Da li je Srbiji potrebna nuklearna elektrana?

I direktor Instituta „Vinča“ Slavko Dimović izjavio je nedavno da je moratorijum na razvoj nuklearne energije bio izuzetno štetan po energetiku i da je, kako je ocenio, unazadio jugoslovensku, a potom i srpsku nauku.

On je naglasio da „činjenica da bi izgradnja nuklearke mogla početi tek za 10 do 15 godina ne znači da o tome ne treba ozbiljno razmišljati već sad“.

Iako mnogi smatraju da bi ovo za Srbiju bio dobar potez, najveći deo sumnji povezan je upravo sa trenutnim režimom u našoj zemlji, zbog čestog zapostavljanja mišljenja struke.

 
Stručnjak za energetiku Miloš Zdravković za Danas ističe da je Srbiji neophodna nuklearna elektrana.

„To je naša nasušna potreba. Pokazalo se da je evropska energetska politika potpuno promašena. Veći deo sveta koristi nuklearnu energiju, odnosno najrazvijeniji deo čovečanstva“, objašnjava on.

Zdravković navodi i primere njene upotrebe.

„Svaku drugu sijalicu na istočnoj obali SAD pokreće nuklearni reaktor. Francuska 80 odsto električne energije dobija iz nuklearki, a Rusija ima najjaču nuklearnu energetiku. Dakle, iluzorno je da mi pričamo o svetu bez nuklearne energije, kad najveće sile na svetu to rade“, smatra on.

To što je Nemačka zatvorila nuklearne reaktore, kako kaže, to je stvar njihove procene. Ali, kako dodaje, od tada su postali uvoznik električne energije.

Što se tiče samog procesa izgradnje, naš sagovornik tvrdi da su „demagoške priče“ da mi nismo sposobni da napravimo to.

„Mi nismo sposobni odavno da napravimo ni hidroelektranu, ni most, ni tunel… ali stranci rade to za nas. Malo je nacija koje mogu same da izgrade nuklearnu elektranu, ali da eksploatišemo možemo“, naglašava Zdravković.

On podseća da Kinezi sada grade nuklearnu elektranu u Engleskoj, u blizini Londona, ali da neće oni biti operateri, nego Englezi.

 
Što se tiče upravljanja, Zdravković poručuje da možemo da obučimo kadar da budu operateri.

„Dosta mojih kolega sada radi u nuklearnim elektranama širom Evrope i SAD. Potrebno je dve godine obuke jednog elektro ili mašinskog inženjera da može da bude operater“, zaključuje on.

Redovni profesor Katedre za nuklearnu fiziku Univerziteta u Novom Sadu Miodrag Krmar, takođe, smatra da je nuklearna energija neminovnost i da će se sve više koristiti u budućnosti.

„Ipak, gradnja nuklearke je ozbiljan zalogaj i za bogatije i razvijenije i manje korumpirane države od nas“, upozorava on.

 
Krmar dodaje da je to strateški projekat za koji ni materijalnih, ni stručnih, a ni organizacionih potencijala trenutno nemamo.

„Zajednica sa ovako visokim nivoom korupcije, kao naša, nije sposobna ni nadstrešnicu da napravi, a kamoli nešto veće“, navodi on.

Kako dodaje, ne treba obraćati pažnju na ove učestale najave gradnje nuklearke, jer ova vlast to ne može.

„Treba samo paziti da ne naprave neke obavezujuće korake, što bi nas u budućnosti moglo skupo koštati“, upozorava Krmar.

Stručnjak za energetiku Miodrag Kapor malo je drugačijeg mišljenja.

„Države sa manjkom adekvatne odvojenosti zakonodavne, sudske i izvršne vlasti poput Srbije često insistiraju na velikim infrastrukturnim projektima kao što su nuklearne elektrane, iako oni nisu uvek ekonomski, bezbednosno ili politički opravdani. Nuklearna energija se u propagandnom diskursu predstavlja kao simbol modernizacije, tehnološkog napretka i ‘energetske nezavisnosti’, čime vlast pokušava da prikrije suštinske slabosti sistema“, ukazuje on.

Takvi projekti, prema njegovim rečima, stvaraju iluziju strateške vizije.

„Zapravo služe samo kao poluga političkog legitimiteta i sredstvo za dugotrajno vezivanje zemlje za određene spoljne partnere i međudržavne ugovore, koji traju decenijama. Zato, recimo, Rusija opet figurira kao jedan od partnera“, navodi Kapor.

Drugi ključni razlog je, kako kaže, „strukturalna korupcija i netransparentnost u donošenju odluka“.

„Gradnja nuklearne elektrane uključuje ugovore vredne milijarde evra, složene procedure i višegodišnje rokove, što otvara ogroman prostor za mito, provizije i privilegovane poslove za uski krug politički povezanih firmi. Istovremeno, zbog kompleksnosti i zatvorenosti procesa, građani i stručna javnost ostaju isključeni iz debate, dok se odluke nameću odozgo“, upozorava naš sagovornik.

Kapor naglašava da Srbija već ima druge izvore energije, koji se ne koriste dovoljno.

„Ekonomsku besmislenost dodatno naglašava činjenica da Srbija već raspolaže značajnim potencijalima u izvorima energije gde poseduje sopstveno ‘gorivo’, kao što su recimo biomasa, geotermalna energija i hidroenergija. Za razliku od nuklearne, ove tehnologije traže znatno manja ulaganja, brže se isplate i manje su podložne geopolitičkim ucenama ili dugoročnim ugovorima za nabavku goriva i tehnologije“, objašnjava on.

Međutim, prema njegovim rečima, vlasti ih marginalizuju.

„To je zato što decentralizovana i transparentnija rešenja smanjuju prostor za koruptivne aranžmane i međunarodnu zavisnost, kojom autoritarni režimi grade sopstvenu moć. Upravo zato se insistira na nuklearnoj energiji – ne kao racionalnom energetskom izboru, već kao političko-koruptivnom projektu“, zaključuje Kapor.

Profesorka fizičke hemije Svetlana Stanišić za Danas navodi da je važno je imati u vidu koje alternative postoje i po kojim kriterijumima ih razmatramo.

„Kriterijumi su ekonomski, bezbednosni, ekološki i energetska sigurnost. Prednosti nuklearnih elektrana u odnosu na termoelektrane, posebno one na ugalj i mazut, ogledaju se pre svega u činjenici da ne zagađuju vazduh. Zagađenje iz termoelektrana u Srbiji svake godine prouzrokuje prevremenu smrt i do 10.000 ljudi. Za razliku od njih, nuklearne elektrane ne emituju zagađujuće materije, pepeo, niti zagađuju zemljište teškim metalima, a istovremeno obezbeđuju stabilan rad i ogromne količine energije iz veoma malih količina goriva“, objašnjava ona.

Termoelektrane, s druge strane, troše fosilna goriva koja se polako iscrpljuju i obezbeđuju relativno malo energije u odnosu na količinu resursa koji se troši, ukazuje Stanišić.

Ipak, kako dodaje, nedostaci nuklearnih elektrana ogledaju se u tome što zahtevaju velike količine vode za hlađenje, zbog čega moraju biti izgrađene uz velike reke ili mora.

„Potrebna su i ogromna početna ulaganja, dok sama izgradnja traje dugo. Radioaktivni otpad, iako količinski relativno mali, mora se odlagati pod posebnim uslovima i čuvati vekovima. Konačno, iako su veliki incidenti retki, strah od havarije uvek postoji i izaziva veliki otpor javnosti“, upozorava naša sagovornica.

Ona podseća da su zemlje sa dugom tradicijom nuklearne energije SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija, Kanada, Švedska, Belgija, Švajcarska i Finska.

„Posle havarije u Fukušimi, Nemačka je odlučila da ugasi sve nuklearne elektrane, što je izazvalo veliku debatu jer sada zemlja više zavisi od uvoza gasa i uglja. Rat u Ukrajini doneo je novu vrstu rizika, jer se najveća evropska nuklearna elektrana u Zaporožju našla pod ruskom kontrolom. Ipak, u većini zemalja i u najvećem broju slučajeva, tokom nekoliko prethodnih decenija, nuklearne elektrane rade stabilno i bez ozbiljnih incidenata“, kaže Stanišić.

Ona pravi i uporedbu mogućnosti u energetskom sektoru sa saobraćajem.

„Na primer, termoelektrane su poput drumskog saobraćaja i svake godine izazovu mnogo smrti i bolesti zbog zagađenja vazduha, ali te posledice prolaze gotovo neprimećeno. Nuklearni incidenti su kao avionske nesreće, oni su retki, ali dramatični i fatalni. Na kraju, kao što nije isto putovati avionom u Somaliji ili u Švedskoj, tako ni sigurnost nuklearne elektrane ne zavisi samo od same tehnologije, već i od kvaliteta opreme, upravljanja i institucija. Upravo to kod društava koja imaju nizak stepen poverenja u sistem dodatno podstiče strahove“, zaključuje Stanišić.