Što južnije to tužnije: Da li su milioni evra stranim investitorima bili uzalud?

Još jedna fabrika na jugu Srbije primorana je da otpusti radnike – ovoga puta njih 1.900 iz jednog od ukupno četiri pogona. Razlog za to je manjak narudžbina i velika kriza koja je zadesila autoindustriju u celom svetu. Kompanija „Leoni“ je u ovom pogonu već mesecima poslovala sa gubicima i, iako je rukovodstvo pokušavalo da izvuče fabriku iz krize, ipak nije bilo spasa. Ova kompanija nije jedina u Srbiji koja proizvodi delove za autoindustriju, a nije ni jedina koja je došla i kojoj je kasnije Srbija postala zemlja sa previše skupom radnom snagom, piše Nova ekonomija.

Povećanjem minimalca, troškovi radne snage rastu, a novac koji kompanije dobijaju od Srbije da bi došle i uložile ovde, očigledno nije dovoljan da fabrike ostanu u zemlji.

Bojana Tamindžija, koordinatorka programa za radna prava u Centru za politike emancipacije (CPE) smatra da su dolaskom i odlaskom kompanija, radnici postali žrtve kapitalističkog sistema i globalnog tržišta.

Uloga Srbije u globalnoj podeli rada postala je, kaže ona, da bude izvor jeftine radne radne snage i mesto za proizvodnju sporednih komponenti u globalnim lancima snabdevanja.

Dodaje da multinacionalne korporacije određuju gde će se i šta proizvoditi, nabavljati i distribuirati, diktirajući cene svim učesnicima u lancu.

Proizvodnja u Srbiji je, kako kaže, pozicionirana na nižem kraju lanca snabdevanja i rezervisana za poslove sa niskom dodatom vrednošću i niskim zaradama.

„A čak i za takvu poziciju takmičimo se sa zemljama regiona i ostalim zemljama periferije i poluperiferije u takozvanoj “trci ka dnu” u daljem srozavanju zarada i sve većoj fleksibilizaciji uslova rada, ne bi li korporacijama ponudili što bolje uslove za što veći profit“, kaže Tamindžija.

U takvom kontekstu položaj radnica i radnika u fabrikama u Srbiji je loš i izrazito ranjiv. Uslove rada diktiraju potrebe krajnjeg kupca, pa su norme, radno vreme i pritisak na radništvo definisani potrebom za što bržom isporukom određenih komponenti.

Iako je fabrikama jedan od razloga za odlazak iz Srbije i sada sve skuplja radna snaga, jer je minimalac veći, pa samim tim i izdaci za zaposlene prema državi, u nekim fabrikama se ugovori o isplati minimalne zarade i dodatnih 20 odsto poštuju. Međutim, u većini fabrika ovaj dodatni procenat (20 odsto) uključuje topli obrok, regres, bonuse …

Kada je u pitanju subvencionisanje stranih kompanija, Tamindžija smatra da ono može imati pozitivne i negativne posledice u zavisnosti od toga šta je cilj subvencija.

„Kada govorimo o subvencionisanju stranih kompanija, čini se da je to jedini način da se ovde privuku kakve takve investicije i otvore kakva takva radna mesta. Činjenica da su zemlje periferije primorane da subvencionišu multinacionalne korporacije govori o njihovoj ogromnoj moći. Neke kompanije napuštaju Srbiju nakon isteka ugovornih obaveza na osnovu kojih su dobili subvencije jer im se poslovanje u Srbiji bez subvencija ne isplati. Odnosno postoje negde niži troškovi proizvodnje“, kaže ona.

Ekonomista Božo Drašković s druge strane, kaže za Novu ekonomiju da je strategija koju Vlada ima za privlačenje investicija u zemlju davanjem subvencija i olakšicama, zapravo pogrešna i da ne daje rezultate već godinama. Ove investicije naziva investicijama u radno intenzivne delatnosti.

„To nisu investicije u razvoj nove tehnologije. Kada se pogleda struktura tih investicija to se jasno vidi. One se baziraju na problemu sprovođenja radnog prava i zagađenja životne sredine“, kaže Drašković.

Dodaje da je politika koja se sprovodi zapravo tretiranje domaće radne snage ekonomskom politikom kao kolonijalne radne snage, i podseća da ne treba „pričati priče“ o velikim stopama rasta.

Kako kaže Drašković, dugoročna strategija o subvencionisanju kompanija koje dođu u zemlju je bila pogrešna čim je doneta, jer ne postoji nikakva garancija da će kompanije nadomestiti bilo kakvu štetu državi.

„Te firme su vrlo često pametnije od naše vlasti i formiraju ćerke firme, a vlasnici su tamo nege u inostranstvu. Kada firma dođe do bankrota ili kada se zatvori, vi otvorite postupak protiv tih firmi za nadoknadu davanja, ali nemate od koga da ih naplatite“, kaže on.

Na pitanje kako privući strane investitore u zemlju, Drašković kaže – putem zajedničkih ulaganja i podelom profita.

„Zajedničkim ulaganjem ćete definisati šta ulaže strani, a šta domaći partner. Prihvatićete investiciju tamo gde će strani investitori imati interes, zbog radne snage i određenih povoljnosti. Ali ne morate stranom investitoru dati povoljnosti u smislu poreskih oslobođenja ili dodatnih subvencija pokrivanjem radnih mesta sa po 10.000 evra po zaposlenom“, dodaje on.

Da bi zemlja uvela bilo koju meru ekonomske politike, smatra Drašković, ona mora da napravi studiju po sektorima o opravdanosti i dugoročnosti investicija.

„Mi nemamo nepismene i neobrazovane ljude u ovoj zemlji. Vi angažujete političke poltrone iz sfere nauke i istraživanja koji će za malo ćara za sebe obrazložiti bilo šta“, dodao je.

A Srbija je dugo godina davala novac i to i nastavlja da čini. Kompanije dolaze, uzmu subvencije, ispune zahteve zacrtane ugovorom i odu. Tako su samo od početka 2025. godine najmanje tri kompanije otpustile radnike ili najavile svoj odlazak.

Poslednji primer je Leoni, nemačka fabrika koja zatvara svoj pogon u Malošištu i 1.900 ljudi ostavlja bez primanja. Samo za pogone u opštinama Prokuplje i Doljevac, Leoni je od države dobio 5,5 miliona evra subvencija.

Pre Leonija, smanjenje radnika najavila je i kompanija Džonson elektrik. Oko 300 radnika ove fabrike dobilo je predlog za sporazumni raskid ugovora o radu u februaru. Kompanija je trebalo da dobije ukupno 19,2 miliona evra podsticaja, ali su se stvari zakomplikovale, pa je tako Džonson morao i da vrati polovinu novca državi o čemu je Nova ekonomija već pisala.

Ni Beneton koji posluje u Nišu nije davne 2011. godine ostao bez državne pomoći. Kako su tada mediji pisali, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić i grad Niš potpisali su ugovor sa kompanijom i rekli da kompanija po svakom zaposlenom dobija po 9.000 evra. Skoro 15 godina kasnije i Beneton je najavio zatvaranje fabrike, što je i gradonačelnik Niša potvrdio. Oko 900 ljudi u ovom gradu takođe ostaje bez posla.

S druge strane, o samim subvencijama za strane kompanije ekonomista Ljubodrag Savić kaže da one nisu ništa loše. Subvencije ocenjuje kao pozitivnu stvar ali kaže da nije zadovoljan rezultatima.

„Moramo da imamo u vidu da su pogoni kompanija otvarani u manje razvijenim delovima zemlje. Ako gledamo iz ugla građana koji se svakoga dana bore da prežive, kada dobiju fabriku u kojoj nije baš sve kako treba, bolje je nego što je bilo. Iz tih razloga ja smatram da je većina fabrika koja je došla u Srbiju, bila dobar potez za državu“, dodaje Savić.

Kako kaže, rezultati će se videti tek kada Evropska unija bude zapala u krizu i kada kompanije počnu da odlaze iz zemlje (što su i počele).

„Tek tada ćemo da vidimo šta je gore. Da li je to što je država dala subvenciju pa smo imali zaposlene ljude ili da nema ničeg od tog. Kada neka kompanija ode iz nekog kraja, to znači da je taj kraj mrtav. Ljudi će vršiti pritisak na prvi bliži grad da se sele ili da idu u Beograd ili pak u inostranstvo. Ekonomija je složena priča“, dodaje on.

Podseća da država ima strategiju privlačenja investicija koju je Vlada Srbije donela.

„Ima problema, ali ima i rezultata. Ona je dovela Srbiju i do nekih stopa rasta“, podseća Savić.

Ni Džinsi, Geox, Aunde,  Aptiv nisu izuzetak za subvencije ili premeštanje radnika iz jedne u drugu fabriku. Radnici su, izgleda, naučili posao, ali se iz jednog pogona sele u drugi. Nove fabrike se otvaraju ali se druge i zatvaraju pa tako nije redak slučaj i da jedna nova ispuni uslov za subvencije tako što zaposli radnike neke bivše „propale“ fabrike kao što je to uradio PWO.

Premeštajući se iz pogona u pogon, šijući ili motajući kablove, stradaju ruke, noge, glava, krvni sudovi, pluća. Radnici i radnice u Srbiji često šiju pantalone koje koštaju više od njihove plate, a poslodavci retko gde mare za njihova radna prava.