Doktorka iz Požarevca o radu u Nemačkoj: Ovde sam cenjena i poštovana, a moja porodica zadovoljna

Osim njih, u potrazi za boljim uslovima rada sve više iskusnih lekara kuca na vrata stranih bolnica.

Nije poznato koliko lekara napusti Srbiju, a prema nekim procenama, taj broj se kreće oko 300 godišnje.

Najčešća destinacija je Nemačka, koja je zbog deficita radne snage u zdravstvenom sektoru, svojim propisima olakšala dolazak na rad i zapošljavanje stranih lekara. Dobri uslovi u zdravstvenim ustanovama, adekvatna nadoknada i mogućnost za usavršavanje su snažni faktori kojima Srbija teško može da konkuriše.

U državnim zdravstvenim ustanovama je 2020. godine radilo 2.700 manje lekara nego 2016. godine, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“.

Prema poslednjim podacima, u državnom zdravstvu radi 13.700 lekara specijalista, što je za 1.200 manje nego 2016. godine.

U ovom trenutku na birou rada je više od 2.500 diplomaca medicine, a za samo nekoliko meseci još 1.500 njih upisaće medicinski fakultet.

Milena Radenković je završila osnovnu i srednju školu u Požarevcu, a zatim Medicinski fakultet u Beogradu, jedno vreme je radila u požarevačkoj bolnici na odeljenju Produžene nege nakon čega je otišla na porodiljsko odsustvo. Usled nemogućnosti da njen suprug posao nađe u Požarevcu, a ona u Zaječaru odakle je on, donela je odluku da zarad svog deteta i njegovog odrastanja, kako sama kaže u uređenom društvu, ode najpre sama u Nemačku i pokuša da pronađe posao u struci.

“Kako u Požarevcu nismo mogli samostalno da živimo od moje početne plate lekara, jer suprug nije radio, a ja u Zaječaru nisam mogla da nađem posao, odlučili smo se na korak dalje”, navodi naša sagovornica.

Na pitanje šta je najviše uticalo na odluku da ode za Nemačku iako je ovde imala posao u struci, odgovara da joj je prilikom pokušaja da se zaposli u Zaječaru rečeno da mora da se učlani u vladajuću stranku i plati zaposlenje.

“Potičem iz porodice zdravstvenih radnika zahvaljujući kojima sam uspela da nađem zaposlenje u Požarevcu, ali moj suprug ni posle duže vremena nije mogao da nađe posao ovde. Od moje plate smo mogli da opstanemo samo u zajednici sa roditeljima, što nismo želeli, tako da smo onda pokušali da pronađemo posao u Zaječaru. Dva puta sam konkurisala u zaječarskom zdravstvenom centru i nisam pozvana ni na razgovor, a jednom mi čak nisu ni vraćena dokumenta. Rečeno je tada, da bih se zaposlila, moram da se učlanim u vladajuću stranku i platim zaposlenje, ako želim da dobijem posao na određeno. Onda sam potražila posao u privatnim ustanovama u Zaječaru, gde nisam poznavala nikoga, ali u nadi da će neko ceniti samoinicijativu. Na žalost, svugde sam odbijena, a u jednoj privatnoj ordinaciji su me čak u lice ismejali”.

Zbog nemogućnosti da pronađu posao u istom gradu, kao porodica imali su dva puta pred sobom, da se razvedu ili da traže bolji život pod drugim nebom.

“Nismo želeli da prihvatimo razne ucene. Odluka je, bar meni, jako teško pala, borila sam se, u prvi mah čak nisam ni uspela i bila sam na više mesta, ovde u Nemačkoj odbijena. Išla sam u početku potpuno nepripremljena na razgovore za posao, bez dovoljnog poznavanja jezika, gde me, naravno, nisu primili. Tokom 2017. godine imala sam jedan period probnog rada u jednoj klinici u Nemačkoj, međutim, zbog jako lošeg poznavanja jezika i nepoznavanja posla nezadovoljstvo je bilo obostrano. Međutim, nakon ovog neuspeha odlučila sam da mnogo više poradim na jeziku, tako da je bilo dana kada sam po 8 sati razgovarala sa drugim kolegama dok sam spremala ispite kako bih što bolje savladala jezik”.

Kako naša sagovornica navodi, bila je rešena da uspe, slala je samoinicijativno prijave za posao svakoj bolnici u Nemačkoj koju je pronašla na internetu, a kako dodaje to se u Nemačkoj jako ceni.

Krajem 2017. godine počela je da radi u psihijatrijskoj klinici u malom gradu na granici sa Holandijom, gde su joj polako i sa strpljenjem pokazali posao, čime je ona bila zadovoljna. Dobila je i plaćeni stan od klinike, kako bi se u početku snašla.

“Na vizu sam onda čekala do marta 2019. godine, koju sam na kraju dobila i u martu iste godine se konačno preselila u Nemačku. Taj period, kada sam se preselila ovde, je bio ponovo jako stresan, jer sam opet morala da se odvojim od porodice. Oni su smeli da me posećuju svaka 3 meseca i da ostaju isto toliko ovde. Na vizu za spajanje porodice se u tom trenutku čekalo oko godinu dana. A onda, taman kada je prošlo tih godinu dana, koje je trebalo sačekati spajanje prodice, dosla je korona. Ona nam je sve zaustavila, i spojili smo se tek juna 2021, tako da sam ja ovde vise od 2 godine bila sama. Zbog korone je bio jedan period od 10 meseci, kad me moja prodica zbog svih onih zabrana nije ni mogla posetiti. To je bilo baš teško za podneti. Sada je mnogo lakše, od kada su mi suprug i sin tu”.

Najveća podrška bio joj je upravo suprug, jer je on želeo da cela priča uspe. Roditelji nisu bili saglasni, ali su pomogli koliko su mogli, i finansijski i moralno. Da nije bilo te pomoći, kako sama kaže, ne bi ni uspela.

“Na jesen 2021. godine smo se preselili u Bavarsku, u gradić oko 100 km zapadno od Minhena. Ovde sam takođe odeljenski lekar u jednoj psihijatrijskoj klinici, trenutno na trećoj godini specijalizacije. U međuvremenu sam položila nemački državni ispit i dobila njihovu licencu i od septembra 2021. sam zvanično specijalizant psihijatrije”.

Kada uporedi posao u Nemačkoj i Srbiji prva razlika koju navodi je da tamo ne mora da se čeka na specijalizaciju, svi mogu da specijaliziraju sta hoće.

Što se tiče zarade, Milena napominje da iako trenutno samo ona radi, njena primanja su im sasvim dovoljna.

“Pored osnovne plate, na to dolaze dodaci za dežurstva, ali je plata zaista daleko veća. Ovde je život skuplji nego u Srbiji (iznajmljivanje trosobnog stana i garaže je oko 900 evra mesečno), ali ako se malo pripazi, od moje plate nama ostaje više od pola, tako da smo u mogućnosti da idemo i na zimovanja i na letovanja. Nismo stegnuti i ne moramo mnogo da štedimo. U Srbiji je bilo teško funkcionisati bez pomoći roditelja, a ovde to uopšte nije potrebno. Mi bi sada bili u mogućnosti da našim roditeljima po potrebi pomažemo”.

Odluka joj je bila vrlo teška, ali iz sadašnje perspektive posmatrano, ispravna, navodi naša sagovornica i dodaje, „moj sin ide u školu, zadovoljan je ovde, suprug je završio tzv. integracioni kurs i traži posao i on je zadovoljan. Ja sam na poslu poštovana i cenjena. Meni više ne treba…”.