Rusija i Ukrajina: „Brat mi je spasao život, ali je izgubio vlastiti“

Maksim se borio 200 sati bez prekida kad ga je ubio ruski snajperista u ukrajinskom gradu Bahmutu.

„Osam dana nije jeo niti spavao“, kaže njegova majka Lilija.

„Nije smeo da zatvori oči ni na pet minuta zato što bi snajperista mogao da zapuca.“

• Zašto je Bahmut važan i za Rusiju i za Ukrajinu
• BBC na liniji fronta u Bahmutu: Rusi masovno ginu, ali primenjuju i nove taktike
• Plaćenička grupa Vagner počela predaju Bahmuta regularnoj ruskoj vojsci, kaže njen šef Prigožin

Postoji razlog zašto ona Bahmut zove „paklom“.

To je grad koji je oduzeo život jednom njenom sinu, a teško ranio drugog preostalog.

Njena jedna tanušna uteha je – jedan je poginuo spasavajući život drugom.

Maksim i Ivan su se dobrovoljno prijavili za borbe kad je Rusija prošle godine izvršila invaziju na Ukrajinu.

U to vreme Maksim je imao 22 godine, a Ivan samo 18.

Ivan, mlađi brat koji još nosi ožiljke iz rata, kaže da su njih dvojica bili nerazdvojni.

„Uvek je bio sa mnom, a ja sa njim. On je bio moja najdraža osoba na svetu.“

Ivan mi pokazuje snimke i fotografije njih dvojice zajedno – u rovu, u vojnom vozilu, dok pokušavaju da se odmaraju.

Kako vreme prolazi, vidite kako se dvojica zgodnih nasmejanih mladića

menjaju, postepeno delujući sve umornije dok im rat uklanja nevinost iz očiju.

Njihovi poslednji zajednički trenuci provedeni su u brutalnim borbama za svaku kuću u Bahmutu.

„Bilo je nemoguće spavati tamo. Napadali su nas dan i noć“, kaže Ivan.

Bratovljeva jedinica bila je zatočena u sobi bez prozora u jednoj zgradi.

Morali su da probiju zidove da bi napravili streljačke položaje.

Tad su dobili naređenje da se povuku.

Ivan se priseća trenutka pre nego što je ranjen.

„Sećam se da sam punio oružje; izašao sam iza zida i usledio je bljesak. Bio sam paralisan i pao sam.“

On kaže da je osetio toplinu krvi kako se sliva iz njegovih rana na licu. Nije mislio da će preživeti.

„Mislio sam da sam gotov; iskrvariću i to će biti to.“

Ali Maksim mu je doleteo u pomoć i odvukao ga nazad pod okrilje zgrade.

„Oživeo me je, izvukao moje polomljene zube i počeo da mi ukazuje prvu pomoć“, kaže Ivan.

• Satelitski snimci: Kako ruske snage spremaju odbranu od ukrajinske kontraofanzive
• Ko su naoružani ljudi koji su upali u Rusiju iz Ukrajine

Između ostalog, napravio je rupu u Ivanovom grlu da se ne bi ugušio.

Ivan pokazuje snimak svog brata kako mu nežno briše krv nedugo posle eksplozije.

Drugi snimak prikazuje Ivana kako se muči da hoda sa otvorenom ranom na licu, ali i dalje ne ispušta iz ruke ukrajinsku zastavu: simbol hrabrosti i otpora u borbi za Bahmut.

Ivan ne sumnja da danas ne bi bio živ da nije bilo Maksimove intervencije.

„Moj brat mi nije dozvolio da umrem. Spasao me je.“

Maksim je preko radio veze hitno zatražio pomoć.

Ali prvi bolničari koji su pokušali da stignu do njega stradali su svi zajedno u vozilu kad ih je pogodila ruska protivtenkovska raketa.

Prošlo je još devet sati pre nego što je Ivan mogao biti spasen.

A onda je usledio Maksimov neverovatan čin lične požrtvovanosti.

Umesto da pođe sa bratom na bezbedno, dobrovoljno se prijavio da ostane u Bahmutu da bi predvodio njihovu jedinicu.

Još uvek se boreći tamo nedelju dana kasnije, Maksima je ubio ruski snajperista.

• Više od 20.000 ruskih vojnika poginulo u poslednjih pet meseci, tvrdi Amerika
• Sukob unutar ruskih vlasti oko broja poginulih u ratu u Ukrajini

U Ukrajini su sahrane vojnika jednako česte kao zvuci artiljerije na prvoj liniji fronta.

Ali nisu sve kao Maksimova.

Pored njegove ožalošćene porodice, došao je čitav grad Tomakivka da mu oda poštu.

Oni su klečali dok se pogrebna povorka kretala ka groblju – neki držeći cveće ili ukrajinsku zastavu.

Molitve i mračnu muziku pratile su suze i jecaji.

Proteklih godinu dana, Maksimovi i Ivanovi roditelji proživljavali su bitke svojih sinova zajedno sa njima.

Lilija i Sergej takođe nisu spavali noćima, čekajući nervozno da im se jave njihovi sinovi.

Često bi dobijali kratku umirujuću poruku, kaže Lilija: „Dobro smo, mama.“

Ali onda je usledila vest koje su se sve vreme plašili.

Lilija jeca nad Maksimovim kovčegom pre nego što ga konačno spuštaju u raku – uz pratnju puščanog plotuna.

„Još ne možemo da verujemo. Duša mi krvari“, kaže mi Lilija posle sahrane.

Ona kaže da je njen jedini razlog da živi njen mlađi sin.

Dodaje da je Maksim imao priliku da ode sa Ivanom, ali on nije želeo da napusti svoje mlađe, neiskusnije drugove.

„On je heroj. On je anđeo. On je sunce. Nije želeo da ostavi brata čak i kad je znao da će sam da pogine.“

Ukrajina ne saopštava koliko je ljudi do sada poginulo u ovom ratu.

Ali ako razgledate malo po groblju, vrlo brzo ćete shvatiti da čitava zemlja plaća izuzetno visoku cenu.

Samo na ovom jednom malom groblju, u ovom jednom malom mestu, vide se čitavi redovi i redovi sveže iskopanih humki prekrivenih cvećem.

Pogledajte video: Kontraofanziva koja bi mogla da promeni tok rata

Maksimova je bila jedna od tri vojničke sahrane na kojima je služio lokalni sveštenik te nedelje.

Za Romana, koji je i sam nekada bio vojnik pre nego što je postao pop, bilo je teže nego inače.

On je porodični prijatelj i molio se sa Maksimovim i Ivanovim roditeljima za bezbedan povratak njihovih dečaka, koje je lično poznavao.

„Često morate da sahranjujete vojnike“, kaže Roman.

„Ali sada su to bili vaši prijatelji.“

Na sahrani, Ivan i dalje čvrsto steže ukrajinsku zastavu koju je nosio kad je bio ranjen – koju su mu potpisali njegovi drugovi, uključujući njegovog brata.

Mrlje od njegove vlastite krvi i dalje su vidljive na plavo-žutoj tkanini.

Pitam ga da li sada žali što se prijavio u vojsku.

On odgovara: „Bili smo svesni da se možda nećemo vratiti, ali čast je boriti se za Ukrajinu. Zbog toga ne žalim ni za čim ni na koji način.“

„Moj brat je dao život za našu slobodu. Nažalost, sloboda ima cenu koja se plaća u krvi“.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk