Pitanje pijaće vode treba da bude predmet interesovanja svih

Debati su prisustvale ekološke organizacije, predstavnici udruženja i zainteresovani pojedinci. Ivan Milosavljević ispred Udruženja “Odbranimo reke Mlave”, Darko Nenadić, uzbunjivač iz JKP “Vodovod i kanalizacija”, zatim Ana Berišić iz ekološkog udruženja “Sova”, Marija Simić Lazarević ispred udruženja “Jasno i glasno”, Slobodan Vasić kao predstavnik Udruženja Solidarnost onlajn i Marko Veljković novinar Radija Boom93, koji je u svom radu pratio teme zagađenja reka, pre svega reke Pek.

Učesnici debate su se složili, da je i pored oprečnih stavova koji se javljaju oko pojedinih pitanja, najvažnije jedinstvo oko gorućih problema, a u ovom slučaju je to rizik od nestašica pijaće vode, ali i zagađenje iste.

Darko Nenadić, uzbunjivač, inače zaposlen u Javnom komunalnom preduzeću, je govoreći o radu preduzeća u kom je zaposlen, naveo da je jedan od najvećih problema u funkcionisanju taj što se događa 57 posto gubitaka na vodovodnoj mreži. Dodao je da je tokom 90-tih godina došlo do prvih problema na vodoizvorištu Meminac, pre svega zbog nepostojanja kanalizacije u okolnim naseljima.

“Vodoizvorište Meminac je u početku bilo savršeno za potrebe grada, međutim 90-tih godina je zbog sve većeg broja septičkih jama u okolnim naseljima koja nisu imala nikakvu infrastrukturu što se tiče vodovodne i kanalizacione mreže povukli su se nitrati i fekalni sadržaj, došlo se do prvih problema sa vodom. Ovo vodoizvorište funkcioniše iako nema dozvolu”, rekao je Nenadić.

Navodeći kao činjenicu to da JKP “Vodovod i kanalizacija” nemaju dovoljno vode, Nenadić je kao primer naveo građane u višim delovima grada koji leti imaju probleme sa vodom. Dodaje da uz Veliku Moravu postoji nekih 10-tak bunara, ali ni te količine nisu dovoljne.

Požarevac oko 2000. godine dobio postrojenje za reverznu osmozu koje nikada nije uspostavljeno.

„Reverzna osmoza je tehnologija 21. veka, ali je ta prilika propuštena. To je nano sito koje propušta isključivo molekule vode i ništa krupnije od toga i praktično se dobija destilovana voda koja bi se sa vodom sa drugih vodoizvorišta mešala i dobili bi vodu prihvatljivog kvaliteta“, kazao je Nenadić.

Nenadić dodaje da bi najpre trebalo sanirati vodovodnu mrežu kako bi se što više smanjili gubici koje trenutno imamo, jer prema njegovim rečima, polovina vode koja prođe kroz mrežu se izgubi što je u ovom trenutku kada i nemamo dovoljno vode veliki luksuz.

Ivan Milosavljević ispred Udruženja “Odbranimo reke Mlave” kaže da je naša država oko 2007. godine rešila da iskoristi dokument o hidrocentralama koji nikada nije usvojen da bi ubacili u lokalne planove sve moguće lokacije koje su bile za vanredne situacije.

“Pojavom privatnih investitora za mini hidroelektrane naša država je našla rešenje da iskopristi ovaj dokument koji ne predstavlja realno stanje naših vodotokova. Tako da su nam ugroženi biodiverzitet u rekama in a kraju krajeva vodosnabdevanje i podzemni vodotokovi. Prema više naučnih radova i studija izgradnja mini hidroelektrana na brdsko planinskim rečicama  nema nikakvih koristi. Možda ima nekih benefita na nekim pribranskim vodotokovima gde bi se to uradilo u skladu sa svim ekološkim standardima. Međutim, problem je što naše institucije ne funkcionišu, a dozvole se dobijaju čestim zaobilaženjem zakonskih propisa”, naveo je Milosavljević..

Na tužbe koje je ovo Udruženje pisalo nije bilo adekvatnih informacija. Kako navodi Milosavljević, oni su građanskom inicijativom tražili da se ponište sve lokacije za mini hidroelektrane i da se jedna postojeća brana poruši, jer je izgrađena bez dozvole i da se uradi studija o kumulativnom uticaju planiranih hidroelektrana na bezbednost i kvalitet vode.

“Voleo bih da naša država u narednom periodu vodu zaštiti Ustavom, da to bude osnovno ljudsko pravo, pravo na vodu. Da to bude u vlasništvu građana Srbije. Moramo da zaštitimo primarne stvari zemlju, vodu, vazduh”, zaključuje Milosavljević.

Ekološka aktivistkinja, Ana Berišić iz organizacije “Sova” rekla je da se ova organizacije nije podrobnije bavila pitanjem voda i da je problem što oni kao organizacija nemaju dovoljno informacija.

Prema njenom mišljenju mini hidroelektrane kao što je u brojnim slučajevima i dokazano nisu korisne, ali sa druge strane velike hidrocentrale su suštinske za prelazak na zelenu energiju.

Slobodan Vasić iz Udruženja “Solidarnost onlajn” je rekao da postoji svest kod građana kolika je potreba za zdravom pijaćom vodom.

“Ekologija treba da bude predmet interesovanja svih, a tako i medija dokle god imamo probleme vezane za nju”, kaže Vasić.

Marija Simić Lazarević iz Udruženja “Jasno i glasno” smatra da resursi od opšteg interesa kao što je voda mora da ostane u vlasništvu građana.

“Upravljanje koje će zaista da nam omogući da za 50 godina imamo dobru vodu, našu vodu, a ne privatizovanu”, zaključila je Simić Lazarević.

Učesnici debate su došli do zaključka da jedino zajedničkim akcijama i putem medija ovakve teme mogu da budu aktuelne, ali i da ćemo još dugo pričati o vodi, jer smo do skoro mislili da je to resurs koji je neuništiv, ali da će ove generacije imati nesreću da se upoznaju da i ovaj resurs polako nestaje.

U Srbiji se budi aktivizam, budi se ekološka svest i to govori da su ljudi jedinstveni bar po pitanju ove teme.

Debata o vodi koju pijemo i u kolikim količinama će je biti, kao ni prethodne dve, nije zainteresovala gradsku vlast da učestvuje, iako Grad Požarevac podržava ovaj projekat u organizaciji Centra za razvoj lokalnih medija. Pozivu na učešće nije se odazvao niko iz Instituta Jaroslav Černi.