Evroliga i „salary cap“ – vodič za neupućene

Šta se uopšte dogodilo?

Evroliga je u sredu zvanično objavila set standarda koji bi trebalo da poboljšaju aktuelnu “Finansijsku stabilnost i regulative fer-pleja”, prenosi Sport klub. 

Ove administrativne promene u osnovnoj formi stupaju na snagu od sledeće sezone (2025/2026), sa ciljem da “ojačaju finansijsku održivost, promovišu ravnotežu među konkurentima, spreče neprikladne prakse i uvećaju transparentnost među klubovima-učesnicima”.

Ukratko, Evroliga želi ujednačenije i samim tim – poštenije takmičenje.

Kako menadžment na čelu sa Bodirogom planira to da uradi?
Praktično, Evroliga uvodi “seleri kep” (maksimalni iznos predviđen za plate igrača) sličan onome koji je već decenijama na snazi u NBA. Međutim, razlike u odnosu na NBA su brojne, baš kao što su formati i poslovni modeli dva takmičenja drugačiji.

Baš kao i u NBA, prihodi celokupnog takmičenja diktiraće maksimalni iznos za plate (gornju granicu) i minimalni (donju granicu). Na taj način trebalo bi da se uravnoteži funkcionisanje klubova sa različitih tržišta i sa drugačijom platežnom moći.

Šta se uvodi?
Šta su zapravo ti tzv. “Standardi uravnoteženosti konkurenata”? U pitanju je niz pravnih obaveza za klubove, a gledaocima su najzanimljivije one se tiču sastavljanja timova.

Uvodi se instanca ALDCR (Average Licensed Clubs Defined Revenues), svojevrsni prosek prihoda timova sa evroligaškom “A licencom” tokom trogodišnjeg perioda. On je referentna tačka za određivanje gornje i donje granice kada su u pitanju plate igrača. Za predstojeću sezonu ALDCR je već izračunat – iznosiće 19.489.944 evra.

U narednoj sezoni (2025/2026) neće biti gornje granice, ali ona počinje da se koristi od sezone 2027/2028.

Koji su “pragovi”?
Niski nivo nadoknade (LRL) predstavlja 30% definisanih prosečnih prihoda klubova, izračunatih na osnovu tržišne vrednosti u periodu od prethodne dve sezone. To je minimalni neto iznos koji klub mora da potroši na plate registrovanih igrača, ali to se odnosi samo na one koji imaju A licencu.

Klubovima koji nemaju višegodišnju licence biće dozvoljeno umanjenje niskog nivoa nadoknade. Za klubove koji imaju specijalnu pozivnicu LRL će iznositi 24%, a za klubove koji dolaze kroz Evrokup 21%.

Osnovni nivo nadoknade (BRL) predstavlja 40 odsto definisanih prihoda klubova. Zapravo je to maksimum koji svi klubovi smeju da potroše na plate svih registrovanih igrača, uz nekoliko izuzetaka. Ti izuzeci su dvojica nosilaca igre (izvesno najplaćeniji), igrači do 23 godine, oni koji su proveli barem tri sezone u klubu – ne nužno u nizu (kod njih se odnosi na 25 odsto plate), dugoročno povređeni igrači (koji su odsutni više od dva meseca), uz još jednog igrača.

Visoki nivo nadoknade (HRL) stupa na snagu od sezone 2027/2028. To je maksimalni iznos koji bilo koji klub može da potroši na plate registrovanih igrača, uključujući dvojicu nosilaca igre, ali bez ostalih izuzetaka koji su navedeni kod osnovnog nivoa nadoknade (BRL).

Budući da znamo ALDCR, znamo i LRL, BRL i HRL.

A šta ako neko prekorači ove granice?
Uvedena je “Kompentacija kompetitivne uravnoteženosti” (CBC). U pitanju je finansijski mehanizam koji dodatno oporezuje “prestupnike”.

Ako se prekorači BRL za 10%, klub plaća dodatnih 50 centi poreza ligi na svaki prekomerno potrošeni evro. Ako se BRL prekorači za 10-30%, onda se plaća 75 centi na svaki prekoračeni evro. Ako se potroši između 30 i 50% više od BRL, onda klubovi plaćaju porez od 100% – još jedan evro na svaki prekomerno potrošeni evro.

Dodatni porezi na HRL biće poznati kada i HRL bude uveden.

Zvuči komplikovano i apstraktno zato što trenutno baš tako i jeste. NBA organizacije imaju pravnike posebno zadužene za tumačenje i davanje saveta u vezi sa tzv. “kolektivnim ugovorom” (Collective Bragaining Agreement), tj. funkcionisanju “seleri kepa”.

Jasno je da će klubovi morati ozbiljno da planiraju strategiju u vezi sa finansijskim fer-plejom i da na tom planu počnu da rade već danas.