Vučić i Milošević - slične poruke, rečnik, ikonografija, a tu su i druge paralele koje ih spajaju

Isto mesto, slična scenografija, slične poruke - kao krajem devedesetih godina, kada je režim Slobodana Miloševića pokušavao da pokaže snagu pred pad. Kroz arhivske snimke i izjave N1 je uporedio političke slike iz dva različita vremena.
 
Nedavni dolazak predsednika ispred Skupštine neodoljivo podseća na sliku staru skoro tri decenije - inauguraciju Slobodana Miloševića 1997. godine. Sve je tu, crveni tepih, mahanje navodno spontano okupljenim pristalicama, kretanje uza stepenice pa vraćanje na dodatnu dozu ljubavi sa "običnim" narodom.
 
"To je ta ikonografija, potreba da se pred domom Narodne skupštine okupi što je moguće veća masa ljudi, da se pokaže neka - kako se tada govorilo - plebiscitarna podrška rukovodstvu zemlje. Mislim da je to i sada slučaj. To je u prirodi svih autoritarnih režima da, kada su u krizi, pokušavaju da obezbede tu vrstu privida velike podrške", kaže za N1 istoričar Srđan Milošević.
 
Nije samo ikonografija, reakcija na kritike je doslovno identična. Protivnici su se onomad zvali stranim plaćenicima, a danas blokaderima. I jedni i drugi bili su na istoj misiji.
 
"Pripadnici vrha Demokratske opozicije Srbije, novcem unesenim u zemlju, potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost", govorio je tada Slobodan Milošević.
 
"Domaći PDV nam je za 5,5 milijardi manji - direktno vezano sa nasiljem blokadera i terorom kroz koji naša zemlja prolazi", izjavio je Aleksandar Vučić.
Kada se devedesetih pojavila ideja o prelaznoj ekspertskoj vladi, narod je ostao kratkih rukava. Vlast je nakon krize posle studentskih protesta 1996. u prvi plan izgurala nekadašnjeg direktora Narodne biblioteke koji je Miloševiću poslužio kao produžena ruka.
 
"Zaklinjem se da ću sve svoje snage usmeriti ka odbrani Ustava i zakona", zakleo se nekadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović.
 
Prethodne nedelje zakleo se i novi premijer Srbije Đuro Macut.
 
"Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji", rekao je Macut.
 
I ideja za izgradnju šatorskog naselja za sabor pristalica vladajuće partije deluje kao kopija Vidovdanskog sabora, masovnog opozicionog skupa koji je 1992. trajao nedeljama upravo ispred Skupštine Srbije. Ali slike koje se danas šalju iz centra Beograda ne deluju autentično, smatra istoričar Milošević.
 
"To se pokazuje kao uzaludan napor, sve to deluje vrlo veštački, vrlo jadno na mnogo načina, tako da mislim da je to slika dva autoritarna režima koji su u različitim spoljnopolitičkim kontekstima, različitim društveno-ekonomskim prilikama, ali koji se u političkom smislu ponašaju identično", objašnjava istoričar.
 
"Milošević je prezirao sopstveni narod i bilo mu je svejedno da li ga neko voli ili ne voli, sem Mire, njegove supruge. Za razliku od toga, Aleksandar Vučić takođe prezire sopstveni narod, ali bi želeo da taj isti prezreni narod njega voli, obožava", navodi politički analitičar Aleksandar Popov.
 
Identične, i to gotovo doslovno, jesu i poruke usmerene ka kritičarima. Ovo je Milošević izgovorio samo nekoliko dana pre nego što će izgubiti na izborima: "Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije".
 
Slično govori i Aleksandar Vučić: "Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije".
 
Čim krene mantra o domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, deluje da režim zna da mu se približio kraj, smatra politički analitičar Popov.
 
"Milošević je predosećao, a čini mi se da i Vučić vidi da se na neki način približava kraju ovakve vladavine kakva je do sada bila. Njima je potrebno da u toj situaciji bar izmisle neke spoljne ili unutrašnje neprijatelje, da Srbiji preti opasnost velika i šta sad vi unutra talasate kada treba da budemo saborni i da se branimo", navodi Popov.
 
U situacijama kad je gubio kontrolu nad političkim nezadovoljstvom, Milošević je vadio pendreke. Iako danas policija stoji po strani, građane gaze i premlaćuju neki drugi ljudi - neretko i javni funkcioneri.

"Toga u Miloševićevo vreme nije bilo. Svaki policajac bi imao uniformu, mogao si da mu pročitaš ime, znao si ko je pred tobom. Ovaj put su tu i kapuljaši, tu su ljudi iz paravojnih ili parapolicijskih, ja ne znam kojih snaga, tako da ovo traje u kontinuiutetu, što nije bilo u Miloševićevo doba", kaže Popov.
 
Kao studenti danas, devedesetih su tadašnji akademci takođe pešačili od grada do grada. Na putu su dočekivani sa posluženjem i oduševljenjem meštana sela kroz koja su prolazili pre dolaska na odredište.
 
Jedan od najznačajnijih elemenata kritike bilo je izveštavanje prorežimskih medija. Glavni krivac za stanje u društvu bila je državna televizija koju su gađali jajima. Danas, RTS je javni servis koji građani plaćaju, a sama blokada protiče bez ijednog incidenta.