Učenici na radionici o inkluzivnom obrazovanju

Radionicu je vodio Milan Janković, izvršni direktor Asocijacije, koji je istakao da je cilj bio da se učenicima približi inkluzija ne samo kao teorijski koncept, već i kao svakodnevna praksa. Profesorka  Vera Rajović, jedan od pionira zagovaranja inkluzivnog obrazovanja podelila je deo svog velikog iskustva na ovom često nevidljivom polju. 

Janković kaže da, iako se inkluzija u obrazovanju i društvu formalno promoviše, međutim najveći broj osoba sa hendikepom je zapravo „nevidljiv“ društvu, i nema razumevanja za njihove potrebe. 

Najčešći primeri nevidljivih hendikepa su osobe koje žive sa dijabetesom, mentalnim stanjima poput anksioznosti i depresije, ili hroničnim zapaljenskim bolestima, naročito digestivnog trakta. Sve su to stanja koja zahtevaju razumevanje, podršku i konkretna prilagođavanja.

Janković ističe da upravo zato, Asocijacija zagovara pristup bez etiketiranja.

„Ne kažemo “dijabetičar”, već “osoba sa dijabetesom”. Time priznajemo individualne potrebe  bez svođenja identiteta na zdravstveno stanje. To znači da smo svesni da ta osoba Ima različite režime kada je u pitanju ishrana, funkcionisanje, da mora u određenom periodu da uzme hranu kako ne bi došlo do hipo ili hiperglikemije, a to su zaista ozbiljna stanja.”, objašnjava Janković.

Osim fizičkih barijera, kao što su nepristupačni ulazi ili javni prevoz, još opasnija i učestalija je indirektna diskriminacija odnosno kada sistem ne stvara uslove za ravnopravno učešće osoba sa hendikepom u obrazovanju, radu, kulturi i društvenom životu.

“Direktan oblik diskriminacije je da kada osobama sa hendikepom nije omogućeno da koriste prevoz, da posećuju događaje jer im nije pristupačan ulaz, a ono što je značajnije jeste da je mnogo veći broj osoba sa hendikepom žrtva indirektnog oblika diskriminacije, a to znači da im nisu obezbeđeni uslovi  da mogu da budu aktivni učesnici iz nekih aktivnosti iz oblasti javnog života, zabave, rada itd. Nedostatak pristupačnih materijala, poput uvećanih fontova za osobe sa oštećenjem vida ili disleksijom, ili nedostatak personalne asistencije, dovodi do isključivanja i osećaja da neko "nije pozvan" da učestvuje”,  navodi Janković.

Organizacija zato aktivno radi na podizanju svesti i praktičnom omogućavanju inkluzije, od tehničke pomoći do edukacije različitih aktera.

Poseban akcenat Janković stavlja na obrazovni sistem, koji se, uprkos zakonskim reformama, i dalje u velikoj meri oslanja na zastarele modele.

“Pre 2010. godine, većina dece sa hendikepom školovana je u specijalnim školama, često van mesta stanovanja, čime su deca bila fizički i emocionalno udaljena od svojih porodica. Čak i srednje škole su se birale prema vrsti hendikepa, a ne prema interesovanjima i talentima učenika, kaže Janković.

Ova praksa, kako objašnjava, dodatno je hranila narativ o „niskim aspiracijama“ odnosno deca su se rano učila da "ne mogu više", da nisu predviđena za visoko obrazovanje, uprkos sopstvenim potencijalima. To je fenomen koji se zove “samoispunjavajuće proročanstvo”.

Akademska inkluzivna asocijacija nastoji da razbije ove obrasce. Njihov pristup podrazumeva ne samo borbu protiv diskriminacije, već i konkretne korake ka stvaranju sistema u kojem svako dete i svaka osoba ima mogućnost da ostvari svoje ambicije.

“Podrška ne može biti univerzalno šablonsko rešenja. Mora biti prilagođena konkretnim ljudima, situacijama i potrebama. Samo tako možemo govoriti o pravoj inkluziji – zaključuje Janković.

Radionice su održane u okviru projekta "Putem jednakih prilika" koji je podržan od strane EU Resurs centra za civilno društvo u Srbiji.