'Biće to najveća prevara u istoriji čovečanstva': Kako su lažni Hitlerovi dnevnici obmanuli britansku štampu

U aprilu 1983. godine, nemački nedeljnik Štern i britanski dnevni list Sandej tajms tvrdili su da su se dokopali jednog od najvećih istorijskih otkrića. Radilo se, zapravo, o jednoj od najvećih prevara veka, a skandal koji je usledio koštao je milione i uništio brojne reputacije.

Cenjeni nemački časopis Štern objavio je 25. aprila 1983. godine, pre 42 godine, kako je verovao, najspektakularnije istorijsko otkriće svih vremena: prethodno nepoznate privatne dnevnike Adolfa Hitlera.

Da bi predstavio ovu izuzetnu ekskluzivu svetskoj štampi, nedeljni njuz magazin je za isti dan ugovorio konferenciju za štampu u Hamburgu.

Priča zaista neće izbijati iz svetskih vesti, ali ne onako kao što je časopis zamislio.

Tri dana ranije, Šternov londonski urednik Piter Vikman izjavio je za BBC njuz da su „apsolutno uvereni" da u rukama imaju autentične Hitlerove dnevnike.

„Bili smo ispočetka veoma sumnjičavi, ali ih je grafolog proučio, imali smo eksperta koji je uporedio papir.

„Imali smo istoričare kao što je profesor Trevor-Rope i oni su svi ubeđeni da su dnevnici pravi."

• Šta bi se desilo da Hitler nije poražen
• Kako su Staljin, Ruzvelt i Čerčil na Jalti preoblikovali svet
• Žene koje su probale Hitlerovu hranu

Rukom pisani dnevnici odnose se na vreme od 1932. do 1945. godine, pokrivajući čitav period Hitlerovog Trećeg rajha.

„Postoji 60 dnevnika, izgledaju pomalo kao školske sveske, ali sa tvrdim koricama."

„Imaju pečate spolja sa kukastim krstom i orlom, a unutra, naravno, Hitlerov veoma nečitak gotski rukopis", rekao je Vikman za BBC.

Štern je verovao da njihovo otkriće ima potencijal da preoblikuje sve što je prethodno bilo poznato o nacističkom vođi.

A sadržaj dnevnika je svakako bio prosvetljujući, otkrivajući firerovu malo poznatu osećajnu stranu.

Oni su detaljno opisivali sve, od Hitlerove borbe sa nadutošću i zadahom iz usta, preko pritiska njegove devojke Eve Braun da nabavi karte za Olimpijske igre, do beleške o slanju telegrama Staljinu – „starom liscu" – sa rođendanskom čestitkom.

Sveske su takođe delovale kao da ukazuju, donekle zapanjujuće, na to da je nacistički vođa bio nesvestan da se u njegovo ime sprovodi Holokaust.

Dnevnike je navodno iskopao novinar Šterna Gerd Hajdeman.

Reporter je već odranije u Šternu bio smatran nekim ko je opsednut nacističkim znamenitostima.

Časopis ga je 1973. godine zadužio da napiše članak o trošnoj jahti koja je nekada pripadala Hitlerovoj desnoj ruci Hermanu Geringu.

Hajdeman je potrošio čitavo bogatstvo na kupovinu te jahte i njenu restauraciju.

Takođe je otpočeo ljubavnu aferu sa Geringovom ćerkom Edom, koja ga je upoznala sa velikim brojem bivših nacista.

Preko tih kontakata, ispričao je Hajdeman, uspeo je da dođe do Hitlerovih dnevnika.

Hajdeman je tvrdio da su se u avionu nalazili dnevnici, koji su spaseni posle njegovog pada i odloženi u senaru.

U godinama koje su usledile, dnevnici su pronašli put do istočnonemačkog kolekcionara koji je sada nudio da ih proda.

Novinar je trebalo da pregovara o njihovoj kupovini, nastupajući kao posrednik između istočnonemačkog izvora i Šterna.

Obećanje senzacionalne svetske ekskluzive, koja bi pružila do tada nepoznati uvid u um nacističkog diktatora, pokazalo se neodoljivim za ovaj časopis.

Ali Štern je odlučio da zadrži čvrstu kontrolu nad tim ko zna za njihovo otkriće, tako da kad su angažovali stručnjake za rukopise da potvrde autentičnost dnevnika, obezbedivši im „prave" Hitlerove dokumente sa kojima bi ih uporedili, davali bi im na proučavanje samo nekoliko odabranih stranica iz svezaka.

Štern je na kraju izdvojio oko 9,3 miliona nemačkih maraka (2,7 miliona evra) za te tomove i, kad je već platio toliku sumu, odlučio se da ih pohrani u švajcarski trezor na čuvanje.

Prvi istoričar koji je proučio dnevnike bio je profesor Hju Trevor-Roper, takođe poznat kao lord Daker od Glantona.

On je 1947. godine napisao knjigu Poslednji Hitlerovi dani, koja mu je donela veliki akademski prestiž i bio je smatran vodećim ekspertom za nacističkog diktatora.

Takođe je bio nezavisni direktor lista Tajms, kog je dve godine ranije kupio, zajedno sa njegovim sestrinskim listom, Sandej tajmsom, Rupert Mardok.

Lord Daker je isprva bio skeptičan prema dnevnicima, ali je ipak odleteo za Švajcarsku da ih pogleda.

Počeo je da menja mišljenje kad je čuo priču o poreklu dnevnika i kad mu je rečeno, netačno, da su hemijski testovi pokazali da potiču iz perioda pre rata.

Ali ono što je zaista prevagnulo za ovog istoričara bilo je kad je video koliko je tu materijala bilo.

„Ono što je ostavilo najjači utisak na Hjua Trevor-Ropera i svakako zapanjilo mene kao neeksperta kad sam video originalni materijal bila je puka količina svega", rekao je za BBC urednik Tajmsa Čarls Daglas-Horn 22. aprila 1983. godine.

„Ogroman raspon te arhive. Tu nije samo skoro 60 tomova svezaka ispunjenih Hitlerovim rukopisom, bilo je i 300 njegovih crteža, slika i ličnih dokumenata kao što su njegova partijska knjižica. Sećam se da je bilo crteža koje je priložio likovnoj akademiji dok je bio mladić koji je želeo da upiše tu školu, a tu je i jedna slika, ulje na platnu, i tako dalje. Falsifikator bi morao da bude jako dobar da bi falsifikovao toliki dijapazon stvari."

Lord Daker je postao ubeđen da su dnevnici pravi i čak napisao članak za Tajms garantujući njihovu autentičnost i izjavio je da će istorijski događaji možda morati da se preispitaju u svetlu njihovog postojanja.

Kako je vest o Hitlerovim dnevnicima počela da se širi, zahuktao se licitatorski rat oko prava na njihovo objavljivanje u feljtonima, a vlasnik Sandej tajmsa Mardok je doleteo u Cirih da bi lično učestvovao u tim pregovorima.

Nakon što je potpisan ugovor o pravima na objavljivanje teksta u feljtonima, Štern je u žurbi sazvao konferenciju za štampu da bi obznanio objavljivanje Hitlerovih dnevnika svetu.

Ali još i pre grandioznog predstavljanja svezaka, iskazane su sumnje u njihovu verodostojnost – pogotovo u redakciji Sandej tajmsa, koja se već opekla u prošlosti.

List je, naime, 1968. godine platio predujam za dnevnike koje je navodno napisao italijanski fašistički vođa Benito Musolini, za koje je takođe neko garantovao, i to ni manje ni više nego njegov sin.

„Ali ispostavilo se da su lažni i da su ih osmislile dve starice koje su živele u Veričeliju nadomak Milana", rekao je 2011. godine za BBC novinar Filip Najtli, koji je radio sa istraživačkim timom Sandej tajmsa.

Prevara je razotkrivena

Međutim, Mardok je bio siguran u te dnevnike i, uprkos rezervisanosti njegovog urednika Frenka Gajlsa, brže-bolje počeo da ih objavljuje u nastavcima u Sandej tajmsu uz naslov „svetska ekskluziva", dan pre Šternove objave na konferenciji za štampu.

Gajls je pozvao lorda Dakera tražeći uverenja da je priča istinita samo da bi mu lord Daker priznao da ne samo da gaji izvesne sumnje u to, već da „pravi zaokret od 180 stepeni" u vezi sa autentičnošću dnevnika.

„Svi u prostoriji, svi rukovodioci lista, popadali su na stolice i zaronili glave u šake zato što smo upravo izgubili našeg glavnog autentifikatora", reka je Najtli.

„Bilo je očigledno da je priča apsolutno neistinita."

Sandej tajms je i dalje mogao da zaustavi prese i promeni naslovnu stranu.

Ali kad je Gajls pozvao vlasnika, „Mardok je rekao: 'Samo zato što se Deker kolebao sve ovo vreme, ko ga šiša, objavićemo,'" , priseća se Najtli.

Za Štern, stvari će postati samo još mnogo gore na njegovoj konferenciji za štampu narednog dana.

Nakon što je glavni i odgovorni urednik Peter Koh izjavio da je „100 odsto siguran da je Hitler napisao svaku reč u ovim knjigama", lord Daker, isti istoričar koji je garantovao da su oni pravi, priznao je dok su mu postavljali pitanja da se predomišlja.

Pred užasnutim izrazima lica rukovodilaca Šterna, lord Daker je rekao da nije uspeo da pronađe vezu između pada aviona i navodnih dnevnika, i da je bio požurivan da donese svoj sud.

„Moram da kažem da, kao istoričar, žalim što su normalni metodi istorijske verifikacije bili, možda nužno, žrtvovani u korist novinarskog otkrića", rekao je on.

Dan nakon haotične konferencije za štampu, Čarls Hamilton, američki diler autogramima, rekao je za BBC da čim je video stranice dnevnika, „odmah je mogao da nanjuši nepogrešivi miris falsifikata."

Hamilton je rekao da je znao da je potpis na sveskama neautentičan zato što su mu stalno donosili lažne Hitlerove dokumente.

„Ubrzo će to biti i utvrđeno, bez ikakve sumnje, i bez ikakvog panela stručnjaka za koji mislim da je u ovom trenutku suvišan, i čitava afera će zgasnuti i biće to proglašeno najvećom prevarom u istoriji čovečanstva", rekao je on.

I nije u tome pogrešio.

U roku od dve nedelje, rigorozna forenzička analiza raskrinkala je dnevnike kao lažne.

Ne samo da je, kao što je Hamilton ukazao BBC-ju, Hitlerov navodni potpis bio netačan, već je hemijsko testiranje pokazalo da su njihov papir, lepak i mastilo proizvedeni posle Drugog svetskog rata.

Dnevnici su bili puni grešaka, savremenih izraza i istorijskih netačnosti, ponekad se pozivajući na informacije koje Hitler nikako nije mogao da zna.

U svetlu ovih otkrića, Sandej tajms je brzo odustao od serijalizacije i objavio izvinjenje.

Štern se takođe javno izvinio zato što je naseo na prevaru.

Reputacije padaju, tiraži rastu

Pod pritiskom, Hajderman je priznao da je istočnonemački izvor koji mu je uručio dnevnike bio Konrad Kujau, falsifikator koji se ispostavio kao autor dela.

Kujau je bio vešt umetnik, ali njegovi falsifikati su bili daleko od sofisticiranih.

Tražeći inspiraciju, pokrao je krupne delove knjige Maksa Domarusa Hitler: Govori i proklamacije 1932-1945, i kao rezultat toga prekopirao reč po reč neke od hronoloških i faktografskih grešaka iz prvog izdanja knjige.

Da bi pokušao da dočara novinarima malko prisniji osećaj, zamislio je prozaičniju stranu firerovog života, ubacujući detalje kao što su: „Ne mogu čak ni da izađem sa posla i posetim Evu", „Moram otići do pošte da pošaljem nekoliko telegrama" i „Eva kaže da imam ružan zadah".

Kujau se čak mučio sa detaljnim gotskim inicijalima koje je koristio na koricama dnevnika, slučajno stavivši na njih inicijale FH umesto AH.

Potom je pokušao da „ostari" sveske sipavši čaj preko njih i lupajući njima po radnom stolu.

Ono što je pomoglo kod prvobitne autentifikacije dnevnika bilo je što je Kujau bio toliko produktivan falsifikator nacističkih znamenitosti da su mnogi od „pravih" dokumenata koje je Štern dao ekspertima da bi im omogućio da ih uporede sa Hitlerovim rukopisom, takođe načinio Kujau lično.

Policija ga je uhapsila i on je priznao upletenost u prevaru.

Čak je otišao toliko daleko da je, da bi demonstrirao krivicu, napisao priznanje stilom Hitlerovog rukopisa.

Proglašen je krivim 1985. godine za prevaru i falsifikat i osuđen na kaznu od četiri i po godine zatvora.

Tokom dalje istrage, policija je otkrila da je Hajdeman takođe napumpao cene za koje je tvrdio da traži njegov izvor za dnevnike i prisvojio deo sume koju je platio Štern.

Izgledalo je da je to uradio da bi mogao da finansira luksuzni stil života, održavanje nacističke jahte i sklonosti ka kupovanju sve više diktatorskih suvenira (kasnije će tvrditi da poseduje donji veš Idija Amina).

On je, kao i Kujau, osuđen 1985. godine za prevaru i dobio četiri godine i osam meseci zatvora.

Na vlastitom suđenju, Hajdeman je insistirao da je i on sam bio obmanut, ali je Kujau oduvek insistirao na tome da je reporter sve vreme znao da su dnevnici lažni.

Jedna od posledica skandala bila je da je reputacija lorda Dakera kao istoričara bila zauvek ukaljana.

Koh i još jedan urednika Šterna će izgubiti posao, dok će Gajl biti smenjen sa mesta urednika Sandej tajmsa.

Čak će i Mardok kasnije tvrditi u Levesonovoj istrazi medijske etike iz 2012. godine da je njegova odluka da objavi priču bila „krupna greška koju sam napravio i preuzimam punu odgovornost za nju. Moraću da živim s tim do kraja života."

Međutim, tiraž njegovog lista samo je porastao zbog njegove odluke da objavi lažnu priču.

I pošto je Mardok insistirao na klauzuli da Štern vrati sav novac koji mu je platio Sandej tajms ako se ispostavi da su dnevnici lažni, medijski mogul je samo od čitave prevare profitirao.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Mračna nacistička prošlost nemačkih bogataša
• Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
• Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat