Nataša Berić: Mislim da ljudi slabo razumeju svoja radna prava (VIDEO)

Za Boom 93 govorila je o tome šta ju je motivisalo da postane deo sindikata.

“Uglavnom su to bila neka teška vremena i neke turbulencije u društvu. Ovi sindikati koji su, nažalost, potpisali ove nesrećne sporazume i kolektivne ugovore sa Vladom su se zapravo formirali posle 5. oktobra 2000. godine. Do tada je postojao jedan državni sindikat. Onda se u stvari krenulo u novo sindikalno organizovanje i tada sam ja, kao mlad profesor, pre 20 i više godina, pristupila sindikatu jer sam videla sindikat kao sredstvo borbe za radna prava, borbe za društvenu pravdu. To je bio moj motiv da se uključim u sindikalnu borbu”, kaže Nataša Berić. 

Takođe, osvrnula se i na turbulencije u Požarevačkoj gimnaziji 2010. godine, kada su, kako kaže, ljudi bili pokrenuti da se bore za neke promene.

“Tada je SPS, u koaliciji DS-a i SPS-a, imao Ministarstvo prosvete. Nastavio se onaj kontinuitet iz devedesetih koje su bile jezive po obrazovanje u Srbiji. Tad sam se ja negde u stvari pokazala kao neko ko je najspremniji da kaže šta misli, da otvoreno priča o tome, da priča o tome u medijima pre svega. To je bilo nešto čega se većina kolega bojala tad, a mislim da imaju problem i danas”, navodi naša sagovornica.

Govoreći o položaju žena u sindikalnim organizacijama u prosveti, Nataša Berić ističe da je to specifična delatnost koja je dominantno ženska.

“Kod nas u školi je, mislim, 80% žena i 20% muškaraca. Naše kolege su sjajne, ali su manjini. Nemamo taj muško-ženski balans. Generalno je u prosveti u celoj Srbiji tako. Možemo da kažemo da, kao i u svim delatnostima gde imate empatiju kao neophodnu komponentu, kao što je zdravstvo, kao što je prosveta, kao što je socijalna briga i sl. tu žene dominiraju, iz nečega što se vidi da je nama prirođeno. Ne mora da znači, ali u većini slučajeva je tako. I zastupljenost u sindikatima je jednaka. I što se tiče i lokalnih organizacija, i školskih organizacija, a i na vrhu prosvetnih sindikata, žene su zastupljene skoro jednako proporcionalno kao što je praktično situacija i na terenu, tj. u školama”, rekla je Berić. 

Kako dalje navodi, često se muškarci vide kao neko ko je agresivniji u nastupu, što neki ljudi to doživljavaju kao prednost u tom smislu da, ako muškarac bude na čelu, moći će više da postigne. 

“Nastup može da bude agresivniji, mada ja ne tvrdim da to ima veze sa rodom. U ovom slučaju mislim da je to individualna stvar. I onda se oni percipiraju kao neko ko je prirodni vođa. Mislim da žene imaju sjajne liderske osobine. Agresivnost ne mora da bude jedna od njih. Imate elokvenciju, imate osećaj poverenja, razumevanje za druge, postojanost, stabilnost. To su vrlo često osobine koje će vas pre dovesti do cilja nego neka momentalna agresija ili visok ton, glasnost ili tako nešto. Mada ovde već upadam u stereotipne uloge, tako da bih da se izvučem iz toga. Mislim da, u suštini, svi ljudi koji su zaposleni u prosveti moraju da imaju ove pozitivne liderske osobine koje sam sad navela”, kaže Berić. 

Prema njenom mišljenju, mladi, sa kojima nastavnici rade, imaju vrlo istančan sluh za navedene osobine, tj. za prirodni autoritet koji “proističe iz zrelosti i stabilnosti, iz znanja, iz nekih metoda i procesa koji oni ovde usvajaju i koji posle postaju deo njih.”

“Ne bih to delila nužno po rodu, jer mislim da većina ljudi koji su zaposleni u školama, bez obzira da li su muškarci ili žene, poseduju te osobine. Mislim da i moje kolege sindikalci, sa kojima imam sjajne odnose, zapravo imaju sve te osobine jednako. Možda su žene za nijansu strpljivije. Samo to je razlika”, rekla je naša sagovornica. 

Mišljenje Nataše Berić je da ljudi generalno slabo razumeju svoja radna prava, bez obzira na to da li su muškarci ili žene. 

“Ponekad mi se čini, što je zapanjujuće, da smo mi dalje u vremenima pre Vuka Karadžića i bazične pismenosti, jer se ljudi i dalje radije informišu iz rekla-kazala nego iz čvrstih pisanih materijala, činjenica, čvrstih argumenata. Onda su skloni i nekim naglim poletima i naglim padovima. Radna prava kod nas su deo nečega što je polaganje ispita za licencu. Mi smo svi to u nekom trenutku morali da čitamo, učimo, savladavamo od Zakona o radu, od naših krovnih zakona, pa onda imamo i specifičan zakon odvojen za osnovnu školu i za srednju školu. Imamo školske pravilnike koji pokrivaju svu aktivnost, sve što se dešava ovde, ceo život škole. Mislim da ljudi nisu dovoljno informisani, ali postoji način da se to reši”, navodi naša sagovornica. 

Kao pozitivan primer navela je iščitavanje novog Kolektivnog ugovora na neformalnom skupu.

 “Naša sekretarka je radila uporednu analizu starog i novog ugovora i ljudi su sjajno reagovali na to. I kad čitate, nije potpuno jasno šta je to, kako se to prenosi na realnost našeg životnog ili školskog ovde Mislim da su to korisne stvari, da se ljudi informišu na jedan način koji bi bio profesionalan, stručan i koji bi ljudima približio malo sve te članove, paragrafe, stavke i slično, koje deluju prilično suvoparno kad ih gledate na papiru”, kaže Berić. 

Na pitanje da li se tokom svog rada susretala sa nekom vrstom diskriminacije odgovara da je bilo pokušaja – ali neuspešnih.

“Mislim da je lakše vršiti takvu vrstu napada kada mladi profesori dolaze u školu. Imali smo situacije da branimo druge koleginice od raznih vrsta šovinizma.  Neke žene se sa time lakše izbore, možda zato što su asertivnije, lakše im je da otvoreno govore o tome, da suoče onog ko prema njima vrši tu vrstu diskriminacije, a nekima je potrebna podrška drugih žena, i to je ono što je mnogo bitno”, smatra Berić. 

Govoreći o ulozi sindikata u društvu danas, ističe da će morati mnogo da se menjaju.

“Kao i u svemu, u svim institucijama u ovom društvu, mora da se radi jedno veliko spremanje. Dakle, da se pomera nameštaj, to je ta metafora, da se u svaki ćošak zaučemo i svaku trunčicu prašine i paučine počistimo. Koje će organizacije preživeti to veliko spremanje – mislim da će ovo proleće reći”, kaže Berić.

Ona dodaje da sindikat kao oblik organizovanja nije prevaziđen. 

“Sindikat ima svoje mesto što se tiče odbrane prava koje proističu iz radnog odnosa. Mi moramo da menjamo zakon o štrajku. On je prevaziđen i mislim da je bio represivan i kada je donet 1996 godine. Imamo Međunarodnu organizaciju rada čije konvencije su mnogo modernije i čiji je Srbija potpisnik, tako da bi oni trebalo da važe, ali se ne primenjuju još uvek u našem zakonodavstvu”, navodi Berić.

Prema njenim rečima, ovo što sada proživljavamo nadilazi sindikalnu borbu.

“Ovo je društveni pokret i društveni protest i vapaj za pravdom i za radom institucija, tako da se uvede neki red u ovoj zemlji”, ističe Berić. 

Upitali smo je i koliko se poštuju radna prava žena u prosveti. 

“Ono što je specifično za žene, što je vezano, recimo, za beneficije, vezano za trudničko bolovanje, porodiljsko bolovanje, tu svedočimo istoj nejednakosti i istoj neefikasnosti institucija. Mi možemo da imamo samovolju na nekom mestu, ali tu samovolju koriguju tužilaštvo i sudovi. Mi to nemamo u ovom slučaju. Imamo proizvoljnost u donošenju odluka vezanih za isplate, recimo, specifičnih davanja koje proističu iz radnog odnosa, kada je trudničko i porodiljsko bolovanje u pitanju. Dešava se da, i kada su žene potraživale neka prava na sudu, te tužbe su bile odbacivane”, rekla je naša sagovornica. 

Dodaje da je jako teško da pojedinci ostvaruju svoja prava kada ne funkcioniše pravosudni sistem. 

“Mi smo svedoci toga svaki dan i mislim da je to ono što najviše ljude boli – to što se osećaju bespomoćnim i što osećaju da ih sistem gazi. To izlazi iz domena rodnih studija i uopšte muško-ženskih odnosa. Došli smo u jednu situaciju da su ljudi bespomoćni i da nemaju gde da traže pravdu”, kaže Berić 

Na pitanje u čemu je važnost žena kada su društvene promene u pitanju, ističe da su žene društvenim promenama već doprinele. 

“Žene su prve krenule, ako uzmemo da u obrazovanju dominantno rade žene. Činjenica je da, od svih društvenih grupa, najviše pokušaja ugnjetavanja je išlo ka obrazovanju. Od kad radim je takav slučaj. Mislim da je svima nama ovde pukao film. Ne smemo više da pristajemo na takvu vrstu pretnji, ucena i generalno verbalnog nasilja koje na nas šalju različite medijske kuće u vidu vrlo agresivnih i vrlo nepristojnih izjava sadašnjih ili bivših političara. Mislim da se u prosveti prvoj probudio veliki revolt. On je jedno vreme išao paralelno sa studentskim, ali mislim da se to sad sve slilo u jedan pokret. I nismo, mislim, mi prosvetari sami o tome. Pridružuju se i drugi ljudi, što bi se reklo – poniženi i uvređeni”, navodi Berić. 

Pitali smo je koje žene bi ona izdvojila kao pokretače društvenih promena, na šta odgovara da će ostati u domenu struke. 

“Zbog stava, zbog načina na koji iznose svoj stav, zato što se potpuno slažem sa njima u onome što kažu, to su nova dekanka Fakulteta političkih nauka, Maja Kovačević, i profesorka Pravnog fakulteta, kako beše, Vanja Bajović, koja me je posebno oduševila kada je govorila, recimo, o Zakonu o zaštiti životinja. Ja sam veliki ljubitelj životinja i baš me je potreslo ono što se desilo i sa gaženjem psa i sa onim zecom i razne druge devijantne slike koje smo svi mi gledali u medijima”, kaže Berić. 

Mladim ženama koje žele da pokrenu neku društvenu promenu i podignu svoj glas poručuje da to urade i da treba da prevaziđu strah.

“Prvi korak je najteži. Svaki sledeći je sve lakši i činiće da se sve bolje osećaju. Strah je najgori neprijatelj. Kako kažu naši ljudi, u strahu su velike oči. On nas vrlo često dovodi do toga da donosimo pogrešne odluke u životu. Tako da, kad se jednom prevaziđe strah, mnogo se jasnije vidi”, zaključuje Nataša Berić.