Novinari između pregorelosti i života

U Srbiji je sve samo nije dosadno. U uslovima društveno-političkih kriza, kakva je trenutna čije trajanje može da se meri godinama, izuzetno intenzivira društvene dinamike. To za novinarke i novinare, ali i sve one druge koji rade u sektoru medija, znači i veći intenzitet rada za preopterećene i često potplaćene medijske radnike. Svi koji rade u medijima, i generalno u sektorima koji su bliže vezani za svakodnevna društvena dešavanja, vrlo dobro znaju na koji sve način one utiču na njihov profesionalni, ali i privatni život.

Potkapacitiranost redakcija je problem sa realnim posledicama za novinare i novinarke, ali i za društvo i stanje demokratije. Tako novinarke i novinari često rade i izvan svojih kapacitita kako bi što profesionalnije obavili svoj posao i izveštavali u javnom interesu. Povećan radni pritisak dovodi do sagorevanja (burnout) koje postaje pravilo kako u malim tako i u velikim redakcijama i ono se samo nadovezuje na već veliku bezbedonosnu ugroženost novinara i novinarki što je naročito izraženo u periodu očitih društvenih sukoba.

Tragedije kakvima svedočimo u Srbiji poslednjih godina i dešavanja koja uslede, malo koga ostavljaju ravnodušnim, a mnogi, naročito oni koji neposredno svedoče tim događajima i o njima izveštavaju, mogu imati ozbiljne psihološke posledice. Sve to se ne oslikava samo u našem radnom okruženju već i u privatnim životima. Posledice sagorevanja radnika i radnica u medijima, njihove ugroženosti, straha i nesigurnosti osećaju i njihove porodice i svi drugi iz njihovog okruženja.

Gotovo da je pravilo da se u medijima radi prekovremeno, mnogi od nas često to rade i svojevoljno, iz profesionalnog ubeđenja, kako bismo ispratili sve događaje koje smatramo relevantnim. Zato, baš sada kada je pritisak najveći treba da se osvrnemo i pričamo o zahtevima za kraće radno vreme. U raznim privrednim granama u velikom broju zemalja i preduzeća se o tome govori ali i aktivno radi, nema razloga da se o skraćivanju radnog vremena i postavljanju boljeg balansa između profesionalnog i privatnog života ne razmišlja i u sektoru medija. Osnovna ideja iza ovog zahteva je da se nedeljno radi jedan dan kraće, bez smanjivanja zarade ni učinka.

Skraćivanje radnog vremena

Ništa od radnih prava nije palo s neba, već su se za sve izborili organizovani radnici i radnice i to nije bilo ni lako ni kratko. Ugovori, osmočasovno radno vreme, pravo na bolovanje, odmor i penziju su samo neke od značajnih stvari za koje su se borili sindikati i radnički pokret u prethodna dva veka. Sada nam i neke od tih nekada podrazumevanih stvari deluju kao misaona imenica, ipak, bolje neće biti ukoliko ne postoje zahtevi koji su u interesu medijskih radnika i u skladu sa potrebama savremenog društva.

Kraće radno vreme, odnosno četvorodnevna radna nedelja, novi je zahtev iza koga stoji veliki broj sindikata i organizacija civilnog društva koji su u mnogim zemaljama sproveli istraživanja i organizovali probne periode u velikom broju različitih preduzeća. Ukratko, ishod svih probnih projekata je – moguće je, produktivnost ne opada već raste, zadovoljni su i radnici i poslodavci.

Pored istorijskih razloga kao što je razvoj radnih prava, postoje i ekonomski i politički razlozi za skraćivanje radnog vremena.

Jedan od ekonomskih razloga je povećanje produktivnosti. Produktivnost je danas porasla toliko da ljudi mogu proizvesti više za manje vremena što otvara prostor za skraćivanje radnog vremena, a da proizvodnja ne opada dok bi odmorniji radnici bili i produktivniji. Tehnološki razvoj u medijskoj produkciji, digitalizacija i razvoj veštačke inteligencije, nude dovoljno alata koji mogu koristiti smanjenju pritiska na same novinare i novinarke i ne bi trebalo da se pretvore u dodatni teret na rad pojedinaca u medijima. Smanjenje radnih sati znači i povećanje ekonomske održivosti celog društva, jer može smanjiti troškove povezane sa zdravljem i izgaranjem radnika smanjivanjem ukupnih troškova zdravstvene zaštite i bolovanja za poslodavce. Više slobodnog vremena omogućava zaposlenima da troše više novca na rekreaciju, zabavu i druge aktivnosti, što posledično podstiče ekonomiju kroz povećanje potrošnje. Skraćivanje radnog vremena otvara i mogućnost smanjenja nezaposlenosti usled povećanja produktivnosti i potrebe poslodavca da zapravo uveća svoje profite ili prisutnost na tržištu.

Javne politike usmerene ka blagostanju pojedinca u društvu, mogu biti jedan od političkih razloga za kraću radnu nedelju. Pritisak mora dolaziti i od društvenih aktera koji su u ovakvim zahtevima ključni, od sindikata i organizacija civilnog društva.

Svakako su najvažniji oni razlozi za skraćivanje radnog vremena koji ljudima omogućavaju kvalitetniji život. Radnici i radnice bi imali više vremena da se posvete svojim porodicama i prijateljima, više bi odmarali, više vremena za slobodne aktivnosti od rekreacije do kulture ili pak političkog rada. U krajnjem slučaju ostalo bi više vremena za obavljanje svakodnevnih privatnih obaveza od kupovine do sređivanja lokalnog igrališta. Skraćivanje radnog vremena može doprineti i smanjenju nejednakosti između muškaraca i žena u pogledu obavljanja kućnih poslova i nege i brige za decu i stare.

Istraživanja pokazuju da su odmorni radnici i produktivniji i zadovoljniji, što je svakako i u interesu poslodavaca. Sprovedeni pilot projekti skraćivanja radnog vremena u različitim zemljama u mnogim kompanijama svedoče da produktivnost radnika i ostvarivanje profita nisu opali i pored kraće radne nedelje, naprotiv, u mnogim slučajevima radnici su bili spremniji da se založe za napredak firme.

Sve ovo je moguće i u medijima

Kako bi se to zaista i dogodilo potrebno je organizovanje, iznošenje zahteva i borba za njihovo ostvarivanje. Medijski radnici i radnice ne bi trebali da stoje po strani već je potrebno da budu deo širih društvenih kampanja koje bi zahtevale skraćivanje radnog vremena.

Četvorodnevna radna nedelja još uvek nije zakonska norma ni u jednoj zemlji. Većina država, uključijući i one iz Evrope i našeg neposrednog okruženja se drže standarda od četrdeset sati nedeljno, odnosno pet radnih dana od po osam sati. Ipak, mnoge države, a posebno evropske, imaju niz odredbi i zakonskih regulacija koje omogućavaju kraće radno vreme pa i efektivno četiri radna dana nedeljno. Stvaranje boljeg balansa između poslovnog i privatnog života je postao standard koji zaista mnogima omogućava da rade mnogo kraće od četrdeset sati nedeljno, dok, recimo, na Islandu skoro svi zaposleni sada već rade četiri dana nedeljno.

Nasuprot tome, radnice i radnici u Srbiji godinama beleže najveći broj radnih sati nedeljno u Evropi. Veliki broj ljudi radi i duže od četrdeset sati nedeljno i to samo na „glavnom“ poslu. Zato je pre svega potrebno menjati Zakon o radu koji poslodavcima omogućava niz mehanizama za produžavanje radnog vremena, drugim rečima, potrebno je tako urediti zakon i druge akte da se prepoznaju potrebe pojedinaca za boljim balansom privatnog i poslovnog života.

Novinari i novinarke imaju svoja esnafska udruženja, imaju sindikate i druge organizacije civilnog društva čiji su fokus sloboda i razvoj medija. Zajednički nastup svih ovih aktera je neophodan kako bi zahtev za skraćivanje radnog vremena imao snagu i bio vidljiv. Nužno je i povezivanje i saradnja sa poslodavcima, odnosno vlasnicima medija kojima se mogu predočiti pozitivne strane povećane produktivnosti do kojeg dolazi usled skraćivanja radne nedelje. Političke stranke su takođe deo ove slagalice s obzirom na to da bi zakonske promene neko mora da izglasa i u Parlamentu.

Kada se o svemu ovome razgovara među samim medijskim radnicima, kao velika dilema se nameće pitanje položaja „malih redakcija“. Nije retkost da je u medijima poslodavac ujedno i urednik i novinar u redakciji koja broji još svega nekoliko ljudi. To je situacija u kojoj se pojavljuje beskrajna samoeksploatacija koja se pravda, često s punim pravom, održavanjem samog medija i izveštavanja o važnim stvarima koje drugi ne bi pokrivali.

Sve je to istina, ali kada govorimo o skraćivanju radnog vremena u medijima važno je imati u vidu da se to ne odnosi na pritisak na pojedinačne poslodavce, već na promenu zakonskih normi i društvene klime koji bi tako nešto omogućili. Pritisak takve kampanje ne bi bio usmeren na vlasnike medija, od kojih se zapravo traži savezništvo, već na zakonodavnu i izvršnu vlast i institucije koje regulišu rad medija, a uređenje tih odnosa bi stvorilo drugačiji okvir u kojem je moguće i skraćivanje radne nedelje.

Neće pasti s neba, neko mora da se angažuje kako bi se ovako nešto i ostvarilo. Ali kada budete ovih dana izveštavali sa još jednog protesta, razmislite o tome kako bi bilo da radite kraće, jedan dan manje.