Matić: Tura kroz Evropu je buđenje dijaspore (VIDEO)

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Radio Boom93 (@radioboom93)

Tura do Strazbura nije prva akcija u kojoj su učestvovali studenti biciklisti. Biciklima su studenti odlazili na proteste koji su organizovani u različitim delovima Srbije. Prva takva vožnja organizovana je 31. januara, kada su studenti biciklisti iz Beograda vozili do Novog Sada. Od samog početka Aleksa Matić učestvuje u organizaciji ovih akcija.

“Pre prve vožnje 31. januara, studenti ETF-a su pozvali mene i par mojih prijatelja da im pomognemo oko organizacije same vožnje do Novog Sada. Mi smo videli da ta vožnja broji mnogo više ljudi nego što smo mi zamišljali. Mislili smo da će biti nekih 300 studenata koji će poći do Novog Sada. Međutim, taj broj se pretvorio u 700 do 800 biciklista i bila je potrebna velika logistička podrška studentima, što su oni puno cenili. Mi smo od tog trenutka zaključili da je jedino mesto na kome treba biti – uz studente i da im treba pomagati im u njihovim akcijama”, kaže Aleksa. 

Kako kaže, nakon prve vožnje, učestvovali su i vožnjama do Kragujevca, Vršca i Niša, kako sa studentima, tako i u sopstvenoj režiji. 

“Kada se pojavila akcija do Strazbura, poslali smo studentima naše linkove kako bismo prošli njihov test i napisali razloge zašto mislimo da bi značilo i njima da budemo uz njih, a ispostavilo se da je značilo mnogo i nama”, navodi Aleksa.

Šta je najveći utisak sa Ture do Strazbura, prema njegovim rečima, zavisi od trenutnog raspoloženja.

“Utisaka je bilo toliko puno – od dijaspore koja nas dočekuje, ljudi koji dele svoje razloge zašto su van zemlje i kako žele da je podrže, preko tog bratstva koje se iskazalo kroz vožnju sa svim ljudima koji su učestvovali u celoj akciji, do samog cilja kome smo išli i bili nekako zajedno u toj misiji. Mislim da će biti potrebno svima nama neko vreme da se sama avantura svari na pravi način i da proistekne jedinstven utisak”, kaže Aleksa. 

Govoreći o ljudima iz dijaspore koji su ih dočekivali u gradovima kroz koje su prolazili, Aleksa ističe da su bili divni i pomagali im oko svega što je bilo potrebno.

“Stvarno su bili deo toga i mi smo tako i govorili od početka. Mi smo svi zajedno u ovome i to je i poenta – ujedinjavanje svih nas. Mislim da sama tura kroz Evropu, ne nužno do samog Strazbura i onoga što Strazbur predstavlja, jeste buđenje dijaspore, pokazivanje njima da nisu zaboravljeni, da su i oni deo naše zemlje na neki način još uvek i da je njihovo korenje i dalje jako”, smatra Aleksa. 

Kako kaže, često su kasnili i u gradove stizali kasno uveče, ali bi ih ljudi iz dijaspore uvek sačekali, odveli u njihove domove i poslužili večerom. 

Iako su bili premoreni od puta, razgovori sa ljudima iz dijaspore su trajali i do tri ujutru. 

“Naravno, bila je, ne mogu da kažem naša dužnost, ali potreba da ljudima koji su ti pokazali taj stepen gostoprimstva, posvetite malo vremena i da ih čujete. Ispostavlja se da su to jako interesantni, divni ljudi koji imaju stvarno svoje kompleksne razloge zašto su tamo gde jesu, kako žive”, kaže Aleksa. 

U samoj Srbiji, kao i svaka studentska akcija, ni Tura do Strazbura nije prošla bez negativnih komentara botova, ali i narativa koji dolazi od političkog vrha. Naime, predstavnici vlasti uz prorežimske medije govorili su kako su u pitanju lažni biciklisti, koji su sve vreme prevoženi kombijem.

“U početku nismo obraćali previše pažnje. Bilo je nekako simpatično i davalo je na težini. Sam čin da ti predsednik, bivša premijerka i ostali ministri govore kako niste vozili, daje ipak na snazi tome što stvarno vozimo. Ljudi i dalje ovde imaju nepoverenja prema tome šta smo radili i koliko smo vozili. A zapravo smo mi, kao jedno jedinstveno bratstvo, sestrinstvo tamo zajedno, i to veoma lako, na kraju dana ipak svaki problem prebrodili. Davalo je neki ponos celoj našoj akciji”, navodi Aleksa. 

Osvrnuo se na to kako su prelazili zahtevnije rute. 

“Imali smo i te trenutke kada bi naišlo malo teže brdo za penjanje i kada smo pevali pesmice ’Dajte brdo da se penjemo’. Kroz takve neke gestove smo pokazivali naš odnos prema celoj toj teškoj vožnji, kako bi je nazivali u medijima”, kaže on. 

Negativni komentari su im, kako dodaje, davali razlog da se smeju i zabavljaju na račun ljudi koji sve mogu da obesmisle. 

“Smatrali smo da će ljudi koji obesmišljavaju sve 13 godina, naravno, obesmisliti i nešto ovako, tako da se tome ne daje težina”, ističe naš sagovornik. 

Razgovarali smo i o reakciji Evrope na studentske zahteve.

“Imali smo dva prijema u Evropskom parlamentu kod tri poslanika i imali smo nakon njih sa Evropskim centrom za mlade, sa Bjornom Bergijom sastanak iza zatvorenih vrata, tj. bio je zatvoren za medije. U oba slučaja bila je predstavljena situacija u Srbiji i predato pismo sa našim dopisom, a u drugom je bilo i razgovora od jedno sat i po vremena u formi pitanja i odgovora sa njihovim visokim zvaničnicima” kaže Aleksa.

Prema njegovim rečima, evropski zvaničnici svesni su onoga što se u Srbiji dešava, ali su njihove mogućnosti limitirane.

“Oni imaju i druge zemlje u Evropskoj uniji na koje pokušavaju da izvrše pritisak za određene slobode u medijima, način upravljanja, vladavinu prava i demokratijom. Zaključak je bio onaj koji je rekla i francuska evroposlanica – ’ovo ipak mora da pođe od vas’”, navodi on. 

Ono što izdvaja kao jedan od utisaka jeste upravo to što su studenti toga svesni.

“Njima put u Strazbur nije bio ’otići ćemo kod poslanika i ispričati našu tužnu priču i oni će magičnim štapićem promeniti ovo sve’. Ne. Od početka se znalo zapravo da je i dijaspora jedan od glavnih delova. To pumpanje samog intenziteta i motivacije ljudi ovde da akcija postoje, studenti su sve isplanirali. Strazbur kao Strazbur jeste jedan lep gest i pokazatelj da mi cenimo evropsku zajednicu i vidimo našu zemlju u njoj, ali isto tako da je ipak bitniji sam naš narod i naše stanovništvo koje živi i preko granice. 

Nakon Ture do Strazbura studenti su organizovali i akciju štafetnog ultramaratona do Brisela.

Govoreći o ovoj akciji, Aleksa navodi da nije mačiji kašalj trčati ultramaraton, ali da su studenti veoma lepo logistički organizovani i atletski spremni.

“Mislim da samo planine ne mogu da preskoče, ali verovatno bi i za to našli način”, kaže on. 

Na pitanje kako vidi budućnost studentksih protesta Aleksa kaže da se oni sve više zahuktavaju. 

“Imam tu privilegiju da pričam iz ugla nekog ko nije student, pa mogu i u svoje ime. Naravno ne želim u bilo kom trenutku da namećem svoje ideje njima, ali smatram i vidim među njima iz ove vožnje  da se ovo polako oblikuje u neku konkretnu političku misao i drago mi je zbog toga. Mislim da su i oni svesni da akcije u nekom trenutku mogu imati i imaju svoj domet, ali nakon toga ovoliko dubok problem mora da se konkretizuje nekim direktno političkim rešenjem, jer, nažalost, imamo situaciju u zemlji da se mnoge stvari ignorišu”, smatra Aleksa.

Podsetimo, studenti u blokadi u Beogradu sinoć su objavili da traže vanredne parlamentarne izbore. Više o tome na LINKU.

Kada je u pitanju podrška građana, Aleksino mišljenje je da su mnogi ljudi izneverili studente. 

“Mislim da su mnogi ljudi apatični i da su očekivali od studenata 15. marta da promene sve. Mislim da su studenti u pravu jer zaista vide dubinu problema i koliko je dubok ovaj karijes i koliko se 13 godina kroz medije i kriminal zapravo upravlja ovom zemljom. Petnaesti mart nije bio 5. oktobar i 5. oktobra neće biti onakvog kakvog ljudi očekuju ovde. Mislim da su u toj apatičnosti i defetizmu ljudi pribegli da samo okreću glavu na svoju. Nažalost, očekivalo se previše samo od prosvete i studenata da reše ovaj problem. Ovo je problem za koji svi moraju da se založe i za koji svi moraju da podnesu neku žrtvu”, navodi Aleksa. 

U razgovoru smo se osvrnuli na nedavni događaj ispred Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, kada su, kako piše 021, pripadnici policije tukli su pendrecima građane i studente koji su blokirali ovaj fakultet. Dekan DIF-a Patrik Drid je, na kraju, ispraćen uz uvrede i polivanje vodom.  

“To je po meni jedna od najgorih katastrofa, način na koji se krši autonomija univerziteta, prvenstveno kroz pozivanje policije pod nekim raznim izgovorima, onda i visoki zvaničnici vladajuće partije koji govore kako je policija trebala da upotrebi veću silu”, kaže Matić. 

U ovom incidentu studentkinja Katarina koja je vozila bicikl do Strazbura zadobila je blagi potres mozga. 

“Pozdrav za Kaću. Mislim da je Kaća jedna jako snažna devojka koja je pretrpela udarac i dobila potres mozga, a sutradan se već našla ponovo na ulici da se bori za stvari u koje veruje i u kojima je dosledna do kraja”, navodi Aleksa.

Odgovor vlasti na studentske akcije, prema Matićevim rečima, jeste dizanje tenzije.

“Odnos vlasti koja postavlja ministra za prosvetu Dejana Vuka Stankovića koji priča kako će tako rešavati stvari – to je odgovor vlasti, to je katastrofa. To samo diže tenzije. Mi imamo 1. maj u Beogradu gde se ljudi namerno okupljaju u tom njihovom ograđenom delu sa šatorima. Dizanje tenzija iz svega i jasan odnos države prema studentima samo je pokazatelj da podrška mora da počne i da dođe sa svih strana,

da se ljudi uključe i da veruju u ovo. Trajaće, ali nemoj da je neko spustio tenziju. To je mantra”, zaključuje Aleksa Matić.