Koliko se plaća radni sat u zemljama EU, a koliko u Srbiji

Sudeći prema podacima sajta Eurostat najviše je sat plaćen u Luksemburgu – 55,2 evra. Slede Danska 50,1 evro, Belgija 48,2, Holandija 45,2, Austrija 44,5, Francuska 43,7, Nemačka 43,4, Irska 42,5, a na 10. mestu je Švedska sa 40,3. Finska je sa 37.7 evra poslednja zemlja čija je satnica veći od EU proseka koji iznosi 33.5.

Odmah ispod su Italija (30.9) i Slovenija (27.1), dok je u 13 zemalja EU plaćeni sat ispod 20 evra. Poslednja tri mesta zauzimaju Mađarska 14.1, Rumunija 12,5 i Bugarska 10,6 evra. U Grčkoj i Hrvatskoj cene sata su gotovo identične 16.7 i 16.5 evra.

Kao i ranijih godina, zemlje centralne, istočne i južne Evrope imaju najniže troškove rada i nivoe plata.

Kada su u pitanju zemlje van Evropske unije postoje različiti primeri. U Norveškoj sat se plaća 53,7 evra, a na Islandu 53.0 evra, navode podaci Eurostata.

A Srbija?
Nadnica za sat vremena rada u Srbiji, prema ovom obračunu iznosi 11,4 evra. To je za nepun evro više od Bugarske, koja je na poslednjem mestu istraživanja. Kako je navedeno, u prosek se ubrajaju zarade državne administracije, odbrana, obaveznog socijalnog osiguranja.

Interaktivnu mapu možete da vidite ovde.

Kako je N1 nezvanično saznao u Republičkom zavodu za statistiku, precizno poređenje podatke o zaradama u Evropskoj uniji i Srbiji nije moguće jer se primenjuje drugačija metodologija, a podaci se ne šalju Eurostatu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna „bruto 1“ zarada – u koju se ubrajaju doprinosi zaposlenog, u  januaru 2025. godine iznosila je 148.440 dinara. To znači da je na 176 radnih sati, vrednost jednog iznosi 843 dinara, odnosno 7,2 evra. Prema „bruto 2“ zaradi gde se računaju doprinosi i radnika i poslodavaca iznosi 171.876, što znači da se po satu zaradi 976 dinara, odnosno 8,3 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije.

Realna kupovna moć menja tabelu
Osim primanja, ulogu u standardu određuje i visina cena, čime se dobija realna kupovna moć.

Sotirija Teodoropoulou, šefica odeljenja za za zapošljavanje i socijalnu politiku u Evropskom sindikalnom institutu (ETUI), naglasila je da ako su troškovi izraženi u standardima kupovne moći (PPS), dispariteti u troškovima rada su ograničeniji”

“Odnos maksimuma i minimuma među zemljama EU u tom slučaju pada na nešto više od dva puta, u poređenju sa više od pet puta kada je u pitanju nominalni iznos”, rekla je Teodoropoulou za Euronews.

 Eurostat
Razlika u ceni rada se smanjuje kada se meri i PPS (standardi kupovne moći).

Među zemljama EU troškovi rada po satu kreću se od 19,1 evra u Bugarskoj do 40,3 u Belgiji.

Iako je Norveška i u ovom slučaju na vrhu ukupne evropske liste sa 40,7 evra, a zemlje Baltika i Balkana i dalje na dnu, jaz je osetno manji nego kad su u pitanju nominalne satnice. Menja se i raspored država. Posle Belgije, slede Francuska sa 40,1 koja je po nominalnoj satnici šesta, pa Nemačka (39,8) koja je bila sedma. Slede Austrija (37,7), Holandija (37,3), Luksemburg (36,6), pa tek onda Danska (34,8) gde se nominalno zarađuje najviše. U top 10 nalaze se još Švedska (32,8), Italija (31,4) i Slovenija (30,2).

Razliku u standardu prave i troškovi rada koji nisu plate i dnevnice odnosno „ne-plate“, koji su uglavnom socijalni doprinosi i porezi koji se odnose na zapošljavanje.

Udeo troškova koji se ne odnose na plate u ukupnim troškovima rada uveliko varira širom Evrope, u rasponu od samo pet odsto u Bugarskoj i Litvaniji do 32 odsto u Francuskoj i Švedskoj, dok je prosek u EU bio 25 odsto u 2024. godine.

Đulija de Lazari (Giulia De Lazzari), ekonomistkinja Međunarodne organizacije rada (ILO), primetila je da je u zemljama kao što su Francuska i Švedska sistem socijalne zaštite dizajniran da bude univerzalan i sveobuhvatan, pružajući širok spektar beneficija. Oni obuhvataju duže i bolje nadoknađene periode porodiljskog, očinskog i bolovanja, kao i obimnije osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

„Znatan deo ovih beneficija se finansira direktno kroz doprinose poslodavaca“, rekla je de Lazari.

Pored vodećih zemalja, udeo troškova koji se ne odnose na zarade visok je u Austriji, Italiji i Španiji, dok je u zemljama, poput Rumunije i Bugarske veoma nizak.

De Lazari navodi da su troškovi koji se ne odnose na plate veoma značajni u varijacijama u troškovima rada. U pitanju je nekoliko faktora.

„Ekonomska struktura i produktivnost pošto veća produktivnost omogućava zemljama da izdrže veće plate, a time i veće troškove rada po satu. Institucije tržišta rada, odnosno prisustvo i snaga sindikata, obuhvat i dubina kolektivnih ugovora, kao i nivo zakonom propisanih minimalnih zarada značajno utiču na zarade i posledično, troškove rada. Na kraju stu su troškovi života i nivoi cena – zemlje sa višim nivoima potrošačkih cena generalno pokazuju veće nominalne plate“, zaključuje De Lazari za Euronews.com.