Nemačka i film: Nacistički Titanik – priča o propagandi, rasipništvu i tragediji

Potonuće Titanika popularna je filmska tema – ko može da zaboravi oskarima ovenčanu verziju sa Leonardom Di Kaprijom i Kejt Vinslet iz 1997. godine?

Ali pre 80 godina, slavna tragedija na moru inspirisala je i skupoceni nacistički propagandni film koji je pogledao relativno mali broj ljudi, a u kom se pojavljuje brod čija je sudbina jednako nesrećna kao i samog Titanika…

Početkom 1942. godine, brod Kep Arkona video je i bolje dane.

Pod nadimkom „Kraljica Južnog Atlantika“, nekada veličanstveni i luksuzni prekookeanski brod rđao je u nemačkoj pomorskoj bazi na Baltiku.

• Zemunski Titanik koji je potonuo u zaborav
• Titanik – velelepni brod koji nije završio prvo putovanje
• Komedijom protiv Hitlera – 80 godina od Čaplinovog „Velikog diktatora“

Dve godine ranije, brod je zaplenila mornarica Adolfa Hitlera i pretvorila ga u kasarnu za mornare pošto su sa njega skinuti luksuzni ukrasi.

Ali, te iste godine, Kep Arkona će biti izvučen iz zaborava i bukvalno stavljen pod svetla reflektora: zahvaljujući sličnosti po dizajnu sa Titanikom, dobio je glavnu ulogu u nacističkom filmu o slavnoj tragediji na moru.

Sredstva se nisu štedela

Potonuće Titanika nije bila nova tema čak ni u to vreme.

Prvi filmovi o tragediji dospeli su na velike ekrane još 1912, iste godine kad je brod potonuo u ledene vode Severnog Atlantika na sopstvenom prvom putovanju.

Ali Jozef Gebels, Hitlerov ozloglašeni ministar za propagandu, naišao je na scenario sa veoma drugačijim pogledom na događaje: naime, opisivao je nesreću kao posledicu britansko-američke pohlepe.

„Gebels i nacistička propaganda su do tada proizveli stotine propagandnih filmova, ali ovaj put su želeli nešto drugačije.

„Nemačka je 1942. godine morala da se nosi sa krupnim porazima u ratu i Gebels je smatrao da je važno ostvariti veliku pobedu na propagandnom frontu“, kaže za BBC profesor Robert Votson, američki istoričar i autor Nacističkog Titanika, knjige o Kep Arkoni.

Istaknuti nacistički zvaničnik bio je posebno zatečen uspehom Kazablanke.

Objavljena iste godine, izuzetno uspešna holivudska romantična drama popularisala je snažnu antifašističku poruku, što je navelo nemačkog propagandistu na delanje.

Sa „nacifikovanom“ verzijom Titanikove tragedije, Gebels je sanjao da uzvrati Saveznicima istom merom.

„Nije želeo da štedi sredstva za pravljenje ovog ‘odgovora’ na Kazablanku, a to je uključivalo korišćenje njihove vlastite replike Titanika – Kep Arkone.

„Brodovi su bili praktično isti, osim činjenice da je Kep Akrona imao tri dimnjaka, jedan manje od Titanika. Ali brod je na kraju dobio jedan lažni za potrebe snimanja“, dodaje profesor Votson.

U vreme oskudice u jeku rata, Gebels je izdvojio ogromna sredstva za snimanje filma.

U knjizi koju je napisao, profesor Votson je tvrdio da je Titanik imao budžet od četiri miliona rajhsmaraka, ekvivalento sumi od otprilike 180 miliona dolara, što ga čini jednim od najskupljih filmova u istoriji.

Stotine vojnika povučene su sa fronta da glume kao statisti, a u filmu se pojavljuju neke od najslavnijih nemačkih filmskih zvezda kao što je Sibil Šmit.

Snimanje je, međutim, bilo haotično.

Vojnici su maltretirali glumice, a vladala je opšta panika da bi osvetljeni filmski setovi mogli da posluže kao meta za savezničko bombardovanje.

Bilo je i ozbiljnijih problema: Herbert Selpin, režiser dodeljen projektu, pao je u nemilost nacističkih zvaničnika.

Posle kritikovanja njihovog mešanja u raspored snimanja, Selpina je Gebels uhapsio i saslušao.

Kasnije je pronađen obešen u sopstvenoj zatvorskoj ćeliji.

Umetnička sloboda sa zapletom

Ali film je na kraju nekako snimljen, sa napadnom propagandom ključnom za zaplet: nesreća je predstavljena kao priča o korporativnoj pohlepi britanskih vlasnika Titanika, uprkos naporima jedinog nemačkog člana posade da uspori brod dok je prelazio zaleđene vode Severnog Atlantika.

Na kraju, poruka iz epiloga navodi na nemačkom da je smrt više od 1.500 putnika „večita osuda britanske beskrajne trke za profitom“.

„Postoje nacistički propagandni filmovi sa mnogo suptilnijom porukom“, objašnjava nemački istoričar Aleks Fon Lunen.

„Ovaj film o Titaniku demonstrira zabludu nekih nacista o tome šta propaganda može da postigne. Oni su zaista verovali u to da ‘i dalje mogu da dobiju rat ako motivišu narod’. A ono što se desilo sa filmom kasnije čini ovu priču još zanimljivijom.“

Fon Lunen misli na to kako je Gebels, koji je odobrio snimanje, na kraju zabranio da se on prikazuje u nemačkim bioskopima kad je pogledao završeni proizvod.

Nacistički zvaničnik smatrao je da su scene same tragedije toliko realistične da bi izazvale paniku u vreme kad su nemački civili živeli u strahu od vazdušnih napada.

„Još jedan problem predstavljalo je to što se fiktivni nemački oficir na Titaniku u filmu oglušuje o naređenja nadređenih jer veruje da moralno nisu u pravu. To nije bila poruka koju su nacisti želeli da pošalju nemačkim oficirima iz stvarnog života“, kaže Fon Lunen.

Profesor Votson, u sopstvenoj knjizi navodi da je film isprva bio prikazan samo na okupiranim nemačkim teritorijama i nije bio prikazan u samoj Nemačkoj sve do 1949. godine, kad je ponovo otkriven u nacističkim arhivama.

„Ali uprkos njegovoj političkoj poruci, film je impresivan sa tehničkog stanovišta.

„Najveći primer za to je da Noć za pamćenje, britanski film o Titaniku iz 1958. godine, koristi scene iz nacističkog filma zbog njihovog kvaliteta i realizma“, tvrdi profesor Votson.

Tragedija iz stvarnog života

Činjenica da je nacistički film doživeo neuspeh trebalo je da znači da će se Kep Akrona vratiti u zaborav.

Ali brod će na kraju zauzeti još ozloglašenije mesto u istoriji.

Pošto je korišćen je za evakuaciju više od 25.000 nemačkih vojnika i civila pred nadirućim ruskim trupama na istočnom frontu, 1945. godine je postao zatvorski brod ukotvljen na Baltiku za zatvorenike premeštene iz nekoliko koncentracionih logora u pokušaju da se sakriju dokazi o nacističkim zločinima.

Profesor Votson kaže da dokumenti s obe strane sukoba procenjuju da se najmanje 5.000 ljudi nalazilo na Kep Arkoni 3. maja, kad je brod pogođen nizom napada bombardera Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva, koji su delali na osnovu obaveštajnih podataka da bi ovaj i drugi brodovi u oblasti mogli da nose SS oficire koji pokušavaju da pobegnu od hapšenja.

„Možda ih je preživelo manje od 300. Bio je to jedan od najgorih incidenata ‘prijateljske vatre’ ikad zabeleženih u ratu“, kaže on.

Dva druga broda koja su služila istoj svrsi takođe su pogođena, što je podiglo procenjeni ukupan broj žrtava na 7,000.

(U tvitu se vidi slika Kep Arkone u plamenu posle napada iz vazduha)

3 May 1945: Royal Air Force #Typhoons sink the former luxury liner SS Cap #Arcona in Neustadt Bay, Germany. Unknown to the #British pilots, 4,500 #Neuengamme concentration camp victims were on board. ~4,000 were killed. #WWII #history #StandWithUkraine #ad https://t.co/ht2L4JegJW pic.twitter.com/FAt6Y5a4mR

— Today In History (@URDailyHistory) May 4, 2022

Još je tragičnije što su Kep Arkona i drugi brodovi napadnuti svega četiri dana pre bezuslovne predaje Nemačke u završnici rata u Evropi.

Na kraju je ukupan broj žrtava prilikom potapanja nacističkog Titanika bio dvostruko više veći nego u potapanju njegovog „sestrinskog“ broda.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk