Kako indijski kabadi klub menja živote devojaka

Minin pogled kreće se levo-desno dok traže neuhvatljivi trenutak kad će moći da odigra svoj potez.

Ona se bavi kabadijem, indijskim kontaktnim sportom koji se sada igra u više od 50 zemalja širom sveta.

Kabadi se igra između dva tima, svaki sa po sedam igrača.

Pojedinci na smenu trče na protivničku polovinu terena da bi tagovali protivnike i vraćaju se na vlastitu polovinu pazeći ne budu oboreni na zemlju.

Ali za 14-godišnju Minu, ovo je više od pukog osvajanja poena.

Ovaj sport nudi bekstvo iz sputanog, ruralnog života i otvora joj čitav svet mogućnosti.

„Osećam se drugačije dok igram", kaže ona sramežljivo, boreći se da nađe prave reči.

„U tom trenutku ja nisam Mina koja je vezana za kućanske poslove, pod teretom pritisaka i očekivanja. Tu smo samo ja i moja protivnica... Osećam se kao da sam moćnija od devojaka koje ne igraju."

Mina živi na obodu malog plemenskog sela Kušodi, oko 230 kilometara od finansijske prestonice Indije Mumbaja, gde se životi devojaka tradicionalno vrte oko kućanskih poslova, braka i dece.

Ali pre 15 godina, grupa nastavnika iz seoske škole odlučila je da devojčicama pruži više mogućnosti.

• „Seksistička“ kontrola odevanja žena na sportskim terenima
• Fudbalerke se češće povređuju jer nose opremu pravljenu za muškarce
• Zašto je važno da se devojčice bave sportom

„Imam ćerku. Želim da ostvari razne stvari u životu, da proživi najbolji život koji može, da postane neko", kaže jedan od njih, Dadži Radžguru.

„Zašto devojčice ne bi mogle da igraju kabadi i da od toga da naprave karijeru?"

I zato su on i njegove kolege, koji su igrali kabadi kad su bili mlađi, pomislili da bi bilo dobro naučiti lokalne devojke da igraju.

Sakupili su svoju ušteđevinu – 5.000 rupija (60 američkih dolara) – ubedili školu da im dozvoli da koriste njeno dvorište i otvorili ono za šta veruju da je bio prvi čisto ženski kabadi klub u regionu.

U prvi mah su se pridružile samo dve devojčice, koja su bile učenice u školi.

„Roditelji nisu bili spremni da dozvole njihovim devojkama da igraju kabadi, jer je to značilo provođenje mnogo vremena daleko od kuće", kaže on.

„Takođe su se brinuli zbog uticaja koji bi to moglo da ima na potencijalni brak njihovih ćerki", jer porodice tradicionalne ne odobravaju izlazak devojaka i njihov povratak kući kasno uveče.

Dadži i njegove kolege išli su od vrata do vrata uveravajući roditelje da će njihove ćerke biti bezbedne igrajući kabadi na treninzima pre i posle škole.

Oni su ih uverili da će nadzirati njihove devojčice na pravi način i da im neće dozvoliti da im dečaci odvraćaju pažnju.

Ispočetka bi nastavnici pokupili devojke iz njihovih domova i odbacivali ih do škole, ali kako je njihov broj rastao, više nisu mogli to da rade.

Sada ima tridesetak devojaka u klubu, a procenjuje se da je ukupno oko 300 njih treniralo sa njima otkako su počeli sa treninzima, među njima i Dadžijeva vlastita ćerka.

Neke počinju da igraju još sa sedam godina.

Poput ostalih članova kluba, Mina trenira dva sata pre škole i dva sata kad se završe svih časovi.

Ona mora da pođe iz kuće u zoru i ne vraća se sve dok ne padne mrak.

„Odlazim sama i ujutro je mrak. Nekada sam se plašila, da bi neko mogao nešto da mi uradi. Moja porodica mi tada nije pružala podršku, a još uvek su nezadovoljni mojom odlukom da postanem sportistkinja", kaže ona.

Ali ona istrajava, inspirisana članicama kluba koje su briljirale tokom godina i pridružile se državnim timovima ili lokalnim ligama.

Sidi Čalke i Samrin Burandkar bile su u prvom kontingentu devojčica koje su trenirale u klubu oko osam godina.

Danas, sa 25 godina, one igraju u profesionalnoj ligi i finansijski su samostalne.

Ispočetka su njihove porodice mislile da je igranje kabadija samo faza koja će ih proći, a kad su žene odlučile da od toga naprave karijeru, njihovi roditelji nisu bili presrećni.

Na njih se još uvek vrši pritisak da se udaju, ali su njihove porodice istovremeno ponosne što ovim ženama ide dobro.

• „Istorijski" podvig: Prva trans fudbalerka zaigrala na Svetskom prvenstvu
• Vimbldon 2022: Menstruacija, tenis i tradicija nošenja belog
• https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-66263087

„Niko u mojoj porodici ne zarađuje toliko kao ja", kaže Samrin.

„Danas živim u velikom gradu i sama donosim vlastite odluke. U zajednici iz koje potičem teško je za devojke da pokušaju da postignu ono što žele. Ovde sam gde sam samo zbog kabadija", kaže ona.

Sidi igra u istom timu kao i Samrin – njihovo prijateljstvo je proisteklo iz kabadija.

One su proputovale Indiju na turnirima, osvajajući medalje i šampionate.

„Mogla sam to da radim samo zbog kabadija. Inače bih se udala i završila u kući mog muža perući sudove", kaže Sidi i obe se smeju, naizgled s olakšanjem znajući da su izbegle ovu sudbinu.

Briljiranje u sportovima u Indiji može takođe da pomogne igračima da dobiju zaposlenje u javnom sektoru.

Indijske države dodeljuju poslove vrhunskim sportistima, garantujući im primanja čak i nakon što su aktivne sportske godine igrača ostale iza njih.

Mnoge ruralne devojke počinju da se bave sportom sanjajući da steknu finansijsku samostalnost preko ovih poslova.

To može da im pomogne i da steknu veće poštovanje i osećaj identiteta.

„Kad smo započinjali sa sportskim klubom, niko nije pridavao značaj ovim devojčicama. One su uvek bile građanke drugog reda u vlastitom domu, u društvu", kaže Vilas Bendre, mladi trener u klubu.

„Ali smo shvatili da kad se ruralne devojke popnu na lestvici u životu preko sporta, njihovi životi se značajno promene. Način na koji govore, na koji se drže, njihov stil života, sve se promeni."

Čak i ako ne postanu profesionalne sportistkinje, mnoge članice kluba dožive da im poraste samopouzdanje i one na kraju uspeju da ubede porodice da im dozvole da idu na fakultet i odlože brak dok ne budu malo starije.

A i zajednica postaje tolerantnija, a kad vide da devojčice treniraju, ljudi se više ne mršte na njih.

Klub finansiraju treneri, ili iz nagradnog fonda koji tim osvoji na turnirima i povremenih donacija.

Većina devojčica je iz siromašnih neprivilegovanih porodica i ne moraju da plaćaju nikakve članarine.

Pored treninga tokom školske godine, klub organizuje i finansira rezidentne sportske kampove u školi preko leta, obezbeđuje hranu kao što su jaja, banane i mleko, i često im plaća lečenje sportskih povreda.

Vremenom su strahovi roditelja bili razvejani, ali kritičari ponekad dovode u pitanje motive trenera.

„Ljudi indirektno govore stvari kao što su: 'Zašto ne trenirate dečake?'", kaže Dadži.

Ali dečaci već imaju sasvim dovoljno prilika, a postoji jaz kad su u pitanju devojčice.

„Mi nismo samo njihovi treneri", dodaje Vilas.

„Povremeno smo im roditelji, usmeravamo ih, disciplinujemo, pokušavamo da im pomognemo da donesu prave izbore."

A Mina zna koji je pravi potencijal ove dragocene prilike: „Želim da budem najbolja napadačica i najbolja kapitenka u indijskom timu za kabadi", kaže ona, usuđujući se da sanja o medaljama, šampionatima i da će ostaviti običan život seoske devojke za sobom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]