Radnik u Srbiji i njegova prava na pragu 2025: Nesavesni poslodavci i okretanje glave države

"Radnicima može biti bolje ako u 2025. godini podignu glas, pobede strah i jasno kažu - na ovo više ne pristajemo. Ako su mogli studenti – mogu i radnici", poručila je Ranka Savić, predsednica ASNS. Bojana Tamindžija iz organizacije CPE kaže da će i u 2025. glavni izazov za radnike u Srbiji i dalje biti - kako da prežive sa zaradama koje nisu dovoljne za podmirivanje osnovnih životnih potreba. 

Novu godinu pojedini radnici u Srbiji dočekali su sa friško uručenim otkazima ugovora o radu – firma Mei Ta iz Bariča otpustila je krajem decembra 299 radnika pravdajući to „potrebom za optimizacijom resursa“. U državi u kojoj poslodavci potencijalne radnike privlače oglasima o „dva dana odmora nedeljno“, „20 radnih dana plaćenog godišnjeg“, o „plaćenom prekovremenom“ i gde sami radnici umeju da kažu da su zadovoljni uslovima rada jer „imaju i grejanje“, s pravom se postavlja pitanje – kakva su radna prava radnika u Srbiji i šta će nam, po tom pitanju, doneti ova 2025.

„Ova godina neće ostati upamćena po nekim većim izmenama u politikama države, zakonodavstvu, kao ni lošim praksama. Počela je još jednim talasom ‘istraživanja lažnih bolovanja’ od kojeg kao i od prethodnih nije bilo ništa. Bilo je puno pogibija radnika, nije bilo većih izmena i dopuna zakona koje bi posebno privukle pažnju u svetu rada, kaže za portal N1 Mario Reljanović, sa Instituta za uporedno pravo.

Sindikati su nas, dodaje, izneverili kod određivanja minimalne zarade, „ni ta predstava nije se bitno razlikovala od prethodnih“.

„Za mene je vest godine kada je reč o radnicima stigla u decembru, to je prva konkretna posledica primene nemačkog zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja u Srbiji, kada je kompanija u vlasništvu Folksvagena otkazala saradnju (ugovor) sa Linglongom (detaljnije na sajtu Peščanik) što je veliki podsticaj daljoj organizaciji radnika za borbu, makar u onim kompanijama koje se nalaze u lancima snabdevanja nemačkih kompanija“, navodi Reljanović.

U svemu ostalom, dodaje, stanje je podjednako loše kao i prethodnih godina.

„Tako da ne bih mogao da izdvojim neki novi poseban problem – postoji dovoljno starih, pre svega u vidu nepoštovanja zakona od strane poslodavca (povodom trajanja radnog vremena i zarade, ali i zlostavljanja na radu i diskriminacije, da navedem samo neke primere), kao i teška dostupnost pravdi (skupi i dugi radni sporovi sa impotentnim alternativama), sistematsko ignorisanje države na masovno kršenje kolektivnih prava (prava na rad sindikata, prava na štrajk, najčešće)“, objašnjava naš sagovornik.

Izazovi 2025.

Reljanović ističe da ćemo sve što važi za dosadašnje prakse – preneti i u 2025. godinu.

„Dakle očekuju se isti izazovi kod nesavesnih poslodavaca i jasno okretanje glave države od tekućih problema. Dodatno, za sindikate ali i širu stručnu zajednicu, novi izazov će biti ukoliko dođe do pisanja novog zakona o radu (po ko zna koji put je najavljen početak tog posla, ovoga puta za proleće 2025. godine). Ovaj proces će, ako ga budu sprovodile iste politike na vlasti koje su aktuelne, biti jako mučan i verovatno rezervisan samo za stvarne centre moći (strani kapital) uz fingiranje socijalnog dijaloga i pokušaje daljeg urušavanja prava radnika“, zaključuje Mario Reljanović.

Ranka Savić: Ako su mogli studenti – mogu i radnici
O tome kakvo je stanje radnih prava u Srbiji, prema rečima Ranke Savić, predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS, najbolje govore podaci Globalnog indeksa radnih prava.

Tu se, kaže, navodi da veliki broj kompanija izbegava zaključivanje kolektivnih ugovora, zabranjuje formiranje sindikata, ne poštuje Zakon o radu, a veliki problem su i takozvani “žuti sindikati” – to su sindikati koje formira poslodavac.

„Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata (MKSS) je sve države sveta podelio u pet grupa. Srbija se nalazi u izuzetno lošoj četvrtoj grupi gde se sistemski krše radna prava i to i u javnom i u privatnom sektoru“, ukazuje Ranka Savić.

Ona smatra da 2025. godina neće doneti bitne pomake.

„Da bi bilo bolje potrebna je promena vlasti i promena politike prema zaposlenima“, ističe Savić.

Sve dok se radnici, kako kaže – tretiraju samo kao sredstvo ostvarenja profita poslodavaca, dok se Zakon primenjuje selektivno, a inspekcija rada ispunjava zahteve političara – radnicima Srbije neće biti bolje.

„Bolje im može biti i u slučaju da u 2025. godini podignu glas, pobede strah i jasno kažu – na ovo više ne pristajemo. Ako su mogli studenti – mogu i radnici“, zaključuje Ranka Savić.

Tamindžija: U regionu – „trka ka dnu“
Bojana Tamindžija iz organizacije Centar za politike emancipacije, stanje radnih prava u Srbiji na pragu 2025. ocenjuje kao nepromenjeno – loše.

„Mi smo ove godine uradili niz istraživanja koja dokumentuju da se na polju radnih prava u Srbiji stvari ne pomeraju na bolje. Terensko istraživanje o uslovima rada u automobilskoj i tekstilnoj industriji pokazalo je da se radnicama i radnicima i dalje uskraćuje pravo na bolovanje, da rade u halama bez adekvatne ventilacije i klimatizacije, da je praksa da se prekoračuju zakonom dozvoljeni prekovremeni radni sati, da je režim preraspodele radnog vremena siva zona u kojoj je moguće detektovati mesece kad se radi više, ali ne i one kad se radi manje itd“, navodi Tamindžija.

Kršenje radnih prava, kaže, nije ekcesno i sporadično, „nego sistemsko i normalizovano“.

„Padanje u nesvest usled visokih temperatura i loše ventilacije je redovna pojava. Sa druge strane, komparativna analiza stanja radnih prava u regionu Zapadnog Balkana pokazala je da je slična situacija u celom regionu. Region je u potpunosti zavistan od tzv. stranih investicija i međusobno se takmičimo u ‘trci ka dnu’ –  ko će niže srozati radno zakonodavstvo i sniziti zarade ne bi li snižavanjem troškova proizvodnje privukli neku od multinacionalnih kompanija“, ističe Tamindžija.

Ova situacija, kaže, nije ohrabrujuća, ali nas i upućuje na mogućnost ili pre nužnost regionalne saradnje u borbi za bolje uslove rada.

Jedan od osnovnih izazova i u 2025, smatra Tamindžija, ostaje – kako preživeti sa zaradama koje nisu dovoljne za podmirivanje osnovnih životnih potreba.

„Niske zarade su gorući problem radnica i radnika u Srbiji. Ugovorena zarada u radno intenzivnoj industriji, poput tekstilne ili automobilske, je tek nešto malo viša od minimalca, a to je gotovo tri puta niže od plate za život. Sa takvim zaradama radnici su prinuđeni da rade sve prekovremene sate koji im se ponude, pa makar to bilo i više od zakonski dozvoljenog, da pristaju na problematične bonuse, poput bonusa apsolutne prisutnosti, a pored svega toga prinuđeni su da rade i dodatne poslove ne bi li uspeli da nadomeste manjak u kućnom budžetu za podmirivanje osnovnih životnih potreba. Ne vidim da će se stanje sa zaradama značajno menjati u narednoj godini“, navodi ona.

Od vanrednih izazova, sa zebnjom se, kaže, gleda u promene i krizu automobilskog sektora u Nemačkoj.

„Ukoliko se kriza produbi, to će imati direktan uticaj na radnice i radnike u Srbiji, jer gotovo da nema fabrike u sektoru koja nije deo lanaca snabdevanja nemačkih automobilskih kompanija. Već sada se u Srbiji u pojedinim fabrikama oseća smanjenje porudžbina, a postoje i učestale pretnje otkazima. Treba pratiti kako će se situacija dalje odvijati“, upozorava Tamindžija.