Dom za majke Srebrenice: Uteha za nezamisliv bol

„Ovo su Suad i Fuad. Oni su mrtvi.

„Ovo je Edhem, a ovo Šukrija, oni su živi”, počinje priču Šuhra Malić, dok prstima objašnjava ko je ko na porodičnoj fotografiji napravljenoj neposredno pre krvavog rata devedesetih u Bosni i Hercegovini.

Preživela je dva rata - Drugi svetski i rat u Bosni.

U prvom nije nikoga izgubila, a u poslednjem su joj ubijena dvojica sinova i najmanje 20 članova porodice.

Najviše ih je nastradalo tokom genocida u Srebrenici kada su jula 1995. pripadnici Vojske Republike Srpske ubili više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Tri decenije kasnije sa njom razgovaram u obližnjim Potočarima, nadomak Memorijalnog centra i nepreglednog mezarja – groblja gde su sahranjeni posmrtni ostaci ubijenih civila i vojnika.

Smeštena je u Domu za majke Srebrenice, specijalizovanoj ustanovi za stare koji su iskusili nezamislivi bol da godinama prvo traže posmrtne ostatke dece, a potom i da ih sahrane.

Dve fotografije

Za skoro svakog od bližnjih, 89-godišnja Šuhra zna kako je nastradao i kako je bio mučen.

Najmanje govori o tome kako su ubijeni njeni sinovi.

„Jedan je bio građevinski inženjer, u Srbiji studirao, drugi je bio vozač”, nastavlja dok u krilu drži dve fotografije.

U desnoj ruci crno-belu fotografiju Fuada, a u levoj fotografiju Suada.

Poslednjih godina je nepokretna, pa joj naš snimatelj Bata povremeno pomaže da dohvati drugi album u kojem ima još nešto da nam pokaže.

„Evo vidiš, to su naše kuće. Bili smo pre rata bogati”, prekida nakratko tok misli i pokazuje slike Potočara.

Pokušavajući da uhvatim nit njene sudbine pitam koliko dugo je tražila sinove nestale 11. jula 1995.

„Više od 10 godina, nema grobnice gde nisam išla.

„Tu u jednoj od tih knjiga piše da sam noge i život izgubila hodajući od grobnice do grobnice tražeći sinove”, priča dok pomera gornji deo tela u potrazi za knjigom.

Posmrtni ostaci njenih sinova ukopani su 2011.

Mislila je da su tada pronašli večni smiraj, ali to nije bila potpuna istina.

Porodica je od nje krila da su Fuada sahranili bez glave.

Taj detalj je saznala tek kada je njegova glava pronađena i ukopana uz ostatak tela.

„Tada mi je bilo teže, nego kada smo ga prvi put kopali.

„Da umreš i gotovo.”

• Srebrenica, kad svi od nje okrenu glavu
• Naučnica iz Srbije odlučna da imenuje i poslednju žrtvu masakra u Srebrenici
• Srebrenica: „Isto nema ljudi kao i pre, isto nema posla“

Na njenom licu se malo šta vidi osim neobjašnjive snage da govori i zaokruži celokupnu priču.

A to nije lako.

Mogao bi se snimiti film o njenom životu, za sada je bila inspiracija za pesmu i niz novinskih članaka i fotografija.

„Imaju iz Bajramovića dve žene, nemaju nikoga. Po tri sina im ubijena i muževi, ja bar imam još dva sina”, priča mi Šuhra.

Prećutanim kao da skromno poručuje ono nemerljivo – da njoj nije najteže.

Fotografija njenog naboranog lica i zatvorenih očiju u trenutku jednog od najmasovnijih kolektivnih ukopa u Potočarima, fotografu Alminu Zrni donela je brojne nagrade, a njoj popularnost kojoj se nije nadala.

Od 2001. kada je nastala, fotografija je obavezan deo postavke mnogih izložbi, a u junu ove godine je privukla pažnju brojnih posetilaca izložbe u Njujorku, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Nije zadovoljna kako je ispala na fotografiji, ali priznaje da joj je drago što je zabeležen trenutak nezamislive boli.

Iste godine, skupa sa pokojnim suprugom Hasanom, Šuhra je bila i prva povratnica u Potočare, rodno selo u koje se vratila posle šest godina izbeglištva.

„Danima smo spavali pod verandom. Policija nam nije dala da uđemo u kuću.”

Tuga je lakša kad se deli

Poslednjih 14 godina ona je i udovica, što tugu čini dubljom, a bol nepodnošljivijom.

„Teško je. Čitam knjige da ubijem vreme”, priča mi, uz opasku da nikada nije išla u školu.

Kada je pre nekoliko godina pala misleći da će ostati danima ležati, naišao je poštar i podigao je.

Tada je shvatila da je vreme da se preseli u dom za starija lica, udaljen svega nekoliko stotina metara od mezarja u Potočarima.

Nazvan je „Hatidža Mehmedović”, u čast osnivačice udruženja „Majke Srebrenice”, preminule 2018.

„Ovde mi je mnogo lakše”, priča Šuhra.

Tuga je složena emocija, a tugovanje je izuzetno težak i iscrpljujući proces.

Kada tuga ostane potisnuta i neprocesuirana, telo se suočava s nekoliko negativnih fizioloških i psiholoških reakcija, pojašnjava Amela Mujčić, psihološkinja u Domu.

„Kada je osoba sama sa takvom emocijom i u takvom emocionalnom procesu, dolazi do toga da se organizam bori sa dubokom napetošću koja nije podeljena”, govori Mujčić u izjavi za BBC na srpskom.

Takva emocionalna blokada može izazvati ozbiljne fizičke i mentalne reakcije poput stresa, nesanice, gubitka apetita, depresije, anksioznosti i sličnih stanja.

„S druge strane, kada je osoba uključena i pripadnik je zajednice, sa ljudima koji su prošli kroz slične sudbine, dolazi do procesa koji se naziva emocionalnim otpuštanjem koje je ključno za fizičko i psihološko zdravlje”, objašnjava.

Deo zajednice su i Nezir i Ajkuna Huseinović koji su tokom genocida izgubili tri sina: Aziza, Esada i Mirsada.

Nakon rata, godinama su živeli kao izbeglice u Holandiji, a kasnije i kao interno raseljene osobe u raznim delovima BiH.

Pre dve godine doselili su se u dom za koji kažu da je „zlatan”.

„Razumeju nas”, govore uglas.

„Ništa nam ne fali. Mere nam redovno temperaturu, pritisak. Uvek su uz nas”, priča Nezir.

Najbitnija mu je čistoća i higijena koju bi, zbog godina, on i supruga sami teško održavali.

Život u zajednici s ljudima koji imaju sličnu sudbinu im je lakši od samačkog.

„Bezbeli. Družimo se, pričamo”, kaže Ajkuna.

Njen suprug dodaje da ga najviše teši doktorica koja mu je, kako kroz smeh priča, „zabranila da umre.”

„Čovek je tvrđi od čelika. Čelik se savije, čovek ostane prav”, govori Nezir.

Većinu godine ovde se priča o vremenu, zdravlju, društvenim temama. Pokušavaju da temu rata izbegavaju, ali ni to ne mogu uvek. Posebno u julu, mesecu koji je u Srebrenici posvećen obeležavanju godišnjice genocida.

„Pričamo o drugim stvarima, a sami sebe tešimo. Moramo se tešiti da ne bismo poludeli”, kaže Nezir.

Život u zajednici kvalitetniji

Pre dolaska u dom, mnogi korisnici su živeli u izolaciji, udaljeni od svojih rodnih mesta, sa teškim emocionalnim i fizičkim traumama.

U ovoj specijalizovanoj ustanovi pruža im se ne samo fizičko sklonište i sigurnost, već i emocionalna podrška.

„Ta podrška je ključna za njihov oporavak. Kada su ljudi identičnih sudbina okupljeni na jednom mjestu i dele isti prostor, dolazi do oslobađanja od osećaja „nepripadnosti" ili osećaja „stranca" na drugom teritoriju", kaže psihološkinja Mujičić.

Dom je otvoren 2022, ali ideja je došla 2019. kada su uposlenice Međunarodnog foruma solidarnosti EMMAUS, u okviru projekta „Ljubav za majke Srebrenice” tokom svakodnevnog obilaska starica po kućama shvatile da im treba neprestana podrška.

„Prva korisnica bila je Šuhra Malić”, kaže direktor Doma Armin Majstorović.

Kapacitet doma je 118 osoba, a trenutno je na smeštaju 40 majki.

„Njih 12 je nepokretno i potrebno im je stalno prisustvo i asistencija. Trenutno imamo 16 zaposlenih, uglavnom medicinskog osoblja.”

Korisnice pored tri obroka dnevno, 24-satnog medicinskog nadzora imaju i radno-okupacione terapije kako bi im veme bilo kvalitetno ispunjeno.

Iz dosadašnjeg iskustva kaže da je korisnicama koje dolaze iz pet opština Srednjeg Podrinja najbitnija socijalizacija sa drugim majkama i razgovor.

„Sve one su prošle kroz genocid 1995. godine i dele slične sudbine.

„Zbog toga se međusobno razumeju i podržavaju, što im mnogo znači, jer imaju nekoga ko razume njihovu bol i iskustva kroz koja su prošle.”

Mnoge majke do dolaska u dom su živele same, a uposlenice EMMAUSA koje su ih obilazile mnogima su mesecima bile jedine sagovornice.

Dom je, smatra Majstorović, mnoge spasio jer se često dešavalo da ne uzimaju terapije, a neke korisnice godinama nisu išle kod doktora.

„Često su dolazile u veoma lošem zdravstvenom stanju. Međutim, redovnim terapijama i nadzorom zdravlje im se znatno poboljšalo.”

U sklopu doma radi i ambulanta koja je dostupna i lokalnom stanovništvu. Osim doktora opšte prakse, svake subote dolaze specijalisti iz Univerzitetskog kliničkog centra Tuzla.

Cena doma razlikuje se od potreba korisnica i njihovih finansijskih mogućnosti. Za neke majke boravak plaćaju centri za socijalni rad ili lokalne zajednice.

Do sada, niko nije vraćen zbog nedostatka novca.

„Naš osnivač EMMAUS je humanitarna organizacija i za oko 80% korisnika finansiranje preuzima EMMAUS, kroz svoje dugogodišnje saradnike i donatore. Donatori finansiraju smeštaj u potpunosti ili djelimično”, pojašnjava Majstorović.

Korisnici doma posmatraju ga kao člana porodice i kažu da se na njega ne mogu žaliti.

„Teško njemu s nama, poludiće", šali se Nezir, dok Armin sedi na krevetu njihove male, ali čiste sobe.

Na odlasku, pozdravljamo se sa Šuhrom, dok nam govori da će ovog 11. jula, kao i svake godine, deliti bombone za učesnike Marša mira.

Marš mira je tradicionalna simbolična povorka koja svakog jula ide obrnutim putem od onog kuda su 1995. prolazile srebreničke izbeglice – od Tuzle do Potočara.

„Dođite, ja sam ovde najpoznatija. Novinari uvek prvo meni dođu", kaže uz setan osmeh i polako pakuje albume pune bolnih uspomena.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]