"Deca gube dodir sa realnošću" - Koliko su igrice opasne za mlade?

Statistika je još lošija kada su u pitanju neke zemlje u našem okruženju. Rumunija je prva u Evropi sa oko 22 odsto, prati je Bugarska sa oko 17 odsto, a ispred nas su i Makedonija i Hrvatska.
 
Ali ono gde ipak jesmo pri vrhu liste jeste ona lista mladih sa slučajem "problematičnog gejminga". 
 
Dakle, iako mladi u Srbiji stoje nešto bolje što se tiče zavisnosti od društvenih mreža nego parnjaci iz velikog dela Evrope, gejming kod nas predstavlja posebno problematičnu industriju.
 
To nas dovodi do pitanja – koliko je pomoć dostupna za ljude sa ovim problemom i koliki je tabu obratiti se psihologu i reći da imate problem sa igricama?
 
Viktor Knežević, vlasnik igraonice i profesionalni gejmer za 021.rs kaže da misli da se gejming po ovome ne razlikuje mnogo od ostalih zavisnosti te da je "pomoć psihologa generalno tabu tema na Balkanu".
 
Ipak, Živka Rangelov, specijalna pedagoškinja i porodična terapeutkinja ne slaže se sa ovom ocenom. Ona tvrdi da "nismo kao društvo postali svesni da je provođenje vremena na internetu potrebno strogo ograničiti i nadzirati", te objašnjava da olako shvatamo šta smemo, a šta ne u virtuelnom svetu – "time što živimo u digitalnom dobu ne znači da je sve dozvoljeno".
 
 
Ona dodaje i da je posebno problematično što ni roditelji nemaju odgovarajuće znanje o težini ovog problema. Ona zapravo misli da ne znamo razmere ovog pitanja jer se pomoć retko potraži i "najčešće se ni ne prihvata da je ovo problem". 
 
Upečatljivo je što naši sagovornici dele stav da je gejming uporediv sa nekim drugim stvarima, ali oprečni su u tome sa čim ga porede.
 
Dok Knežević smatra da je gejming poput bilo koje druge zabave, bezopasan i da retko vodi do ozbiljnijih posledica, Rangelov je stava da se gejming može posmatrati rame uz rame sa svim ostalim bolestima zavisnosti. 
 
Dodatno, Viktor Knežević zastupa stav da je vrlo lako stvoriti balans između igrica i privatnog života, a pedagoškinja Rangelov tvrdi da postoji jasna granica između trenutka u kom je gejming samo zabava i onog kada postaje bolest. 
 
Ona za 021.rs objašnjava da onog trenutka kada igrice počnu da utiču na druge obaveze mladih, odnosno kada "zapostave stvari koje su ranije voleli i počnu češće da se samoizoluju" roditelji treba posebno da obrate pažnju i da vide šta se dešava.

Dodaje i da nekad i pronalazak novih drugara koji su više zainteresovani za virtuelni svet i zapostavljanje starih prijatelja kod deteta takođe može biti pokazatelj problema.
 
Naši sagovornici ne slažu se ni oko mogućih posledica, čak i u situacijama kada problem postoji. Knežević  smatra da mana nije mnogo te naglašava da misli da posledice nisu drastične jer smatra da uzrok problema često i ne leži u samom gejmingu. 
 
Uveren je u stav da je "koren problema na drugom mestu" te da se tako ovo i rešava.
 
Dodaje i da shvata da je njegova pozicija drugačija od većine ljudi kojima je hobi svet gejminga ali objašnjava da je igranje igrica za njega imalo samo benefite, s obzirom na njegove uspehe u ovom svetu i da iz te pozicije, ne može da vidi mnogo mana.
 
Ipak, naša druga sagovornica odlučno tvrdi da su posledice vrlo ozbiljne i da mogu imati drastičan efekat na mlade ljude. Ona je uverena da zavisnost od video-igara može dovesti do "gubitka dodira sa realnošću, gubitka socijalne inteligencije, gubitka pažnje i sposobnosti koncentracije na dalji tok učenja i zivota". 
 
Naglašava da sve ovo dovodi do toga da je mladima sve teže da se povežu sa svojim vršnjacima te je tako usamljenost i jedna od indirektnih posledica preterane izloženosti svetu igrica.
 
Ipak, i ona se slaže da gejmerska zavisnost može biti i pokazatelj nekih drugih problema i da igrice mogu poslužiti kao beg kada je deci teško da se suoče sa nečim u "stvarnom svetu".
 
Rangelov je ipak umereno optimistična, jer kako navodi u malom broju slučajeva na kojima su do sada radili imali su dobre rezultate. Ocenjuje da, iako sve zavisi "od želje pojedinca da sarađuje i napreduje", motivacija i želja da se pomogne postoji. 
 
Za kraj, dodaje i da ona, kao i veliki broj njenih kolega rade na tome da stalno idu u korak sa vremenom i da se svakodnevno edukuju kako bi u budućnosti mogli da pomognu kad god je to potrebno.