Dobar potez koji maskira brojne ekonomske probleme: Šta stoji iza vanrednog povećanja minimalne zarade?

Ministar finansija Siniša Mali, koji je najčešće i najavljivao ovo povećanje je nakon sednice precizirao da se minimalna cena rada od oktobra povećava sa 53.592 dinara, na 58.630 dinara, te da cena radnog sata skače sa 308 na 337 dinara.

"Ovo povećanje je bilo inicijativa Vlade Srbije. Njime smo ispunili i obećanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ćemo ovu godinu završiti sa povećanjem minimalca", rekao je Mali.

On je dodao da će povećanje minimalne zarade uticati i na povećanje prosečne koja je u aprilu iznosila 932 evra, najavljujući da će do kraja godine ona dostići hiljadu evra. U istom mesecu, medijalna neto zarada iznosila je 83.974 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih imalo mesečna primanja do tog iznosa.

Vanredno povećanje minimalne zarade će najdirektnije osetiti oko 90 hiljada građana koliko, kako je juče navela ministarka rada Milica Đurđević Stamenkovski, prima ovaj iznos. Ipak, svako povećanje minimalne zarade se reflektuje i na zarade onih građana koji primaju nešto veći iznos, a tih ljudi je znatno više. Zbog toga je povećanje minimalne zarade često praćeno i povećanjem neoporezive stope zarade, kako bi država preuzela deo tereta sa poslodavaca.

Kako za Insajder navodi Miloš Nenezić, predsednik Unije poslodavaca Srbije, to je bio slučaj i ovoga puta.

“Doneta je odluka o povećanju neoporezivog dela zarade za 20,4 odsto, sa 28.432 dinara na 34.332 dinara koje će iz tehničkih razloga stupiti na snagu 1. januara sledeće godine. To će pokriti i ovo, ali i redovno povećanje minimalne zarade od sledeće godine“, navodi Nenezić.

On navodi da su poslodavci zadovoljni tim aranžmanom, ali da je to samo finansijski deo priče. Daleko značajniji su koraci, napominje, u pravcu stvaranja povoljnijih uslova rada.

“To je nešto na čemu insistiramo godinama. Određeni pomaci su napravljeni, ali ne u dovoljnoj meri. Nekoliko je tu pitanja koja su za poslodavce jako bitna. Najpre, neophodna je reforma u obrazovanju, pošto po postojećem sistemu privreda nema nikakav uticaj na to koji obrazovni profili se traže. To dovodi do situacije da studenti kada završe fakultet ne mogu da nađu posao, a da istovremeno kompanije ne mogu da nađu odgovarajuće radnike za pozicije koje su im potrebne. Takođe, neophodno je da država stane na put zloupotrebi bolovanja. Ja sam prvi za to da radniku koji se razboli treba kompanija da obezbedi sve što mu je potrebno, ali ne sme se zloupotrebljavati sistem bolovanja. Najzad, važno je posvetiti se i pitanju nezaposlenosti u unutrašnjosti, gde situacija nije toliko dobra kao u velikim gradovima“, kaže Nenezić.

Ceo tekst pročitajte OVDE.