Normalizacija nasilja kroz medije: Koliko je ozbiljan problem govora mržnje?

Istraživanje CEPROM-a pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2024” sprovedeno je u periodu od 1. do 30. septembra 2024. godine, a rezultati pokazuju da je u navedenom periodu od mesec dana u najčitanijim štampanim i onlajn medijima u zemlji objavljeno 21.638 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. 

Imajući u vidu te podatke, zaključuje se da su građani koji se informišu putem najuticajnijih medija u zemlji sve izloženiji svakodnevnoj komunikativnoj agresiji.

Organizacija koja među svojim aktivnostima ima i monitoring govora mržnje u Srbiji je Institut za medije i različitosti.

U Izveštaju o monitoringu govora mržnje u medijima u Srbiji, koji je sproveden od maja 2022. do kraja 2023. godine, više od polovine slučajeva govora mržnje (54,9%) došlo je isključivo iz tradicionalnih medija, skoro trećina sa društvenih mreža (30,9%), a ostatak (14,2%) je zabeležen i na društvenim mrežama i u tradicionalnim medijima.

Najviše slučajeva zabeleženo je na informativnim portalima (37,9%) i televizijskim kanalima (18,4%), a zatim slede slučajevi zabeleženi na X (13,3%), bivšem Twitteru. Kako ističu autori istraživanja, ovo je relevantno jer televizijski kanali i onlajn portali tradicionalnih medija i dalje ostaju primarni izvori informacija za građane u Srbiji.

O govoru mržnje i njegovim posledicama razgovarali smo sa Anjom Anđušić i Ivanom Jovanović sa Instituta za medije i različitosti.

“Govor mržnje ima nebrojano mnogo definicija, ali mi najčešće pribegavamo širem shvatanju ovog pojma, podrazumevajući pod tim bilo koji oblik javne komunikacije koji podstiče mržnju, diskriminaciju ili nasilje prema pojedincu ili grupi. Govor mržnje i štetni govor, kako ovu pojavu najčešće opisujemo, uglavnom targetira ljude na osnovu identiteta ili pripadnosti nekoj grupi, međutim često je vrlo perfidan jer ne dolazi uvek upakovan u lako prepoznatljive uvrede i pogrdne reči, međutim jednaku štetu nanosi i tako skriven ’između redova’", navodi Anja Anđušić za Boom 93.

Dodaje da je ono što takođe moraju uzeti u obzir kada na Institutu razmatraju da li je nešto govor mržnje ili samo slobodno izražavanje sopstvenog stava je kontekst u kome je nešto izrečeno, kao i sa kojom namerom je izrečeno na taj način.

Na pitanje koje su najčešće ciljne grupe govora mržnje u srpskim medijima Anja Anđušić odgovara da rezultati njihovog monitoringa već nekoliko godina u kontinuitetu pokazuju je da govor mržnje na rodnoj i etničkoj osnovi apsolutno prednjači.

“Gotovo polovina svih slučajeva koje smo zabeležili targetira žene i manjinske etničke grupe, najčešće Albance, Hrvate, Bošnjake i Rome”, navodi naša sagovornica.

Ističe da, iako ova statistika ne varira mnogo, ono što jesu zabeležili jeste značajan porast targetiranja političkih protivnika, već od polovine 2022. godine do kraja 2023. u odnosu na prethodnih godinu i po dana.

“Od pada nadstrešnice do danas ovaj trend se dodatno intenzivirao, pa tako u više od 70% zabeleženih slučajeva štetnog govora i govora mržnje od tog dana do danas imamo element političkog targetiranja”, rekla je Anđušić.

Osim roda i etničke pripadnosti, prema njenim rečima, treća najčešće targetirana kategorija je seksualna orijentacija.

“U ovakvim slučajevima primećujemo veću učestalost govora mržnje prema LGBTIQ+ zajednici tokom Prajda ili kada je u javnosti više zastupljena tema prava LGBTIQ+ osoba. Tokom negativne medijske kampanje o Evroprajdu 2022. godine zabeležen je još veći porast govora mržnje nego drugih godina”, kaže Anđušić.

Upitali smo je u kojim medijima je uočeno najviše govora mržnje i da li ga ima čak i u onim medijima koji se smatraju profesionalnim.

“Naša metodologija ne razdvaja medije na ovaj način, već svi zabeleženi slučajevi govora mržnje čiji je izvor medij ili novinar ili novinarka spadaju u istu kategoriju. Ono što možemo da kažemo je da su mediji zajedno sa političarima i političarkama, odnosno osobama na javnim funkcijama najčešći generatori govora mržnje u Srbiji. I profesionalni mediji ponekad pogreše, jer u njima rade ljudi, a ljudi greše, ali ovo se ne može porediti sa ogromnom količinom štetnog sadržaja i govora mržnje koju nalazimo u tabloidima i na njihovim portalima, ali i na televizijama sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, koje za to gotovo nikada ne snose posledice”, objašnjava Anđušić.

Govoreći o posledicama govora mržnje, navodi da se svako drugačije nosi sa situacijom u kojoj je direktna meta govora mržnje, a pogotovo ukoliko je meta dugoročnog targetiranja u medjima i na društvenim mrežama, kao što je i trenutno slučaj sa mnogim studentima, aktivistima, profesorima i drugima koji su uključeni u proteste.

“Svako ko je ikada dobio hejt komentar na mrežama zna kakav je to osećaj u stomaku. U najmanju ruku, to je nelagodnost i preispitivanje sopstvene vrednosti, a može uzrokovati i ozbiljan stres i traumu kod ljudi. Čak i ukoliko racionalno ne poverujemo u tvrdnje iznesene u hejt komentaru, sama konzumacija takvog sadržaja, čak i kada nije direktno usmeren ka nama ostavlja posledice na našu psihu”, rekla je Anđušić.

Dodaje da u nekim slučajevima, govor mržnje može dovesti i do socijalne isključenosti, stigmatizacije i ugrožavanja lične bezbednosti.

“Normalizacijom ovakvog sadržaja u javnosti normalizujemo i agresiju prema pojedincima ili grupama što može rezultirati i nasiljem, kao što i jeste nebrojano puta”, kaže naša sagovornica.

Posebno ističe da je, s obzirom na količinu govora mržnje u javnom prostoru ključno da i građani i građanke reaguju na njega.

“Iako su mehanizmi za prijavljivanje ovakvog sadržaja često nedovoljno efikasni, oni postoje i važno je da ih koristimo kako bismo makar smanjili količinu ovakvog sadržaja i što je još važnije pokazali da je neprihvatljiv. Građani i građanke mogu da upućuju žalbe Savetu za štampu i Regulatornom telu za elektronske medije na govor mržnje u sadržajima tradicionalnih medija, a na sajtovima ovih institucija postoje detaljna uputstva o podnošenju žalbi”, navodi Anđušić.

Kada su u pitanju društvene mreže, kako objašnjava, na svakoj platformi postoje opcije za prijavu govora mržnje u komentarima i na objavama korisnika.

“Moguće je prijaviti i profile koji proizvode isključivo ovakav sadržaj. Regulativa platformi, ali i (samo)regulacionih tela je takva da će prijave govora mržnje češće biti prihvaćene ukoliko takav sadržaj targetira lično pojedinca koji ulaže žalbu”, rekla je Anđušić.

Još jedna aktivnost Instituta za medije i različitost jeste i organizovanje radionica medijske pismenosti.

Prema rečima Ivane Jovanović, radionice o prepoznavanju i borbi protiv govora mržnje organizuju za studente i studentkinje novinarstva, mlade novinare i novinarke, ali i za srednjoškolce i srednjoškolke.

“Na našim radionicama trudimo se da im pomognemo da jasno razlikuju govor mržnje od uvredljivog govora, da razumeju do kakvih posledica on može da dovede (poput zločina iz mržnje), ali i da nauče kako da se zaštite i prijave govor mržnje, kao i kakva je uloga medija u svemu tome”, navodi Jovanović.

Pitali smo je koliko su, na osnovu iskustva sa radionica, mladi svesni ove pojave.

“Mladi su svesni govora mržnje, susreću se sa tim svakodnevno u medijima, na društvenim mrežama i na ulici. Ipak, primećujemo da su na njega u velikoj meri oguglali i da ga često poistovećuju sa uvredljivim govorom. Nažalost, veliki broj mladih ne veruje da je borba protiv govora mržnje efikasna, a ponekad ni da je potrebna, već smatraju da je bolje da „očvrsnu“ i nauče da ne reaguju na govor mržnje kada su oni meta”, zaključuje Jovanović.

Istraživanja govora mržnje u srpskim medijima pokazuju da medijski prostor u Srbiji vrlo često ne predstavlja prostor za dijalog, argumentovano informisanje i poštovanje različitosti. U takvom prostoru od ključne je važnosti da građani umeju da prepoznaju štetan sadržaj. Upravo zbog toga je govor mržnje nezaobilazna tema kada je reč o medijskoj pismenosti. Osoba sa razvijenim kritičkim mišljenjem i osoba sa razvijenim veštinama medijske pismenosti jedna je od najvažnijih karika u borbi protiv širenja mržnje, dezinformacija i netrpeljivosti u javnom prostoru.

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Boom93 realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom medijskom sadržaju ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.