam bila u dobrim odnosima i lepo smo sarađivali. Nikad nisam napravila grešku”, tvrdi naša sagovornica.

Inače, već godinu dana je u sudskom procesu protiv Doma zdravlja zbog neplaćenih dežurstava.

Zaposlena, inače majka koja živi sama sa dvoje dece, kaže da ozbiljno sumnja u diskriminaciju i šikaniranje, koje je doživljala na radnom mestu.

Prema njenim rečima, ovo nije samo njen lični problem, već predstavlja širi sistemski problem u kojem mnogi radnici trpe nepravdu i diskriminaciju.

“Smatram da bi trebalo otvoreno govoriti o takvim problemima kako bi se konačno rešila pitanja koja se tiču sigurnosti i dostojanstva zdravstvenih radnika, koji obavljaju težak i odgovoran posao pod lošim uslovima”, kaže naša sagovornica i dodaje da, pored “neplaćenih dežurstava i prekovremenog rada, radnici nemaju adekvatnu opremu, lekove, niti odgovarajuće uslove za rad, zbog čega trpe dodatni stres i nesigurnost u svakodnevnom obavljanju svojih dužnosti.”

Na kraju, postavlja pitanja:  Zašto se nepravilnosti skrivaju i zašto su oni koji ukazuju na problem često suočeni sa odmazdom? Da li je moguće da se radnici, koji traže pravično postupanje, tretiraju kao neprijatelji sistema, a ne kao oni koji žele da unaprede stanje na svom radnom mestu?

Na ta pitanja odgovore očekuje od nadležnih, nadajući se da će biti donete odgovarajuće mere koje će obezbediti zaštitu prava svih zaposlenih u zdravstvu.