Podrška mladima sa hendikepom: Što su nastavnici kompetentniji, to su i spremniji da inkluziju primene na pravi način

U Politehničkoj školi održana je radionica za srednjoškolce, a predavač, izvršni direktor Akademske inkluzivne asocijacije Milan Janković im je naznačio važnost podizanja svesti o inkluzivnom obrazovanju. Tokom radionice organizovane za učenike Politehničke, Tehničke i Muzičke škole, učenici su imali priliku da kroz interaktivni rad steknu dublje razumevanje inkluzivnog društva.

"Pokušali smo učenicima da približimo značaj inkluzije ne samo kao teorijskog koncepta, već i kao praktične vrednosti koja zavisi od razvijanja svesti, otvorenosti društva i obezbeđenih vidova podrške", istakao je Janković.

Imali smo interaktivan rad u okviru kojeg smo pokušali učenicima da približimo osnovne strane i značajnosti inkluzivnog društva. a i sa druge strane šta je sve, i zbog čega je značajno da imamo na umu da inkluzivno društvo nije samo forma i teorija, već i da je to praksa koja zavisi od od razvijanja svesti, od otvorenosti društva, od obezbeđenih vidova podrške. S obzirom da je u pitanju jedna srednjoškolska grupa, malo smo govorili i o tome, šta oni kao potencijalno budući studenti, i u situaciji da je u toj grupi i neko sa hendikepom, i šta njihovi vršnjaci  mogu da očekuju kao vidove podrške u visokom obrazovanju.

Na pitanje o nivou informisanosti učenika, Janković je istakao da su pokazali visok stepen senzibilizacije prema osobama kojima je potrebna dodatna podrška.

"Njihova zainteresovanost pokazuje da bi im značilo da imaju više sličnih aktivnosti, gde bi kroz ravnopravnu diskusiju mogli da izraze svoja mišljenja, steknu nova saznanja i razviju kompetencije za budući profesionalni razvoj", dodao je on.

Zakon o inkluziji donet je 2009. godine, ali njegova primena i dalje nailazi na prepreke. Teorija i praksa su i dalje udaljene jedna od druge.

“Naš utisak je da je postojao veliki otpor kada je usvojen zakon. Normalan prirodni otpor od strane škola, strah od nepoznatog. Utisak naše organizacije je da je u jednom periodu postao visok trend različitih seminara, radionica, obuka, koji su sprovodili ljudi koji su tu hteli prvenstveno da profitiraju, koji su to uglavnom radili površno, koji, daleko od toga da nisu informisani, da ne poznaju oblast, ali su njima to više bile tezge, nego prilike da prenesu neko znanje. Retki su primeri koji su to radili suštinski kontinuirano, što je veoma značajno ako želimo da promenimo neki sistem.

Janković navodi da je trenutna situacija po tom pitanju na nivou konstante koja je u opadanju, na nivou spontanog, te da u najvećoj meri položaj dece kojima je potrebna podrška u okviru inkluzivnog obrazovanja zavisi od lične motivacije učitelja, nastavnika, profesora, i od toga koliko oni taj svoj zadatak doživljavaju kao lični izazov i potrebu ličnih kompetencija i znanja. 

Pored nedovoljne edukacije nastavnog kadra, problem predstavlja i manjak institucionalne podrške. "Podrška zajednice i lokalne samouprave često izostaje, a sredstva namenjena inkluziji neretko se preusmeravaju na druge oblasti", istakao je Janković.

Nedovoljna podrška i obuka stručnih timova, kao i nejasno definisana uloga asistivnih tehnologija i resursa, dodatno otežavaju primenu inkluzivnih metoda u obrazovnim institucijama, mišljenja je profesorka Filozofskog fakulteta, dr Vera Rajović koja se dugo bavi kreiranjem uslova za inkluzivno obrazovanje.

Prema njenim rečima da bi inkluzija postala funkcionalna praksa, neophodno je unaprediti obuku nastavnika i stručnog osoblja i obezbediti im kontinuiranu podršku lokalnih zajednica i škola. Takođe  je potrebno razvijati interaktivne i diferencirane metode nastave i aktivno uključivanje asistenata i studenata na praksi u proces podrške učenicima. Rajović zaključuje da se inkluzivno obrazovanje ne može razvijati bez promena u načinu razmišljanja.

"Dobra volja raste s edukacijom i razumevanjem inkluzije. Što su nastavnici kompetentniji, to su i spremniji da inkluziju primene na pravi način", poručuje ona.